NSPM
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_sergejlavrov.htm
Savremeni svet
Sergej Lavrov
Obuzdavanje Rusije: povratak u budućnost?
Izgleda kao da se uticajne političke sile s obe strane Atlantika
spremaju da započnu debatu o tome da li treba ili ne treba "obuzdati"
Rusiju. Već samo postavljanje tog pitanja govori da se za neke gotovo
ništa nije promenilo kada je završen Hladni rat.
Šta bi to moglo da se postigne "obuzdavanjem" Rusije koja je napustila
ideologiju i imperijalne aspiracije u korist pragmatizma i zdravog
razuma? Šta može biti svrha "obuzdavanja" zemlje koja se uspešno razvija
i stoga prirodno jača svoju poziciju na međunarodnom planu? Čemu
"obuzdavanje" zemlje koja priželjkuje sasvim bazične stvari poput
međunarodne trgovine?
Ne bi trebalo da iznenađuje što Rusija danas koristi svoje prirodne
komparativne prednosti. Ona ulaže i u ljudske resurse, podstiče
pronalazaštvo, integriše se u globalnu privredu i modernizuje svoje
zakonodavstvo. Rusija želi da stabilnost na međunarodnom planu podstakne
njen razvoj. S tim u skladu, ona radi na uspostavljanju slobodnijeg i
demokratičnijeg međunarodnog poretka.
Možda se ideja o potrebi "obuzdavanja" javila zbog toga što postoji
priličan jaz između ruskih i američkih aspiracija. Američka diplomatija
želi da transformiše sve one različite vlade širom sveta koje Vašington
smatra "nedemokratskim", a čineći to ona menja poredak u čitavim
regionima. Rusija, budući da ima iskustva sa revolucijom i ekstremizmom,
ne može da se priključi nekom takvom ideološki vođenom projektu,
naročito ako on dolazi iz inostranstva. Hladni rat je bio udaljavanje od
vestfalskog standarda državnog suvereniteta koji je vrednosti stavio vam
dometa odnosa između dve vlade. Vraćanje hladnoratovskim teorijama kao
što je "obuzdavanje", samo će nas odvesti u pravcu sukobljavanja.
Za razliku od Sovjetskog Saveza, Rusija je otvorena zemlja koja ne
podiže zidove, ni fizičke ni političke. Naprotiv, ona poziva da se
uklone vizne barijere i druge veštačke prepreke u međunarodnim odnosima.
Rusija prihvata demokratiju i tržišnu privredu kao pravu osnovu
društvenog i političkog poretka, i privrednog života.
Pred njom je dugačak put, a Rusija je odabrala stazu razvoja na kojoj je
čekaju ogromne, povremeno i bolne promene. U ruskom društvu postoji
široki konsenzus da te promene treba da budu evolutivne i bez velikih
potresa. Na kraju će iz višeg nivoa društvenog i ekonomskog razvoja
iznići zrela demokratija sa snažnim civilnim društvom i dobro
strukturisanim partijskim sistemom. Za to je neophodna snažna srednja
klasa koja ne može nastati preko noći. Samo su ruski tajkuni mogli,
početkom devedesetih, da nastanu preko noći – ali ta vremena su konačno
ostala iza nas.
Energija trenja
Zemlje koje zavise od spoljnih izvora energije kritikuju Rusiju što je
preuzela svoju prirodno veliku ulogu u svetskom energetskom sektoru.
Međutim, te zemlje bi trebale da shvate kako je zavisnost od energenata
uzajamna, pošto gomilanje zaliha svakako nije mudar izbor za zemlju koja
se bavi izvozom energije. Zbog toga Rusija nikada nije izigrala neki
svoj ugovor za snabdevanje energentima sa zemljama uvoznicama. Rusija,
dakle, smatra da je energetski sektor za nju strateški i da joj je od
pomoći da sačuva svoju nezavisnost u međunarodnim odnosima. To je sasvim
razumljivo s obzirom na negativne spoljne reakcije na jačanje ruske
privrede i jačanje njene uloge u međunarodnim odnosima u kojima Rusija
opravdano koristi svoju nedavno stečenu slobodu delanja i govora. To ne
treba da kritikuju oni koji ne vole da vide jaku Rusiju.
Energetska politika ruske vlade odraz je globalnog trenda državne
kontrole nad prirodnim resursima. Devedeset odsto utvrđenih svetskih
rezervi nafte i gasa nalaze se pod nekom vrstom državne kontrole.
Protivtežu takvoj državnoj kontroli energetskih resursa predstavlja
koncentracija najsavremenije tehnologije u rukama privatnih
transnacionalnih korporacija. Dakle, ima razloga za saradnju te dve
strane, sve dok obe teže istom cilju, zadovoljavanju energetskih potreba
svetske privrede.
Ruska spoljna politika je drastično različita od ideološki motivisanog
internacionalizma Sovjetskog Saveza. Danas Rusija veruje da regionalne i
globalne odnose treba da uređuje multilateralna diplomatija, zasnovana
na međunarodnom pravu. Kako se globalizacija proširila i van Zapada,
takmičenje je postalo zaista globalno – došlo je, ništa manje, do
promene paradigme. Države koje se nadmeću sada moraju da računaju i na
različite vrednosti i na različite obrasce razvoja. Pravi izazov je u
tome da se obezbedi pravednost u tako složenom okruženju za nadmetanje.
Logičan izbor je da se svaka zemlja usredsredi za svoju komparativnu
prednost i da pri tom ne nameće svoje vrednosti drugima. Amerika je
pokušavala da uradi ovo drugo i zbog toga je sada umanjena komparativna
prednost Zapada. Kao što je to rekao Eberhard Zandšnajder, direktor
Istraživačkog instituta Nemačkog društva za spoljnu politiku, američka
politika prethodnih godina "u velikoj je meri oštetila imidž Zapada" u
Aziji i Africi. Zandšnajder je zaključio da ništa, ili gotovo ništa nije
učinjeno da azijskom ili afričkom stanovništvu zapadne vrednosti postanu
privlačne. Teško da bi se Rusija za to mogla proglasiti odgovornom.
Predsednik Vladimir Putin je u govoru u Minhenu ove godine rekao nešto
sasvim očigledno kada je primetio kako nije došlo do toga da svet
postane "unipolaran". Nedavna iskustva pokazuju ono što je jasno već
odavno – nijedna država, niti ijedna grupa država, ne poseduje dovoljno
resursa da bi mogla svoju volju da nametne čitavom svetu. Možda nekome
deluje privlačno mogućnost da u globalnim odnosima postoji hijerarhija,
ali to je potpuno nerealno. Jedno je poštovanje prema američkoj kulturi
i civilizaciji, ali prihvatanje amerikanocentrizma je nešto sasvim drugo.
Novi međunarodni poredak nema jednog već nekoliko vodećih aktera i za
uređenje globalnih odnosa potrebno je njihovo kolektivno rukovođenje. S
obzirom na tu multipolarnost, "umrežena diplomatija" se pokazuje kao
najbolji način za postizanje ciljeva koji su zajednički za više država.
U takvom sistemu Ujedinjene nacije predstavljaju ključni element jer
njene povelje predstavljaju sredstvo da se pokrenu kolektivne diskusije
i akcije.
Sila ima svoje granice
Ako se u 21. veku odlaže rešavanje nagomilanih problema to ima razorne
posledice za sve narode. Jedna sigurna lekcija iz dosadašnjeg iskustva
je ta da unilateralni odgovori, koji se sastoje pre svega u upotrebi
sile, svuda vode u mat poziciju i stvaraju štetu. O tome svedoči i
spisak kriza koje do danas nisu razrešene – Irak, Iran, Liban, Darfur,
Severna Koreja. Prava sigurnost će se postići uspostavljanjem normalnih
odnosa i ulaskom u dijalog. Nemački ministar spoljnih poslova
Frank-Valter Štajnmajer je rekao upravo ono što treba kada je savetovao
da današnji svet mora da počiva na saradnji a ne odvraćanju putem
zastrašivanja vojnom silom.
Složenim problemima se mora prići na sveobuhvatan način. U slučaju
Irana, nesporazumi se moraju otkloniti tako što će sve zemlje
normalizovati svoje odnose sa Teheranom. Normalizacija bi pomogla i
očuvanju režima neširenja nuklearnog naoružanja. Što se tiče Kosova,
proglašavanje nezavisnosti od Srbije predstavljalo bi presedan koji
izlazi van postojećih norme međunarodnog prava. Sklonost naših partnera
da u tom slučaju popuste pred ucenom nasiljem i anarhijom na Kosovu u
suprotnosti je sa ravnodušnošću koju pokazuju prema nasilju i anarhiji
na palestinskim teritorijama, gde se decenijama takvo stanje toleriše
dok se još uvek čeka na stvaranje palestinske države.
Neophodno je što pre eliminisati nasleđe Hladnog rata u Evropi, gde je
već suviše dugo dominirala politika "obuzdavanja". Stvaranje razdora u
Evropi podstiče nacionalistička osećanja koja predstavljaju pretnju
jedinstvu tog kontinenta. Sadašnji problemi sa kojima se suočava i
evropska politika uopšte, kao i EU posebno, ne mogu se rešiti ukoliko
odnos između Evrope i Rusije ne ostane konstruktivan i okrenut ka
budućnosti – odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i sigurnosti. To je i
u službi američkog interesa i tako i treba posmatrati stvari.
Umesto toga, na različite načine je pokušano da se obuzda Rusija,
uključujući i širenje NATO-a na istok, uz kršenje prethodno datih
garancija Moskvi. Danas pobornici širenja NATO stalno govore o navodnoj
ulozi te organizacije u jačanju demokratije. Kako se demokratija može
unaprediti vojno-političkim savezom koji pravi scenarija za upotrebu sile?
S druge strane, postoje oni koji ulazak u NATO kod zemalja u okviru
Saveza nezavisnih država propagiraju tako što ga predstavljaju kao
propusnicu za ulazak u klub demokratskih zemalja, bez obzira da li te
buduće članice zadovoljavaju standarde demokratije ili ne. Nije moguće
ne zapitati se da li iza takve inicijative stoji želja za moralnom
satisfakcijom ili opet želja da se Rusija "obuzda".
Što se tiče Saveza nezavisnih država, Rusija je sposobna da održi
socijalnu, ekonomsku i druge oblike stabilnosti u regionu. Moskva ne
želi da dozvoli da politika upravlja trgovinom i ekonomskim odnosima, i
ona prihvata tržišne principe, što svedoči o njenoj odlučnosti da
održava normalne odnose sa drugim zemljama. Rusija i Zapad mogu
sarađivati u tom regionu, ali samo ako se napusti "igra sa nultom
sumom", igra u kojoj dobitak za jednu stranu za sobom nužno povlači
gubitak za drugu.
Težnja da se raketna odbrana proširi na istočnu Evropu dokaz je da
Amerika pokušava da "obuzda" Rusiju. Nije slučajno što bi se to
proširenje uklopilo u američki globalni raketni štit koji se proteže duž
ruske granice. Mnogi Evropljani s pravom postavljaju pitanje da li bi
postavljanje instalacija američkog odbrambenog sistema u Evropi dovelo u
pitanje proces razoružavanja. Što se tiče Rusije, ona smatra da je ta
inicijativa strateški izazov na koji se mora strateški odgovoriti.
Predlog predsednika Putina da dozvoli da se umesto novih instalacija u
Istočnoj Evropi zajednički upotrebi radarska baza Gabala u Azerbejdžanu
– kao i predlog koji je jula meseca izneo tokom susreta sa predsednikom
Džordžom Bušom u Kenebunkportu u Mejnu, da se stvori sistem regionalnog
osmatranja i ranog uzbunjivanja – nudi odličnu priliku za pronalaženje
izlaza iz trenutne situacije, i to na način koji neće ni u najmanjoj
meri okrnjiti dostojanstvo nijedne od dve strane. U okviru početka
zajedničkog rada u toj oblasti, Rusija je spremna da sa Sjedinjenim
Državama i drugima učestvuje u analiziranju potencijalnih raketnih
pretnji sve do godine 2020.
Želja da se "obuzda" Rusija jasno se vidi i u situaciji vezanoj za
Sporazum o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (CFE) iz 1990.
godine. Rusija u dobroj veri prihvata taj Sporazum i insistira samo na
jednoj stvari koju on obećava: na jednakoj bezbednosti. Princip jednake
bezbednosti doveden je u pitanje kada se raspao Varšavski pakt; NATO je
ostao netaknut, a potom se i proširio. U međuvremenu su pokušaji da se
ta situacija koriguje naišli na odbijanje zemalja članica NATO koje nisu
htele da ratifikuju pokušaj da se Sporazum modernizuje i za to iznosile
različite, međusobno nepovezane izgovore koji su bili potpuno političke
prirode i bez ikakvog uporišta u pravu. Iz pat pozicije u vezi sa tim
Sporazumom može se izvući lekcija da će se kao neodrživ pokazati svaki
element globalne ili evropske bezbednosne strukture koji nije zasnovan
na principima jednakosti i obostrane koristi. Na kraju krajeva, ako već
taj spomenuti Sporazum, taj stari instrument, ne možemo prilagoditi
novoj stvarnosti, nije li možda vreme da još jednom razmotrimo situaciju
i da počnemo da razvijamo novi sistem kontrole naoružanja i mere
izgradnje poverenja ukoliko smatramo da je tako nešto potrebno Evropi? I
u ovoj tački je otvorena rasprava u Kenebankportu ulila nadu da ima
načina da se krene dalje u pravcu implementacije prilagođenog Sporazuma.
S one strane Hladnog rata
Vreme je da ostavimo iza sebe nasleđe Hladnog rata i stvorimo strukture
koje odgovaraju na imperative ovog doba – naročito pošto Rusija i Zapad
više nisu neprijatelji i ne žele da stvore utisak kako je u Evropi rat
još uvek moguć. Do poverenja se stiže putevima koji vode kroz dijalog i
razumnu raspravu, kao i interakciju zasnovanu na zajedničkoj analizi šta
je to što predstavlja pretnju. Međutim, danas je, bez dovoljno dobrih
razloga Rusija isključena iz takve zajedničke analize. Od nje se zahteva
samo da veruje u analitičke sposobnosti i dobre namere svojih partnera.
Rusi ne misle da se oni po nečemu naročito izdvajaju, ali isto tako ne
misle da su njihove analitičke sposobnosti i ideje inferiornije od
tuđih. Rusija će odgovoriti čuvanjem svoje nacionalne sigurnost i u tome
će je voditi princip "razumne dovoljnosti". S druge strane, ona će uvek
ostaviti otvorena vrata za pozitivnu zajedničku akciju u cilju
osiguravanja zajedničkih interesa na temelju jednakosti. To je jedini
ozbiljan pristup problemima nacionalne sigurnosti.
U govoru održanom u Minhenu, predsednik Putin je sve ruske partnere
pozvao da započnu ozbiljnu i konkretnu raspravu o sadašnjem, vrlo
nezadovoljavajućem stanju u međunarodnim odnosima. Rusija je uverena da
zauzimanje stava "ili prijatelj ili neprijatelj" prema njoj treba da
postane stvar prošlosti. Ukoliko se ulažu napori da se "odgovori na
negativno ponašanje Rusije", kako se od Rusije može očekivati da
sarađuje u onim oblastima za koje su zainteresovani njeni partneri? Mora
se napraviti izbor, ili se Rusija "obuzdava", ili se želi saradnja sa
njom. To je od značaja za pitanje ulaska Rusije u Svetsku trgovinsku
organizaciju i Azijsku banku za razvoj, kao i u vezi sa neopravdanim
produžavanjem važenja Džekson-Venik amandmana iz sedamdesetih koji
Rusiji trajno onemogućuje normalne trgovinske odnose sa Sjedinjenim
Državama.
Predsednik Putin i predsednik Buš sarađuju veoma blisko i iskreno, što i
dalje ima pozitivnog uticaja na stabilnost američko-ruskih odnosa. Obe
zemlje i oba naroda se sećaju zajedničke pobede nad fašizmom i
zajedničkog izlaska iz Hladnog rata i već ih samo to sećanje ujedinjuje.
Ako bi u rusko-američkim odnosima prevladalo partnerstvo u kome su obe
strane jednake, malo je toga što te dve nacije ne bi uspele da postignu.
A izazova je mnogo – borba protiv međunarodnog terorizma, organizovanog
kriminala i šverca droge, zatim traganje za realističnim načinom da se
zaštiti klima, razvoj nuklearnih izvora energije uz istovremeno
povećanje napora da se spreči širenje nuklearnog oružja, rad da se
obezbedi globalna energetska sigurnost i istraživanje svemira. Praktičnu
saradnju u vezi sa ovim i drugim izazovima ne treba žrtvovati na oltaru
ponovo prizvanog "obuzdavanja".
Zasad u Rusiji ima manje antiameričkog raspoloženja nego na drugim
mestima. Ali ukoliko dođe do "obuzdavanja", koje je praćeno
razmišljanjem u okvirima podele na blokove, onda bi to moglo da dovede
do uzajamnog udaljavanja Amerikanaca i Rusa. Zbog očiglednih napetosti u
američko-ruskim odnosima potrebno je formirati grupu na visokom nivou
koja će dobiti u zadatak da pronađe način za razvijanje dalje saradnje.
Predsednici Rusije i Amerike podržavaju ideju o formiranju takve grupe
na čijem bi čelu bili Henri Kisindžer i Jevgenij Primakov.
Obe strane bi trebalo da pokažu kako imaju široku i nepristrasnu viziju
u kojoj su Rusija i Sjedinjene Države samo dva ogranka evropske
civilizacije. Rusija, Sjedinjene Države i Evropska unija treba da rade
zajedno na očuvanju integriteta evroatlanskog prostora u globalnoj
politici. Kao što je rekao Žak Delor, uvek kada "postoji razdor u toj
trojci, uvek kad svako od njih igra neku svoju igru, u velikoj meri
raste rizik od globalne nestabilnosti."
I zašto onda ne bismo stali zajedno i delovali u duhu saradnje i fer
takmičenja na temelju jednakih standarda i poštovanja međunarodnog
prava? Na julskom sastanku u Kenebankportu predsednik Putin i predsednik
Buš su pokazali da timski rad može biti uspešan. Dogovorili su se da
pokušaju da nađu zajednički pristup raketnoj odbrani i smanjivanju
strateškog naoružanja i pokrenuli su nove inicijative u vezi sa
nuklearnom energijom i neširenjem naoružanja. Ništa ne razdvaja Rusiju i
Sjedinjene Države; zajedno sa drugim partnerima, oni dele odgovornost za
budućnost sveta. Nije potrebno Rusiju "obuzdati" – "obuzdati" treba one
koji žele da svetu uskrate dobrobiti koje će proisteći iz snažnog
partnerskog odnosa između Amerike i Rusije.
19. jul 2007.
Copyright by NSPM
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
