*МИСИЈА СБ У ПОСЕТИ ОРАХОВЦУ*
*И БРЕСТОВИКУ 28. априла 2007.*
* *
Другог дана своје посете Косову и Метохији, 28. априла 2007, Мисија СБ за
утврђивање чињеничног стања на Косову, посетила је српску четврт у Ораховцу,
повратничко српско село Брестовик код Пећи и албанско село Мала Круша.
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Артемије заједно
са својим верницима сачекао је Мисију СБ у Ораховцу и Брестовику, и
присуствовао разговорима које је Мисија водила са мештанима.
Међутим, показало се да је УНМИК под диригентском палицом г. Јоакима
Рикера успео вешто да изрежира посету Мисије Косову и Метохији, како би
амбасадори СБ видели једнострану слику стања на Косову, и стекли лажан
утисак о идиличним односима Срба и Шиптара, и процвату, у стварности
непостојећег, „демократског" друштва.
Управо онакву искривљену слику какву је г. Рикер, као и његови
претходници на месту шефа УНМИК-а, редовно приказивао у својим Извештајима
Савету безбедности, шаљући нетачне и фризиране податке са терена, који су
требали само да послуже остварењу циља због којега је УНМИК дошао на Косово
и Метохију – откидању дела територије државе Србије и давање независности.
Могло би се рећи да је г. Рикер у циљу обмањивања амбасадора земаља
чланица СБ, за потребе њихове посете Косову и Метохији направио нова
Потемкинова села.
Стога је УНМИК чврсто у својим рукама држао режију посете, трудећи
се да у што већој мери обезбеди посете оним местима и разговоре са оним
саговорницима, који неће доводити у питање концепт „независности" Косова,
односно који ће ићи у прилог оправданости реализације пројекта независног
Косова и Метохије.
То се најпластичније видело током последњег дана боравка Мисије СБ
на Косову и Метохији, приликом посета Ораховцу, Брестовику и Малој Круши.
План и кретање Мисије СБ био је брижљиво скриван од српске стране, тако да
нико од Срба није имао прави увид у формат састанака, у начин како су они
организовани и припремани. Све то УНМИК је постигао преко својих локалних
представника на терену.
У Ораховцу, иако је план био да Мисија посети српску четврт, заправо
српски гето, и увери се у нехумане услове у којима Срби већ осам година
живе, организован је само један састанак, на коме је био присутан председник
Општине Ораховац – Албанац са својим сарадницима, противно изричитом захтеву
Срба, који су желели да се са Мисијом сретну и изнесу своја сведочанства без
присуства Шиптара, и неколико Срба, од којих су поједини запослени у
албанским институцијама. Мисији није омогућено да прошета кроз српску четврт
– гето, и поред упорне молбе српских представника, те да види њихову
изолованост и немогућност слободе кретања.
Исто као што амбасадорима петнаест земаља чланица СБ није омогућено
да виде ниједну срушену српску цркву, од 150 колико их је уништено, да виде
контејнерско насеље у Грачаници где живе расељени од марта 2004, иако су
посетили Грачаницу, да посете гетоизирано село Гораждевац у Метохији, и
друга места која сведоче о страдању Срба и о злочинима који се некажњено
врше над њима већ осам година непрекидно.
Због тога су чланови Мисије и превожени хеликоптером, да не би
пролазећи косовским друмовима и видећи безбројне разрушене куће сазнали да
су то искључиво српске куће, због тога је КФОР склањао пунктове око српских
енклава, да би се створио лажни утисак слободе кретања за Србе, због тога су
пред долазак Мисије мењане табле са називима насеља и постављане нове са
српским и ћириличним натписима. Као да ће Шиптарима бити тешко да убрзо
након одласка Мисије понове уклоне српске називе.
Али је зато Мисија била одведена у шиптарско село Мала Круша, да би
тамо од мештана, у доброј режији и организацији УНМИК-а, слушала о страдању
Шиптара још пре доласка међународне мисије на Косово и Метохију, и да би јој
било показано место где су пострадали њихови суграђани. О упознавању са
местима где су страдали, и где још увек страдају Срби, није могло бити ни
говора.
Не само да није било могуће приказати небројене злочине над Србима и
њихово дугогодишње страдање, него је чак требало оживети ону лажну слику о
Србима злочинцима и Шиптарима жртвама.
Састанак, међутим, у Ораховцу протекао је у одличној режији Јоакима
Рикера и његових сарадника. Реч су добили председник општине Есад Хаџијаха,
Албанац, који је живот Срба и Шиптара у Ораховцу приказао у ружичастом
светлу, истичући напоре које Општина Ораховац улаже у „побољшање положаја
Срба", потпредседник Општине Љубиша Ђуричић, који у свом обраћању није
изразио истинске димензије и размере положаја и страдања Срба, као и тортуру
коју трпе од стране Шиптара, говорећи притом више о положају Шиптара и
њиховој рехабилитацији након јуна 1999. године, и представник Рома и
Ашкалија, који је говорио о економским проблемима, не пропустивши да истакне
како не постоји проблем слободе кретања.
На покушаје, пак, двоје Срба да прикажу сву трагику и реалност
свакодневних притисака и тортуре коју трпе од стране Шиптара, здушно су
узвратили г. Катер, командант КФОР-а, г. Рикер, шеф УНМИК-а и белгијски
амбасадор Вербеке, иначе шеф Мисије, истичући да слобода кретања постоји, да
се то видело и у излагању председника Општине Есада, да је непостојање
слободе кретања о којој Срби говоре само ствар њихове перцепције, да је
реалност ружичаста, и да је наше мишљење о свему што се дешава само стање
нашега ума, а не реалности на терену.
Став Рикера и Катера бива јаснији када се има у виду чињеница да су
они грађани Немачке, која је пре само неколико дана, кроз уста свога
амбасадора у Београду, Цобела, на веома груб начин говорила о будућности
Косова и Метохије и Србије.
Слична режија била је и у Брестовику, повратничком селу у Пећкој
општини, где је УНМИК у организацији свога локалног општинског
администратора, уз помоћ два албанска званичника Пећке Општине, на састанак
са Мисијом СБ довео „свога" Србина из Брестовика, Миодрага Дашића, иначе
службеника Привремених шиптарских институција, који је говорио више у прилог
Шиптара и њихових интереса, него у прилог Срба, представљајући Србе као
интегрисане у шиптарске институције и спремне да прихвате „нову реалност" на
Косову и Метохији, као што се десило и током састанка Мисије у Приштини са
представницима такозване „српске листе", Ранђелом Нојкићем, председником
Комисије за мањине (који том функцијом акцептира да су Срби мањина у
сопственој држави и сагласно томе се понаша) и Браниславом Грбићем,
министром за повратак и мањине у Чекуовој Влади, који нису имали речи да
говоре о страдању Срба и неприхватљивости Ахтисаријевог плана.
На састанку у Брестовику г. Дашић се усудио да изрекне да је *повратак
Срба* у њиховој области *успешан* (иако од 75.000 Срба, колико је живело у
Пећком округу до јуна 1999. данас има само 1.500, што је 2% од тадашњег
броја), захваљујући „залагању УНМИК-а и општинских (шиптарских) структура".
Уколико ми овакав темпо повратка (или боље речено одласка Срба, пошто се
процес исељавања Срба у Метохији наставља), и овакав начин рада УНМИК-а и
шиптарских институција прихватимо као „успешан", онда је јасно какву
перспективу српског народа на Косову и Метохији подржавамо – перспективу
нестанка и искорењивања Срба. Чињеницу да се у Пећки округ није вратило више
Срба, г. Дашић је правдао једним разлогом – неразвијеном економијом.
Осим Миодрага Дашића УНМИК је на састанак у Брестовик довео још
неколико Срба из околних села, који су углавном били неспремни за састанак,
говорећи претежно о тешком положају њихове породице или њиховог села. Тако
да и поред одсуства Шиптара, чланови Мисије СБ могли су да стекну утисак о
постепеном успостављању хармоничних односа између Срба и Шиптара и
спремности Срба да се интегришу у „нову реалност" на Косову и Метохији.
Али, зато је на састанак у Брестовику био онемогућен приступ Србима
из Гораждевца, који су имали шта да кажу и како да кажу Мисији у другачијем
светлу, и чији су представници молили да се Мисији макар преда допис који су
они саставили, што им је такође онемогућено.
Током боравка Мисије СБ на Косову и Метохији постало је сасвим јасно
да је пројекат „независног Косова" заправо интерес и пројекат дела
међународне заједнице, односно земаља западне Европе и Америке, који га у
лицу УНМИК-а и КФОР-а на веома ефикасан и безкомпромисан начин спроводе. У
свему томе Шиптари су добитници, јер добијају на тањиру оно што сами нису у
стању нити да створе, нити да очувају.
Најтврђи и најефикаснији отпор пројекту „независног Косова" пружен
је управо у Грачаници, на састанку који је Мисија имала са Епископом
рашко-призренским др Артемијем, где им је уз присуство чланова Преговарачког
тима из Београда, Леона Којена, Слободана Самарџића и Гордане Марковић, (те
на тај начин видљиво манифестованог јединства власти у Београду и Срба који
живе на Косову и Метохији, и поред великог противљења УНМИК-а таквом формату
састанка), јасно приказан обим страдања Срба и верски мотивисаних злочина од
стране Шиптара на читавој територији Косова и Метохије у протеклих осам
година међународне мисије, и испољена чврста решеност неприхватања
Ахтисаријевог плана и пројекта „независног Косова".
И поред велике режије и упињања УНМИК-а да ситуацију на терену
прикаже другачију него што јесте и тако покуша да обмане, пре свега
несталне, чланице СБ, уверење је да овај нечасни покушај УНМИК-а није успео,
те да су амбасадори земаља чланица СБ стекли сада другачију слику и мишљење
од онога које су претходно формирали на основу нетачних и тенденциозних
Извештаја г. Рикера и његових претходника на месту шефа УНМИК-а, као и
предлога Марти Ахтисарија.
Срби из Ораховца дочекују мисију СБ
**
Чланови мисије СБ у селу Брестовику
У изрежираној посети мисије СБ није било времена за обилазак порушених
манастира и цркава
Владика Артемије на рушевинама манастира Долца посвећеном Ваведењу Пресвете
Богородице (16.век)
