Парадокс самоодрицања
Ниједан озбиљан народ није спреман на добровољно одрицање од дела своје државе,
нити се клацка са својим колективним достојанством. Србија изгледа постаје
изузетак
Косовско-метохијско питање је поприште разних геостратегијских, дипломатских,
економских интереса али и политичке воље „међународне заједнице”. На њему се,
без претеривања, ломи међународни правни поредак. Уколико се оствари план
евроамеричких центара о независном Косову, нема никакве сумње да ће идеја
државе добити нови практични правац са веома суморним перспективама.
У овај колоплет интереса и воље светске политике, ретко се убацује и рационална
страна проблема. Ради се о покушају да се о Косову мисли по ставу разлога. На
страни иностраног фактора, разлози се налазе у дубокој сенци интереса, страсти
и воље. Српска страна има шансу да управо рационалним аргументима брани Косово.
Али, авај! Овде се јављају публицисти који нас уверавају псеудоразлозима да
није пожељно да Косово остане у Србији (Јово Бакић: „Косово – парадокс
национализма”, „Политика”, 15. мај 2007). Када то неко тврди у Србији, шта ли
ће тек рећи они „мислиоци” у главним градовима ЕУ!
Када се пажљиво размотре наводни разлози да би било добро за Србију да се
одрекне Косова, лако се закључује да су они засновани на незнању и непознавању
основних чињеница предмета о коме се пише. Примера ради, незнање је када се
тврди да је суштина косовског мита у „етничкој катастрофи” и да је то темељ
српског националног идентитета.
Косовска прича је редак историјски прилог о слободи народа, пример жртвовања за
одбрану права на колективно постојање и идентитет. Незнање је и када се тврди
да на Косову живи два милиона Албанаца. Не може бити знање оцена једног
истраживања јавног мњења по коме тобоже грађани Србије не виде Косово као
кључни национални проблем. У околностима милион незапослених, очекивана је
примарна заинтересованост за посао, али то нипошто не значи да су грађани
Србије у највећем броју незаинтересовани за очување Косова у уставним оквирима
Србије. Тешко би се могло сматрати знањем косовско-метохијског проблема, ако се
тврди да се ово питање „злоупотребљава у идеолошким прегнућима десничарских
политичара”. Ваљда ово питање злоупотребљава онај који жели да отме Косово а не
онај који брани територијални интегритет своје државе.
Али да видимо каква је сазнајна вредност разлога за непожељност остајања Косова
у Републици Србији који су изложени у поменутом тексту.
Први, демографски разлог нам казује да ће Срби постати мањина половином овог
века у Републици Србији а то значи да је трула прокламација из преамбуле Устава
по којој је Косово део српске државе. Оваква тврдња је логички (и статистички)
лишена елементарног смисла. Из једне климаве хипотезе скаче се на тезу. Футур
замењује презент. Из произвољне демографске пројекције, растегнуте на педесет
наредних година, критикује се садашњи устав. А већ се бележи демографски пад
косовских Албанаца.
Други, економски разлог нам се предочава као на нивоу централистичке државе.
Тобоже, Србија нема пара да издржава незапослене на Косову. Ово је пример
измишљања тезе која се потом критикује. Па нико у политичкој Србији не жели да
економски влада косовским Албанцима. Управо им се допушта преузимање
одговорности за економски развој.
Трећи, политички разлог се такође представља као хипотеза која волшебно постаје
теза. Број албанских посланика у републичком парламенту би се тенденцијски
увећавао (!) па би опстанак Косова у Србији означио, ни мање ни више, него
„нестанак српске државе” (!). Албански национализам греши што жури са државом
данас јер сутра може да буде држава без Срба. Баш тако! О, Дон Кихоте, твоја
слава је непролазна!
Четврти, безбедносни разлог је наставак претходне конструкције. Незапослени
млади Албанци би изводили терористичке акције у Србији. Ово се може протумачити
и као нека врста савета младим незапосленим Албанцима.
Ниједан разлог, видимо, није логички и искуствено ваљан. Управо ствари стоје
супротно: демографски, економски, политички и безбедносни разлози иду у прилог
остајању Косова у Србији. Модернизација овог региона би смањила демографски
притисак, тржише би било пространије а економска одговорност дефинисана.
Политички, Србија доказује да поштује демократски поредак и да је привржена
мултикултуралности. Безбедносно је опаснији искључиви и национално чисти
сепаратизам од кооперативног федерализма.
Овоме можемо да додамо и још неке. Држава мора да брани свој уставни поредак и
своје достојанство. Културолошки разлог је концентрисан у већ поменутом
колективном идентитету. Свака држава има и свој духовни извор, а за Србе је то
вековима било Косово и тако ће остати и убудуће. Нису Хиландар и Сентандреја
опевани и вековима препричавани с колена на колено, већ Косово.
Заговорници самоодрицања увек се помажу и самопонижавањем. Када неко предлаже
да се Косово прода и иностраним парама ублажи душевни бол Срба, онда он у
ствари открива свој карактер. Када држава купује приватну кућу због изградње
пута или неког објекта, власник прима новац и ублажава тугу. Али, држава није
приватна кућа. Она је одувек бринула о општим интересима народа и грађана.
У Србији се данас јавља политичко мишљење које је у основи приватно а камуфлира
се као јавно. Корени ове појаве су загонетни. Ниједан озбиљан народ није
спреман на добровољно одрицање од дела своје државе, нити се клацка са својим
колективним достојанством. Србија изгледа постаје изузетак. Или нам се само
чини. Било би добро да је тако.
Филозофски факултет, Косовска Митровица
Зоран Аврамовић
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=28852
