КЛИНТОН ПРОТИВ АХТИСАРИЈА 

Клинтон је, што се тиче статуса Косова, био председнички јасан: „Најбоље решење 
за Косово, Србију, Босну, Хрватску, Македонију и све земље југоисточне Европе 
није бесконачно преправљање њихових граница, већ интеграција у Европу...” 

 

        
        

Ретки су тренуци када је дволичност у спољној политици тако очигледна и опасна, 
као данас. Лицемерје великих држава доказује и последња одлука Савета 
безбедности УН о западној Сахари којом су Мароко и покрет Полисарио позвани да 
„наставе преговоре” и то „без предуслова”.
Уз Париз, који је подржао територијални интегритет Марока, стао је и Вашингтон, 
а сахарским побуњеницима понуђена је „широка аутономија” иако траже независност.

Амерички став се у овом случају разликује од онога који гура по питању Косова. 
За САД је само на примеру Космета „једино одрживо решење” једнострано 
проглашење нове државе на територији Србије, за разлику од осталих сличних 
примера у свету. Савремена историја не памти такву пристрасност, диктирање 
услова и журбу.

Од Аландских острва, преко Јужног Тирола до Северне Ирске, свуда се деценијама 
трага за компромисом у оквиру постојећих држава; свуда је спасоносни рецепт 
пронађен у широкој аутономији, а само се на Косову инсистира на још једној 
држави Албанаца и прекрајању граница Србије као тобоже једином спасу за мир. И 
све то упркос чињеници да се такво инстант решење коси са политиком међународне 
заједнице која је увек штитила територијални интегритет држава. Према 
међународном праву, националне мањине, без обзира на своју бројност и „етничку 
чистоту” територије коју насељавају, немају право на самоопредељење у циљу 
отцепљења. Зато имају право на „унутрашње самоопредељење” у виду аутономије.

Међународна заједница је у име тих принципа бранила границе БиХ и Хрватске, а 
само у случају Косова протежира друге аршине. 

Произлази да само на Балкану важе контрадикторна правила – једном је то 
интегритет државе, а други пут новоизмишљено право мањине да прогласи државу. 
Једино правило у овом нелогичном мешетарењу принципима јесте да је крајњи 
резултат увек некако на штету Срба или Србије.

Јасно је да Србија носи свој део одговорности за трагичан развој догађаја на 
Косову. Али чак и кад саберемо све злочине и кобне грешке Милошевићеве политике 
на Косову, закључак је да је прављење нове албанске државе (уз бок постојећој) 
далеко од разума. Уосталом, ако је стварање етничких држава једини спас за 
међуетничке конфликте – зашто то правило није примењено у Босни?

На свету постоји око 5000 етничких група; када би свака тражила (и добила) 
своју националну државу, проблеми у свету би, извесно, били већи него данас. 
Зато исти закон мора да „важи за све” или „неће бити мира”, тврдио је још 
амерички председник Ајзенхауер.

Косово стога неће бити „јединствени случај”, изузетак који неће постати 
правило, како обећавају Буш, Меркелова и Барозо из Вашингтона. Једностраним 
признањем независности Косова од стране САД и неких ЕУ држава, оно прети да 
постане „кипарски Тајван” што би, упозорава Карл Билт, довело до нових подела у 
Европи и свету.

Шта је алтернатива? Компромис којим би Косово стекло самосталност односно веома 
широку „аутономију”, чиме не би биле срушене домине постојећих граница на 
Балкану.

Зато је тек делимично тачна тврдња да је „Милошевић изгубио Косово”. Ако је 
Косово стварно изгубљено још 1999, одакле данас толико политичких трзавица?

Признање државности Косову зато неће бити крунски пораз Милошевића, како тврде 
они који отимају Косово, него ударац демократским снагама у Србији. Они који 
желе државу Косово знају да тиме заправо кажњавају демократску Србију и дају за 
право покојном Милошевићу који је тврдио да би НАТО да узапти Косово под 
кринком „хуманитарне интервенције”. Заиста ће бити трагично ако се на крају 
покаже да је због превртљивости и лажних обећања једне велике силе – Милошевић 
ту био у праву.

А баш то је схватио амерички председник Клинтон, који је изрекао најжешће 
аргументе против Ахтисаријевог плана још осам година пре него што је тај 
„миротворац” написао први ред немуштог предлога за статус Косова. У улози 
председника САД Клинтон се обратио Србима 24. марта 1999. речима да „НАТО 
савезници подржавају српски народ да задржи Косово као део ваше земље”. У 
разговору са уредницима америчких новина, 15. априла. 1999. Клинтон је био још 
прецизнији.

„Оно што желе многи Косовари јесте независност… Али ја и даље мислим да то није 
најбоље. Косово нема ресурсе ни инфраструктуру да би се одржало само… Морамо да 
се присетимо и принципа да смо се ми и наши савезници на Балкану борили за 
мултиетничку, толерантну демократију… Неки људи мисле да би се проблеми Косова, 
Србије и Босне решили померањем њихових граница… Ти људи нису погледали 
географске карте – изблиза… Ако бисмо почели да мењамо границе, то се никада не 
би завршило. Сваки решени проблем отворио би следећи. Свака заједница, померена 
на ново место, значила би расељење неке друге заједнице. Ако изаберемо тај пут, 
бићемо сведоци мрвљења на све мање и мање, неодрживе државице засноване на 
етничком принципу. Оне би стварале притисак за још више ратова, више етничког 
чишћења, више репресије и одмазди. Зато је последња ствар која нам треба на 
Балкану – још већа балканизација”, упозорио је Клинтон усред бомбардовања 
Србије због Косова.

Клинтон је, што се тиче статуса Косова, био председнички јасан: „Најбоље решење 
за Косово, Србију, Босну, Хрватску, Македонију и све земље југоисточне Европе 
није бесконачно преправљање њихових граница, већ интеграција у Европу у којој 
суверенитет јесте важан, али су границе све више отворене и мање важне, у 
негативном смислу... Зато наш дугорочни циљ за Косово не треба да буде 
независност, него међузависност. Наша кључна реч за регију јесте интеграција, а 
не дезинтеграција.”

Ту треба нагласити да Буш није мењао Клинтонове чиновнике који су кројили 
судбину Србије 1999. Али јесте променио политику – нова администрација САД хоће 
државу Косово, и то одмах. Преправљајући српске границе, Ахтисари и његови 
налогодавци чине антиевропски искорак на странпутицу, крчећи пречицу за нове 
дезинтеграције, ка балканизацији Балкана. 
С.Васовић-Мекина

http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=27289



Одговори путем е-поште