Oперација Рајс
(Д. Стојановић)
Амерички државни секретар Кондолиза Рајс не воли кованицу „хладни рат“. „Као
неко ко је проистекао из тог периода, и као експерт, мислим да било каквој
паралели са поменутим временима данас, једноставно, нема места“, изјавила је у
понедељак пред дводневни пут у Москву. Прилично помирљиво поређење тренутних
тешкоћа у америчко-руским односима са временима када су две земље, а и цео
свет, биле на самој ивици нуклеарног сукоба.
Али, ма колико прва дама америчке дипломатије тврдила да је савремени свет
много бољи од оног из њених тинејџерских дана, а односи међу највећим војним
силама далеко од непријатељских, тешко да у то може да убеди и саговорнике у
Москви. Јер Рајсова у руску престоницу није дошла да саопшти како Вашингтон
одустаје од даљег ширења свог антиракетног штита, или да ће убедити своје
западноевропске савезнике да ратификују Договор о смањењу конвенционалног
наоружања. Није дошла ни да саопшти да америчка администрација неће на сваки
начин покушати да спречи руску енергетску експанзију, или, на пример, да САД
прихватају став да питање будућности Косова и Метохије мора да буде решено у
оквирима међународног права...
Пре неколико дана лондонски дневни лист „Гардијан“ је пренео изјаву једног
пољског званичника који отворено каже да његова земља уопште не страхује од
могућих ракетних удара са стране Ирана, Северне Кореје и ко зна још одакле. Али
да је зато Варшава и те како уплашена ракетним претњама из Русије!
Ма колико оваква изјава деловала параноично, из ње је могуће извући неколико
закључака.
Прво, Пољска не верује, не само источном суседу, него ни својим европским
савезницима у НАТО-у, и спремна је да безусловно прихвати искључиво амерички
ракетни штит.
Друго, Европљанима не верује ни Вашингтон јер би у противном лако убедио
Варшаву да су ракете које поседују, на пример, Британци и Французи сасвим
довољне да Москву одврате од хипотетичког насртаја на западни део Старог
континента.
Треће, сваки разлог за кофронтацију је добар у тренутку када се под изговором
рашчишћавања са комунистичком прошлошћу влада Качињског обрачунава са
сопственим неистомишљеницима.
И, што је такође незанемарљиво, у Вашингтону верују да новим распламсавањем
трке у наоружавању могу да успоре убрзани економски опоравак Русије. Бивши
совјетски (а садашњи западни) сателити попут Пољске, Чешке и сличних земаља,
одлично могу да послуже управо у ту сврху.
Из свега наведеног испада и да поменути Договор о смањењу конвенционалног
наоружања у Европи нема неку нарочиту будућност, ма колико га потписници из
НАТО-а вербално подржавали.
Конфронтација на економском плану је већ нешто друго. Ту није потребно потезати
ракетно и било какво друго слично наоружање. Проста логика по којој је „оно што
мање кошта, истовремено, и јевтиније“ (уз дужне ограде) једина је које се држе
планери буџетских прихода и расхода у свим државама света. А на том пољу,
поготово када је реч о енергентима, Русији, тренутно, иде боље него многима. Не
искористити предности које пружа таква позиција било би неодговорно и према
садашњим и према будућим генерацијама. Тога су у Москви веома добро свесни и не
оклевају да сваку рубљу која им претекне преусмере у нове технологије. За
времена када енергенти престану да буду главни извор прихода и разлог за
неспоразуме на међународном плану.
У Москви, очигледно, више немају никаквих илузија по питању односа са
Вашингтоном. Ниједан озбиљнији позитиван сигнал који је одавде одаслан у време
првог руског председника Бориса Јељцина, или од стране његовог наследника
актуелног шефа државе Владимира Путина, није наишао на адекватан одговор.
Напротив. Чак су и ретки покушаји Европљана да барем они, у договору са Русима,
уреде континентално двориште у складу са захтевима данашњице били опструирани
од стране америчке администрације.
У ту причу се уклапа и питање будућег статуса Косова и Метохије које би могло
још дуго да тресе европски део света. Све илузије о томе да једнострано
наметање независности делу суверене државе може да остане у оквирима
међународног права и да не изазове домино ефекат одавно су распршене. Москви је
јасно да су следеће мете Чеченија, Придњестровље, Абхазија, Јужна Осетија... а
то је традиционално Руски терен. Западњаци ће (како се надају) сличне проблеме
које имају код својих кућа лако решити причама о угрожености демократије или
позивањем на оне исте параграфе које заобилазе у случају источног дела
континента.
Приче о „хладном“ или било каквом другом рату, по свој прилици, неће уминути у
догледно време. Без обзира на то колико им је несклона Кондолиза Рајс.
Слободан Самарџија
http://www.politika.co.yu/
