Понижавање Србије
„Не разумем зашто је нужно да данас ломимо ’преко колена’ цео један европски
народ, да га понижавамо и терамо на колена како би потом цела земља видела
непријатеље у ономе ко је то учинио”.
Овим речима је Владимир Путин прошлог петка објаснио своје неслагање с намером
званичног Вашингтона да кроз Савет безбедности још овог лета прогура
Ахтисаријев план за независност Косова. Његов опис ситуације у којој се Србија
данас налази некога ће можда подсетити на историјске околности у којима је, пре
скоро стотину година, започео Први светски рат. Србија се тада успротивила
покушају Беча да је, како се онда говорило, „баци на колена”, односно понизи.
Не можемо знати да ли је председнику Русије ова аналогија била на памети, али у
српско-руским односима улазак Русије у рат на страни Србије 1914. године увек
остаје присутан у свести.
Разлике између овог и оног времена су, наравно, много веће него сличности.
Подршка Русије настојању Србије да на почетку двадесет и првог века очува свој
територијални интегритет и суверенитет усидрена је у међународни правни поредак
и не може изазвати никакву катаклизму. Упадљиво је нешто друго: да се у
данашњем свету о Русији често говори онако како Путин говори о Србији. Тако је
јуче британски „Гардијан” коментар о Русији насловио „Опкољена и понижена”.
Мартин Жак са Лондонске школе за економију каже да се Америка од 1989. према
Русији понаша као према пораженој сили и сматра да је ракетни штит пре свега
уперен против Русије. Хладни је рат, вели, јавности представљан као борба
између капитализма и комунизма, али Запад после сахране комунизма ипак наставља
да демонизује једну по свему капиталистичку Русију. Стивен Вајсман из „Њујорк
тајмса” као да је још у априлу прошле године антиципирао садашњи тренутак:
„Американци ће можда морати да прихвате да руски став има јаке корене у осећању
идентитета, интереса и судбине, који оживљава после година понижења”.
Не можемо знати да ли Путин говори о Србији, а мисли на Русију, али је
амбасадор Србије у Паризу Предраг Симић деведесетих година умео да каже да
Американци када желе Русима да ударе метафоричну ћушку, Србима опале прави
шамар. Но поуздано знамо, и на својој смо кожи искусили, да је интерес малих
земаља попут наше да се свет не равна по голој сили, већ по међународном праву
и на основу договора у установама унутар система међународних односа. Западни
амбасадори у Београду често питају своје београдске саговорнике јесу ли сигурни
да је Русима заиста „стало” до судбине јужне српске покрајине, чиме желе рећи
да Русе не мотивише љубав према Србима него ривалство са Западом.
Нека је и тако. Србија данас за себе, у односима великих сила и ван тих односа,
тражи само оно што је Бил Клинтон, у тренутку изборног пораза Слободана
Милошевића, на следећи начин формулисао у говору на универзитету Џорџтаун: „Ни
опозициони кандидат се није слагао са нашом политиком на Косову. Ја немам
илузија да би нова влада у Србији аутоматски довела до приближавања наше две
земље, а ко год био нови лидер Србије, он пре свега и на првом месту треба да
води рачуна о интересима народа Србије”.
Љиљана Смајловић
http://www.politika.co.yu/
