Чекајући правду
Специјални суд за организовани криминал ће 23. маја изрећи пресуду којом ће
огласити кривим, или ослободити од оптужбе, десеторицу окривљених за атентат на
председника српске владе Зорана Ђинђића. Да ли, после три и по године суђења,
дилема о кривици оптужених уопште постоји? Одобрењем да се завршне речи у
„процесу века” емитују на телевизији, Специјални суд и Врховни суд Србије
омогућили су широј јавности да види шта је све на тасовима ваге коју држи
богиња правде. Ако погледамо оптужницу и завршну реч заменика специјалног
тужиоца – све је јасно и дилеме нема да су оптужени организовали и извршили
атентат на премијера. Када слушамо завршне речи адвоката одбране и оптужених –
питамо се да ли су ти људи залутали на оптуженичку клупу и зашто им се суди.
Правда је у рукама суда. Неће пресудити ни медији, ни правни ни
криминалистички стручњаци, нити представници политичких странака. Неће
пресудити ни тужилац ни адвокати. Специјални суд у Београду ће одлучити о
кривици оптужених и том ће одлуком показати да ли сматра да је на овом
маратонском суђењу утврђена истина о убиству Зорана Ђинђића, или није.
Суд је сматрао да му је потребно 20 дана за доношење и образложење пресуде.
Заседао је чак 150 пута, и сада се пред трочланим судским већем налази више од
шест хиљада страница доказног материјала. Процес са службеном ознаком КП5/03
ући ће у историју Србије као „суђење века”, не зато што је трајало три и по
године, него зато што је то био процес за убиство првог демократског премијера
Србије. Зоран Ђинђић убијен је 12.марта 2003. године у центру Београда, у 12.25
часова, пред здањем српске владе, на очиглед припадника његовог обезбеђења и на
ужас српске и јавности целог света. Само две и по године после победе
демократских снага на изборима и свргавања Слободана Милошевића, и само три
недеље након првог покушаја атентата на њега, премијер Србије Зоран Ђинђић био
је лака мета оних којима је сметао. Снајпериста га је имао на длану. Није било
бедема ни заклона. То је историјска чињеница о Србији, а у ту историју ће затим
ући и читав процес и пресуда оптуженима за атентат.
Пред судом није лак задатак. Свака реченица у пресуди мора бити детаљно
образложена. Ништа не сме остати нејасно и недоречено. Специјално тужилаштво
сматра да је необориво доказано да је Зорана Ђинђића убио Звездан Јовановић,
помоћник команданта касније расформиране Јединице за специјалне операције МУП-а
Србије, по налогу некадашњег команданта те јединице Милорада Улемека Легије, а
уз подршку и сарадњу земунског криминалног клана чији је вођа био Душан
Спасојевић, који је касније убијен у акцији хапшења. Као мотив, тужилац наводи
спречавање хапшења и изручења припадника ЈСО хашком Трибуналу и освајање власти
у Србији.
Главно упориште тужиоца је признање Звездана Јовановића у полицији, које је он
касније пред судом оповргао. Без обзира на то, тужилац тврди да се оно поклапа
са исказима сведока сарадника, који су постигли нагодбу са тужилаштвом и судом,
као и са исказом оптуженог Душана Крсмановића, али и са материјалним доказима.
На другом тасу ваге стоји реченица Јовановићевог браниоца Ненада Вукасовића
упућена судском већу: „Ако нађете један материјални доказ који ће ставити пушку
у руке Звездану Јовановићу, онда га осудите”.
Завршне речи у „процесу века” поставиле су пред судско веће три тезе: прва је
тужиочева, друга је теза пуномоћника породице Ђинђић и телохранитеља Милана
Веруовића, као и самог Веруовића – да оптужени јесу извршили атентат на
премијера, али да они нису једини кривци, да је постојало друго снајперско
гнездо и трећи метак, и да докази изведени на суђењу нису дали одговор на
питање ко су налогодавци злочина и који су њихови мотиви. Трећа теза је теза
одбране – да људи на оптуженичкој клупи немају никакве везе са убиством
премијера и да су га убили „моћници из иностранства”. Теза о трећем метку
заједничка је за пуномоћнике оштећених и адвокате оптужених, али се разликују
њихова мишљења о извршиоцима атентата.
Суд доноси пресуду на основу слободне оцене свих доказа и њихове узајамне везе.
Искази сведока и материјални докази су равноправни. Судије би се при доношењу
пресуде морале водити законом, правичношћу, исправном логиком, савешћу и
независношћу, а пресуду ће изрећи „у име народа”.
Процес оптуженима за убиство Зорана Ђинђића је процес века у Србији и због
огромних очекивања јавности, тим пре што су се прве јавне сумње у званичну
верзију злочина појавиле и пре него што је почео маратонски процес који је
додатно распалио политичке страсти у земљи. Судије знају да се и оне налазе
пред својеврсном судом јавног мнења, пред различитим осећањима правде и
потребом грађана Србије да сазнају пуну истину о важном историјском догађају.
Неће им бити лако да испуне сва очекивања.
Александра Петровић
http://www.politika.co.yu/
