ВОЈСКА И ЕСКИМИ Нови министар одбране Србије добио је у мираз и много проблема
Многи су већ рекли, а и пракса је на Западу да свакој новој влади треба оставити 100 дана пре него што се њен рад нађе под евентуалном баражном ватром лаких, или тешких критика. Пошто исто вреди и за појединачна министарства, када је Војска Србије у питању после тих првих 100 дана више неће бити „извлачења” по моделу „Министарство одбране још није у саставу владе”. Јер, војска је коначно Војска Србије, и нема више ни правдања „да Подгорица ту нешто омета и мути”. Истина, у страначкој коалиционој трговини министарствима, полиција и БИА били су много атрактивнији ресори него Војска, иако материјална добра Војске, која су предвиђена за продају, далеко надмашују све оно што имају и полиција и БИА. Како је на овим нашим просторима професионално бављење политиком још увек више везано за појмове материјалног, а не за неке одреднице части, угледа и морала, испада да полиција и БИА поседују нешто што вреди много више него све касарне и полигони, тенкови, камиони и авиони, хотели и ловишта. Остаје нам само да нагађамо шта је то... Дакле, министарства су страначки подељена као феуди. Питање стручности неће се, наравно, оштро поставити ако рад тих министарстава буде добар, иако такве врсте искључиве надлежности неке странке за неко министарство ретко да има у свету. Видећемо како ће се то одразити на рад Министарства одбране и уопште на Војску Србије. Нови министар одбране логично бира и своје најближе сараднике, али ће проблем бити ако дође до чистке официра у Министарству одбране, који можда нису некоме страначки симпатични. Јер, у Министарству одбране раде цивили и официри. Цивилно лице можете лако да смените под овим или оним изговором, али ће евентуалне смене неких официра аутоматски изазвати сумње у страначку мотивацију таквог поступка. То не би било добро и дало би нову аргументацију свима онима који тврде да је војска далеко од деполитизације и да неке странке желе доминантан утицај у оружаним снагама. А деполитизацију и департизацију војске дочекали смо као тековину новог демократског времена на овим просторима. Нови министар одбране Србије добио је у мираз и много проблема. Од оне две полусрушене зграде Генералштаба и министарства одбране у центру Београда, што годинама аветињски зјапе у мраку насупрот владиним зградама које осветљене бљеште као Лас Вегас, а што најбоље показује однос политичара према војницима, до нормативно-доктринарних питања, проблема модернизације оружаних снага, војне индустрије и војно-доходовних установа, до војних пензионера и њихове драме. Ако је проценат цивилног служења војног рока у Србији данас тако велики као што јесте и ако се на конкурс за Војну академију јавило само двадесетак младића, што је чињеница, онда је то одраз позиције и угледа и војске и војног позива. То је, наравно, питање за социологе, за друштво у целини, али и за челне људе у оружаним снагама. Ако је војска у недемократским временима имала и већи углед и већи одазив за служење како регрутно тако и потпуно професионално, како то да данас, када је много незапослених, она све то нема? Да ли је кроз процес реформи изгубљена и душа војске? Све традиције Српске, па Југословенске краљевске војске и ЈНА у садашњој копненој војсци Србије скоро да су нестале. Ваздухопловство и ПВО, као вид, једва да је одбранило своју традицију, јер су и имена њихових јединица хтели да укину. Све промене у јединицама и реформе уопште врше се на основу Стратегијског прегледа одбране, којег нико није верификовао, јер га Скупштина Србије још није ни усвојила. Немамо још ни нови закон о војсци. Строго правнички гледано, то је онда све илегално, а оправдања да смо се у погледу војске налазили у правном вакууму су дискутабилна. Неки пуковници постављени су на места бригадних генерала, а тај чин код нас још не постоји. За команданта Централне логистичке базе, што није борбена јединица, предвиђен је чин генерал-мајора, а за команданте Гардијске бригаде и Мешовите артиљеријске бригаде чинови пуковника. У Ваздухопловству би командант 204. авијацијске базе требало да буде генерал-мајор, а командант 98. авијацијске базе пуковник, иако та 98. база по свом саставу није ни мања ни слабија од 204. базе. Нигде није објављен критериј за такво нормирање. Већ је речено да би Војска Србије до 2010. године требала да има око 21.000 припадника. Бугарска са сличном територијом и бројем становника као чланица НАТО имаће 49.000 војника. Истина, Бугарска има већи друштвени бруто производ од Србије, али ниједна држава у свету не димензионише своју оружану силу само на темељу своје економске моћи. Војнодоходовне установе треба да се различито третирају, јер проблеми и значај војних хотела и техничких ремонтних завода нису исти. Прошле године је тајкунизација неких ремонтних завода заустављена у задњи час. И на крају војни пензионери. Оно што се њима догађа слично је Ескимима када дођу у позне године: оставе их на санти леда да их бели медвед поједе. За војне пензионере Србије, у остваривању њихових стечених права не примењују се важећи закони и уредбе, или се селективно примењују. Законска права из социјалног осигурања се не финансирају. Војни пензионери су материјално оштећени, а надлежни из Министарства одбране одговарају да пара из буџета за војне пензионере нема довољно, односно да војни пензионери „поједу” добар део војног буџета. Не могу се изводити реформе, или градити нови имиџ војске, преко судбина бивших колега. Ако је војни буџет мали, изборите се за већи. Ако не дају већи, дајте им фотеље. Десет милијарди долара девизних резерви и осиромашени војни пензионери, то не иде заједно. Јер, ми беле медведе у Србији немамо. Али имамо 23 кандидата за Војну академију. Мирослав Лазански http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=28691 Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
