Срећан повратак у 1989.
Нови Сад достигао ту годину „благостања” лане, Београд ће 2009, Ниш 2010, а
централна Србија томе може да се нада, по садашњим стопама раста, тек за 122
године
Србија, као несуђени економски „балкански тигар”, судећи по резултатима
регионалног развоја од 2000. до 2005, поготово ако се ништа осетно не измени,
изгубиће скоро све шаре. Осим Београда, Новог Сада и Ниша – сви остали крајеви
се могу осенчити тамним бојама – од сасвим сивог до потпуно црног. На такав
закључак упућују последња истраживања др Мирослава Здравковића, сарадника
билтена Макроекономске анализе и трендови. Говорећи о разлозима овакве
регионалне неравномерности у развоју, наш саговорник каже да се код нас све
догодило супротно теоријским очекивањима „нове економске географије”.
Једноставно, либерализација спољне трговине у Србији није утицала да се смањи
релативни економски значај Београда, након његове десетогодишње доминације у
изолованој Србији.
Напротив. Београд је, заједно са Новим Садом и Нишом, наставио да се развија по
„кинеским” стопама, док централна Србија стагнира. И не само тај део наше
„груде”. Огромна подручја Србије нису остварила никакав раст економске
активности и додатно су бачена у економски запећак.
Ако је за утеху, а није, сматра наш саговорник, објашњење за такав неочекивани
обрт може да буде фискална централизација и смањивање удела сиве економије у
процесу транзиције. С обзиром на то да је порастао удео јавних прихода и
расхода у БДП-у, расте и интерес економских рентијера, тајкуна и предузетника
да буду што ближе центру прерасподеле јавних финансија. Дотле су пограничне
општине изгубиле приходе од „шверца”, јер је постало много јефтиније увозити
робу по најповољнијим ценама у условима слободне трговине.
У целој овој причи о неравномерном регионалном развоју најбоље је прошао Нови
Сад. Главни град Војводине, по свему судећи, лане је достигао доходак из 1989,
као године некаквог „благостања” пре распада СФРЈ. Здравковић очекује да ће у
2007. Нови Сад бити за око десет процената изнад тадашњег просека. Београд ће
2009, а Ниш 2010. достићи „срећну” 1989.
Београдски регион је имао мањи ниво дохотка за 26,7, а Ниш за 35,1 одсто у
односу на 1989. Изузев Мачванског округа (пад 30,6) сви остали окрузи су имали
преко 40 процената мањи ниво дохотка у 2005. него 1989. Већи пад, од 60 одсто,
имали су окрузи у централној Србији, а највећи суноврат Подунавски (71,6) и
Борски округ (85,9).
У релативно кратком периоду транзиције, од 2000. године до 2005. године Београд
је повећао удео у друштвеном производу Србије са 27,9 на 34, Војводина са 30,7
на 31,2, а централна Србија без Београда смањила је са 41,4 на 34,8 одсто.
Војводина ће, ако не рачунамо Нови Сад, достићи ниво друштвеног производа из
1989. године тек у 2033. години (стопа раста од 2,9 одсто). Ово и није тако лош
показатељ ако се узме у обзир да подручје централне Србије, по искључењу
Београда и Ниша, треба да сачека 2129. годину растући по стопи од свега 0,7
процената. Надајмо се, каже др Здравковић, да ће Србија, не рачунајући три
града, убрзати раст и да ће се скратити време неопходно да се достигну
претходни врхови економске активности.
У периоду од 2000. до 2005. године друштвени производ Србије повећан је 28,9
одсто. Београд, Нови Сад и Ниш учествују са 81,3 процента у укупном расту
друштвеног производа Србије, мада у њима живи 28,4 одсто укупног становништва.
Објашњење за економски раст три највећа града у Србији, не рачунајући државне
монополе у њима (НИС, ДИН, јавна предузећа у Београду), можда се може пронаћи у
истраживањима спроведеним у Немачкој. И тамо се догодило нешто слично.
Регионалне разлике, у периоду од 1980. до 2000. нешто су смањене, али највећи
градови су повећали одступање од просека. Углавном због концентрације
знањем-интензивних услуга које теже да се концентришу услед растућих приноса.
Србија и ново министарство за регионални развој имаће, без обзира на ове
емпиријске чињенице, каже на крају разговора др Здравковић, дугорочно веома
тежак посао. Не само у економском, већ пре свега у друштвеном, демографском,
политичком, па и националном плану. Треба темпо развоја земље тако подесити да
велики градови не застану, а да најсиромашнији крајеви ухвате прикључак. Биће,
без сумње, тешко, али се мора покушати.
-----------------------------------------------------------
Опомињуће бројке
Просечна годишња стопа раста друштвеног производа Београда била је 9,5,
Војводине 5,5, а централне Србије 1,6 процената. Град Нови Сад је имао
фасцинантну стопу раста од 16, а Ниш 10,3 одсто. Осим ових градова само су два
округа имала изнадпросечну стопу раста – Мачвански и Јужнобанатски без Новог
Сада.
Србија је у 2005. години била на нивоу друштвеног производа постигнутог 1971.
Београд је био на нивоу 1976, Војводина 1970 (односно 1966. по одбитку Новог
Сада), а централна Србија 1966.
http://www.politika.co.yu/
