http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/R07071201.shtml
Glas javnosti 13. jul Srbi u Bratuncu opet sami održali pomen žrtvama krvavog Petrovdana pre 15 godina Plač srpskih majki nema ko da vidi i čuje Nisu došli Karla del Ponte, Miroslav Lajčak, diplomate i strani novinari koji su otišli iz Potočara prekjuče po podne, odmah posle komemoracije srebreničkim žrtvama. "Mogu oni da lažu sebe, da lažu ceo svet, Boga slagati ne mogu"- pričali su Bratunčani. "Naša Crkva, naša nacija, slažu se da treba da odgovaraju svi koji su počinili zločine, ali - svi, a ne samo Srbi" - rekao vladika Vasilije Plač srebreničkih majki čuo se i video prekjuče iz Potočara, i neka je - sve do Amerike i Engleske - lelek bratunačkih majki juče - ni do Drine. Reporterska kola, desetine televizijskih ekipa, novinari, Karla del Ponte, Miroslav Lajčak, diplomate, otišli su iz Potočara, proleteli kroz Bratunac i Kravicu, još prekjuče po podne, odmah posle komemoracije srebreničkim žrtvama. Bratunački Srbi juče su tužni, opet sami, oplakivali svoje nevine žrtve po selima uz Drinu i niz Drinu. Lelek bratunačkih majki koje su, sinje kukavice, obučene u vranilo, zorom još popadale po grobovima sinova, pa jaukale da se čulo do neba po grobljima od Bratunca do Srebrenice, niz Podrinje, juče nije imao ko ni da čuje, ni da vidi, ni da slika, ni da opiše... Pusta tuga valjala se juče celog dana ulicama Bratunca, tihog, sveg prekrivenog sećanjima na krvavi Petrovdan 1992. godine, kada su Naser i njegovi u Zalazju, Zagonima i Biljači, pobili, masakrirali, šezdeset devetoro, zatrli cele kuće i familije, žive pekli, sekli glave Srbima... U gradiću na levoj obali Drine tog dana, još meštani pamte, nije bilo dovoljno sanduka za sve mrtve, nego su ih od dasaka na brzinu pravili u pilani pored grada. Sami bratunački Srbi na pravdu sveta odavno ne računaju niti joj se nadaju. - Kako je ova naša mladost izginula? Nisu se valjda sami ubijali! Kako su ove žene, starice, čiji su grobovi okolo stradale? Mogu oni da lažu sebe, da lažu ceo svet, Boga slagati ne mogu - pričali su juče bratunački Srbi, suočeni sa činjenicom da se niko od sarajevskih diplomata, niko iz federalne vlasti nije pojavio na komemoraciji i parastosu na bratunačkom groblju. I sam vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije juče je, posle parastosa koji je služio žrtvama, kako je rekao, "palim od dušmanske ruke", sa bratunačkog groblja poslao sličnu poruku: - Mnoge porodice su tog dana zatrte, mnogi su ostali bez kućnog praga. Ali, oni koji dijele pravdu u svijetu ne dijele je svima prema istim mjerilima. Nepunih 5.000 Srba Bratunca, Srebrenice, Podrinja, Birača, kao nevina jagnjad izgubili su živote samo zato što su se zvali Srbima. Danas, govori se o zločinima i o onima koji su zločine počinili. Naša Crkva, naša nacija, slažu se da treba da odgovaraju svi koji su počinili zločine, ali - svi, a ne samo Srbi... Ne želimo da nas iko etiketira za kolektivni zločin. Zna se ko je počeo rat, ko je počeo da pali kuće i ubija nevine ljude. Rat jeste doneo nesreću, ali je posleratno doba donelo mogućnost za oprost - poručio je juče vladika Vasilije, moleći "Boga da nam oprosti i da nam da snage da oprostimo drugima". ============ MILORAD DODIK: MINIMIZIRAJU ŽRTVE Na skupu u centru Bratunca u podne govorio je i premijer Republike Srpske Milorad Dodik. Pre govora obišao je spomen-sobu u centru Bratunca. - Pozivam ambasadore, posebno zapadnih zemalja, da dođu u Bratunac, u ovu spomen-sobu, zbog istine samo, ne zbog minimiziranja srebreničkih žrtava, nego zato što se uporno minimiziraju srpske žrtve. Svi krivci za zločine treba da odgovaraju, a ne samo Srbima da se sudi, nisu svi ovi ljudi poginuli od grada - rekao je Dodik ispred spomen-sobe. ============ Sreten Blagojević iz sela Repovac kod Bratunca juče je, nem od tuge, sina Bora oplakivao kraj - praznog groba. Boro je, i to je sve što Sreten zna, zarobljen u Sandićima 29. maja 1992. godine, od tada o njemu ne znaju ništa, sem da da je ubijen... Na drugoj strani groba, oko hladnog kamena savila se Borova majka, nema, očiju punih suza, nesposobna i da jaukne ljudski, da pusti glas... - Da mi je barem da mu kosti nađem! Pogledajte okolo, samo, koliko je danas pustih grobova, onih kojima više nema ko ni na grob da iziđe, da im sveću zapali? Gledajte grob Krstine Lukić iz Loznice, za dan ubili su nju, muža, sina, đevera, zatvorili im kuću - gledao je Sreten grobove okolo i prepričavao, po ko zna koji put, žalosnu bratunačku srpsku priču koju nema ko da čuje... Kraj njega, Slavka Tankosić, sela sinu na grob, pa je sve jutro tiho naricala: - Kuku mene, kukavici, kuku crnoj mene, šta sam Bogu zgrešila, kuku Milane, sine moj jedini, kuku odsad pa dovijeka... NJen Milan sahranjen je u sredini velike grobnice, sa strana - dvojica stričeva. Svi stradali za kratko vreme. - Moj Milan, sreća moja... Došo dan ranije, ja mu velim da ti majka opere odijelo, on mene - nećeš ga majko nikad više oprati... Tu noć sam presiđela pred kućom, neće san na oči... Ujutru, pucnjava se čuje... Ja izišla pred kuću, pa se molila svim svecima, sve do Boga da mi ga sačuvaju... Uveče, počeše da dovoze mrtve, doniješe i mog Milana preda me... - pričala je nepovezano, grcajući od suza o danu kada je svaka kuća po Zagonima i Zalazju, po Biljači izgubila po dvoje, troje, kada je po selima, u napadu Nasera i njegovih više izginulo nego što je živih ostalo, kada Naser i njegovi nisu birali, nego su ubijali redom. Ispričala je još posle da živi u Bratuncu, konačno u "srpskoj kući", plaća 150 maraka kirije mesečno. - Kupila sam plac, da gradim kuću, samo malo krova nad glavom, ali, nemam od šta... Bila sam u opštini, u boračkoj, kažu, nisam na listi prioriteta zbog broja članova porodice, zbog zakona, a ja što sam imala članova porodice - izgubila sam, što i mrtve ne broje... Kraj nje, izašli Radovan i Radivoje Pavlović sa majkom Julkom da zapale sveću ocu Radoju koji je stradao u Kravici, 7. januara 1993. godine. Sinovi rat prošli samo sa ranama, otac sahranjen bez glave. - To nikoga ne zanima! Kao da smo mi sami sebe pobili! Sve ove žrtve čije grobove vidite okolo pale su pre Srebrenice, i, neko ih je pobio - pričali su kraj očevog groba Radovan i Radivoje. Milka Kovačić plakala je juče ispred crkve u Srebrenici. - Plačem 15 godina, ali me niko ne čuje - kaže. NJenog muža Božidara muslimani su zarobili 1992. godine. Od tada, Milka ga traži u svakoj grobnici i još ga nije našla. Kroz spomen-sobu u centru Bratunca, u kojoj su slike stotina i stotina mladića ovog kraja stradalih tokom rata, juče su čitavog dana prolazile žalosne majke. Pocrnele od tuge koja niti popušta, niti će ih proći dok su žive. Tekst i foto: Zoran Šaponjić
