Генерал у џаку
Генерал Здравко Толимир ухваћен је, према поузданим сазнањима, на Бежанијској
коси, а не у Братунцу као што се званично тврди. Пад овог цењеног обавештајца
представља се као велики корак ка хапшењу Ратка Младића, и због тога ће
извештај Карле дел Понте бити релативно позитиван по Београд
До пре неколико дана Карли дел Понте ни на крај памети није било да ће морати
да честита званичном Београду. Београд није очекивао да ће и без Ратка Младића
у Хагу добити наставак преговора о прикључењу Европској унији. Па ни Здравко
Толимир сигурно није мислио да ће се тако изненада, преко ноћи, обрести у Хагу,
упркос свом опрезу и изграђеној безбедносној култури. Србија се, међутим, још
једном показала непредвидљивом.
Овонедељна посета главне тужитељке Хашког трибунала Србији је њен последњи
званични долазак уочи истека мандата, у септембру. Допутовала је, први пут,
тако што су је одавде позвали да дође; позив главној тужитељки требало би да
представља још један знак добре воље нове (проевропске, демократске...) српске
владе према Хагу и суочења са злочинима, мада има индиција да је Дел Понтеова,
у ствари, позвана тако што се сама позвала у госте. Посета је требало да буде
завршно завртање руке свим српским званичницима које држи одговорним за
изостана!
к потпуне сарадње с Трибуналом (а то су сви с којима се састала, од
председника и премијера до тужиоца за ратне злочине, министара и шефова
обавештајних служби), и у таквој намери Дел Понтеову није спречио ни – према
НИН-овим информацијама – недавни веома хладни сусрет са америчком државном
секретарицом Кондолизом Рајс. План јој је, међутим, потпуно поремећен не толико
због хапшења Здравка Толимира, колико због подршке коју је председник Борис
Тадић добио од комесара ЕУ за проширење Олија Рена и немачке канцеларке Ангеле
Меркел – обећ!
али су наставак преговора са Срби�!
�ом и
без испуњења “услова над условима”, хапшења Ратка Младића. Упркос хашком гневу
због оваквог пренебрегавања значаја Трибунала, за отказивање посете било је
прекасно...
НИН-ови извори који су учествовали у разговорима с Карлом дел Понте кажу да је
све протекло у сасвим мирном и коректном тону. Раније су, пак, каже један
саговорник НИН-а, састанци са политичким врхом бивали толико жустри да “умало
нису летеле пепељаре”. Ових дана, углавном је анализирана безбедносно-политичка
ситуација, процењиван даљи развој ситуације и кораци који ће бити
предузимани... Сумирајући исход сусрета, један од београдских саговорника Дел
Понтеове каже да ће њен извештај о сарадњи Србије са Трибуналом, уз гомилу
ограда и не�!
�ољно, на крају ипак бити позитиван по нашу земљу.
Вреди, ипак, указати на један “ситан” детаљ – папир са фотографијама преосталих
бегунаца “који се налазе у Србији”, театрално уручен пред ТВ камерама на
почетку првог састанка Карле дел Понте са Владимиром Вукчевићем, специјалним
тужиоцем за ратне злочине. Међу фотографијама се, наиме, налази и Радован
Караџић, што представља тиху али врло директну најаву онога што ће вероватно
уследити када се (коначно) решимо проблема Ратко Младић – нови притисак на
Србију, овога пута да се ухапси бивши председник Републике Српске, иако не
постоји!
ниједна индиција да се он скрива на територији Србије. Подсећања ради, током
свих ових година Караџић је “лоциран” у граничном појасу БиХ и Црне Горе, али
је пре неколико месеци први пут лансирана могућност да је и он у Србији.
Услед посете Дел Понтеове и повољних вести из Брисела донекле је у сенку пао
значајан прошлонедељни улов српских безбедносних снага, али и поприлична брука
која је уследила због недоумица око тога где је заправо ухапшен генерал Здравко
Толимир, дугогодишњи први обавештајац Војске Републике Српске и човек од
огромног поверења генерала Ратка Младића.
Прошлог четвртка, наиме, објављена је вест о хапшењу Толимира; ухапшен је у
Братунцу, Република Српска, пошто је ту стигао из Србије, а на дојаву српских
безбедносних служби. Информацију објављују први полицајци српских држава с обе
стране Дрине, али се убрзо појављују сумње да се заиста све тако и одиграло.
Најгласнији су лидери Српске радикалне странке, који у јавност први износе
претпоставку/тврдњу да је генерал Толимир, заправо, ухапшен у Србији, у
Београду, а да је одатле пребачен у Републику Српску па у Хаг.
У понедељак, појављујући се први пут пред Трибуналом, Здравко Толимир и сам
потврђује овакве наводе радикала; будући да је од хватања био потпуно изолован,
јасно је да о некаквој синхронизацији у оваквим тврдњама између радикала и
Толимира нема ни говора.
НИН је дошао до још неколико сазнања који потврђују ову верзију Толимировог
доспевања у притворску јединицу у Схевенингену. Најпре, на основу увида који су
НИН-у омогућени у извештаје МУП-а Србије, после увиђаја у стану у Улици вајара
Живојина Лукића 7/12 обављеног у четвртак ујутру. Изнајмљени дуплекс на
Бежанијској коси налази се на последњем, трећем спрату ове зграде, власник
Ивица Димитријевић казао је полицији да га је пре седам месеци издао непознатој
плавокосој жени, старој између 30 и 40 година, “привлачне спољашности”. Елем, у
ста!
ну су идентификовани отисци Толимирових прстију, пронађен његов новчаник са
личном картом, пасош СРЈ, здравствена књижица, картица Поштанске штедионице,
месечна повластица ГСП-а која гласи на његово име... Узгред, НИН-ов извор
близак потрази за хашким бегунцима, напомиње да су сва документа издата “у
ранијем периоду”, док се Здравко Толимир још слободно шетао.
НИН је дошао и до сведока догађаја из ноћи прошле среде на четвртак: “Пробудила
ме је бука из ходника. Гледам на сат, 3:15. Скачем и одлазим до врата стана,
гледам кроз шпијунку. У ходнику је упаљено светло, видим четворицу, петорицу
људи, сви у потпуно црној одећи, са фантомкама на главама. Разваљују врата тог
стана, то траје двадесетак минута, пола сата. Окрећем кључ у својој брави, да
закључам врата, један од њих то чује и окреће се. У том моменту, из оног стана
излази један човек, веома крупан. Оберучке загрлио, на грудима носи велики црни
нај�!
�онски џак, величине одраслог човека. Неко је у џаку, јасно ми је. За њим
одлазе и остали, само је један од њих мало заостао, претурао је по неком орману
десно од врата. Један од комшија ујутру ми је рекао и да је, док је трајало
обијање које је пробудило целу зграду, одоздо чуо како један од ових у црном
виче да је полиција.”
Пронађени отисци прстију Здравка Толимира и сва лична документа, плус сведок
који је видео како некога износе из стана, представљају прилично поуздано
сведочанство о томе да је некадашњи први обавештајац Војске Републике Српске
ухапшен у свом скровишту на Бежанијској коси, а не у Братунцу, како се и даље
званично тврди.
Уколико је то тачно – а готово је извесно да јесте – хапшење Здравка Толимира
практично је било киднаповање у државној режији којим је директно прекршен
српски Закон о сарадњи са Хашким трибуналом и њиме предвиђена екстрадициона
процедура, која подразумева привођење истражном судији, право на адвоката и
жалбу... Да ствар буде још и гора, закон су прекршили управо они који су и
инсистирали на његовом доношењу, и који су критиковали начин на који је
својевремено хапшен Слободан Милошевић.
Законито или не, хватање Здравка Толимира неће имати никакве последице по његов
статус пред Хашким трибуналом. Вероватно из тог разлога, Толимиров адвокат
Драган Попивода у разговору за НИН не инсистира на утврђивању начина на који је
његов брањеник доспео у Холандију, већ на обезбеђивању адекватног медицинског
третмана: “Он је веома болестан човек, од 1993. године преживео је три мождана
удара. Смршао је преко 30 килограма, и неопходно је да му се обезбеди адекватна
нега. Наша прва, мала победа састоји се у томе што је из ћелије пребачен у!
затворску болницу.”
Али, зашто је Толимир на овакав начин изручен Трибуналу? Једно од могућих
објашњења узрока оваквог поступања јесте жеља државних служби да преосталим
хашким бегунцима демонстрира своју решеност да их приведе (хашкој) правди,
пошто се показало да дугогодишња посредна наговарања на добровољну предају нису
уродила плодом. Јавна је тајна, иначе, да добар део досадашњих “добровољних
предаја” није био сасвим добровољан, као у случају полицијског генерала Сретена
Лукића који је у пижами одведен с ВМА. Све је, ипак, накнадно приказано као до!
бровољна предаја како би се спустиле тензије у земљи а оптуженима обезбедиле
извесне повластице пред Трибуналом. Ако је ова провидна игра имала некаквог
политичког смисла у приликама када је подршка влади Војислава Коштунице
зависила од посланика СПС-а, којима је много значило да се сарадња са Хагом
представи као “добровољна предаја” оптужених, стварно је потпуно необјашњиво
коме је у Србији ово понижавајуће “испоручивање у џаковима” потребно данас.
Република Српска, пак, према једном прилично уверљивом објашњењу, одабрана је
за “одскочну даску” према Трибуналу из два разлога: да би се премостила
процедура пред овдашњим судом, и да би се Милораду Додику омогућило да и сам
убере који поен, показујући како и Република Српска успешно учествује у
обрачуну са осумњиченима за ратне злочине.
А да ли је све темпирано баш због Карле дел Понте и Тадићевог сусрета с Реном и
Меркеловом? Толимировом хапшењу треба додати и још два временски подударна
догађаја, оба засигурно добродошла у Западној Европи – формиран је Савет за
националну безбедност, а потрагом за наводном масовном гробницом у Рашкој пред
ТВ камерама јавно је демонстрирана жеља да се суочимо са злочинима почињеним
током рата на Косову 1999. године.
Један од НИН-ових извора тврди да је реч о пукој коинциденцији, наводећи да је
Здравко Толимир већ два пута досад за длаку избегао хапшење, а и сада се до
последњег момента није са стопроцентном сигурношћу знало да ће у акцији “пасти”
баш Здравко Толимир. Како је сада лоциран, није познато, али може се
претпоставити да грешку у корацима није направио он сам, већ неко из његовог
окружења.
Пад Здравка Толимира значајан је и због утицаја који ће имати на потеру за
Ратком Младићем. Толимир је, подсећамо, током рата био његов помоћник за
обавештајне послове, а током скривања задужен за успостављање система његовог
скривања и обезбеђивања. Важи за вештог човека. Wегово хватање, стога, како се
очекује, представља и психолошки удар за најтраженијег бегунца, али ће
истовремено и директно умањити његове капацитете за скривање и узмицање потери.
Мада, и Толимиров значај за скривање Младића може бити доведен у питање, јер
ако је тол!
ико болестан како кажу, како је могао бити главни човек у свему томе?
Никола Врзић
http://www.nin.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
