Kompromis je neminovan Milenko Marković Od predstojećih pregovora Beograda i Prištine o budućnosti Kosova svet očekuje da zaista budu suštinski i konačno dovedu do nekog racionalnog ishoda. Bitno je da se shvati da novi pregovori nastaju kao izraz stvarne potrebe za pravim pregovorima koji to nisu bili u vreme Miloševića, u Rambujeu, ili u vreme Ahtisarija kada su više ličili na diktat unapred smišljenog ishoda, nego na pregovore ravnopravnih partnera. Da bi doista bili "suštinski" budući pregovori morali bi da ispune nekoliko preduslova: da na pregovaračkom stolu budu ravnopravno zastupljene opcija nezavisnosti i sve druge opcije, da se ne prejudicira nijedno rešenje, da se vode uz nepristrasno međunarodno posredovanje, da nisu vremenski oročeni i da su lišeni pretnji silom. Kao prvo, nema racionalnog opravdanja za kategoričke stavove srpske strane koja odbacuje svaki razgovor o nezavisnosti Kosova, ali ni za tvrdokorne stavove albanske strane koja za Kosovo ne prihvata nijedno drugo rešenje osim nezavisnosti. Aktuelna vlast u Srbiji veoma bi dobila u očima svetske javnosti, ako bi u predstojećim pregovorima prvi put bila otvorena i za tu opciju, ne zato što - kako neki evropski zvaničnici misle - Srbiju treba kazniti zbog prethodne Miloševićeve politike prema Kosovu, već zato što je nezavisnost Kosova jedno od legitimnih zahteva, ali ne i jedino, i ne po zamisli kosovskih Albanaca. Suštinsko pitanje nije da li nezavisno Kosovo već kakva nezavisnost Kosova - da li kao još jedna nacionalna država albanskog naroda na Balkanu, što nije prihvatljivo, ili kao zajednička država dvaju ravnopravnih naroda, albanskog i srpskog, što bi trebalo da je prihvatljivo svim zainteresovanim stranama. To bi bila jedna atipična federalna država,! na izvestan način utemeljena i u istoriji dvaju naroda, jer Kosovo je oduvek bilo ne samo srpsko već i albansko. Federalno rešenje kosovskog problema moglo bi da omogući proces istorijskog pomirenja Srba i kosovskih Albanaca, susedne države mogle bi se bezbednije osećati i konačno, takvo rešenje predstavljalo bi dobru osnovu procesima evropske integracije. Štaviše, federalno koncipirana multikulturna država mogla bi biti model za slične komplikovane slučajeve u svetu.
NEPRISTRASNI POSREDNICI Federalno Kosovo ne mora da povlači nužno i promenu državnih granica Srbije. Ono je moguće da se nađe u konfederalnom odnosu sa Srbijom, da ima sedište u UN, ali bez narušavanja teritorijalnog integriteta Srbije - nešto poput statusa Belorusije i Ukrajine u bivšem Sovjetskom Savezu. Nema razloga za bojazan od eventualnog napuštanja konfederacije od strane Kosova, jer bi za takvu odluku bila neophodna saglasnost srpske zajednice kao konstitutivnog činioca kosovske federacije. Zato nam se čini da ideja konfederacije, koja se ovih dana pojavila i u Evropi, i nije takva "besmislica" kako ju je okarakterisao premijer Koštunica. Pre bi se moglo reći da je dobrodošla "osmislica" za Srbiju, s obzirom u kakvoj se pregovaračkoj poziciji nalazi. Ali je pitanje nije li se možda i zakasnilo s tom idejom. Posrednička uloga međunarodne zajednice od presudne je važnosti za uspeh ovih pregovora. Umesto da favorizuje stavove jedne strane, ona bi trebalo da koristi sav svoj ugled da privoli pregovarače da izlaze iz ukopanih pozicija i idu u susret uzajamnim kompromisima. Jer kompromis nije primoravanje jedne strane da prihvati stanovište druge strane u sukobu, već traganje za rešenjem koje bi moglo da bude prihvatljivo za obe strane. Veliki uspeh međunarodne zajednice u tom smislu bio bi, ukoliko bi izdejstvovala da se osim šatl-diplomatije povedu i direktni pegovori između Beograda i Prištine. S tim u vezi, veoma je značajno da se pregovori vremenski ne ograničavaju. Jer već sada albanska strana shvata četvoromesečni rok za pregovore, samo kao odlaganje nezavisnosti kojoj, po njenom shvatanju, nema alternative. Jedino vremensko merilo ili uslov treba da bude onoliko vremena koliko je neophodno da se pronađe održivo rešenje za budućnost Kosova. MANJINE I SAMOOPREDELJENJE Srpska vlast bi morala ovoga puta da ulazi u pregovore bez insistiranja na spornim stavovima i prevaziđenim pogledima na nacionalno pitanje. Recimo, veoma je tvrd stav reći da su kosovski Albanci manjina i da oni kao i sve druge manjine u svetu nemaju pravo na svoju državu. Formalnopravno možda je tako, ali sa istorijskog, političkog, geografskog itd. stanovišta, ne može se izjednačaviti milion i osamsto hiljada kosovskih Albanaca sa, recimo, četrdesetak hiljada Slovaka. Nije isto raštrkanost ili etnička kompaktnost neke manjinske nacionalnosti. Te osobenosti kosovskih Albanaca priznavane su i u bivšoj SFRJ. Kosovo u toj državi nije bila federalna jedinica, na šta se danas neosnovano pozivaju albanski separatisti, ali je kao deo države Srbije predstavljalo i elemenat federalizma. Iz te nacionalne zajednice imali smo u sistemu rotirajuće vlasti, i predsednika jugoslovenske države. Najzad nije sasvim tačna ni tvrdnja da Ujedinjene nacije kategorički ne dozvoljavaju nacionalnim manjinama pravo na samoopredeljenje. Ako je nekoj nacionalnosti ugrožena samobitnost, ako ne može drukčije da se zaštiti od državnog terora većinske nacije, nijedan organ UN ne bi bio protiv takvog rešenja. Srbija sa sasvim drugom argumentacijom treba da se suprotstavi ne ideji nezavisnosti kao takvoj, već nezavisnosti kojom se implementira još jedna albanska nacionalna država na Balkanu. Nema ozbiljnog razloga za nezavisnost Kosova na etničkom principu osim što je obećana od strane SAD. To obećanje moglo je imati nekog rezona pod uslovom da je u Srbiji na vlasti Slobodan Milošević. Ili ako se veruje da i postmiloševićevska vlast ugrožava nacionalnu samobitnost i samostalnost kosovskih Albanaca. Ali, onda bi teško bilo razumeti zašto se Srbija pod tom istom vlašću prima u Partnerstvo za mir i zašto se uveliko otvaraju vrata za njen prijem u članstvo Evr! opske unije. VID KAŽNJAVANJA Najlošije bi bilo ako bi se nezavisnost Kosova tretirala kao vid kažnjavanja Srbije zbog politike Miloševićevog režima. Nijedna zemlja nije kažnjavana oduzimanjem dela teritorije, mada ima primera i drastičnijih kršenja nacionalnih prava (Turska, na primer). Ali, ako neko smatra da Povelja UN sadrži i takvu pravnu normu, nju, u svakom slučaju, može izricati i primenjivati samo SB i Generalna skupština UN, a ne bilo koja pojedinačna zemlja ili grupacija svetskih sila. Od bitnog je značaja za budući tok pregovora o Kosovu kakvu će ulogu odigrati Evropska unija. Hoće li njena uloga biti jača u rešavanju kosovskog problema nego što je bila na počecima rešavanja jugoslovenske krize? Ne samo što je Kosovo najviše njen problem, već i zato što ona ima najviše iskustva u rešavanju manjinskih problema. Međutim, njena pozicija je više nego delikatna. Ona mora da izražava svoje stavove ne narušavajući strateško partnerstvo sa Amerikom i ne kvareći odnose s Rusijom. S druge strane, ne može joj biti svejedno koje će snage u Srbiji odnositi prevagu - demokratske ili nacionalističke. Njoj pedstoji da prevazilazi razlike o tome da li treba povezivati ili tretirati odvojeno proces rešavanja statusa Kosova i ulaska Srbije u Evropsku uniju, da li to rešenje treba da ima pečat Saveta bezbednosti UN, ili se ono može donositi i bez njega. Drukčije rečeno - da li je Srbija podobna za Evropsku uniju koja zvanično, podržava Ahtisa! rijev plan o "nadziranoj nezavisnosti" Kosova, a koji Srbija decidirano odbacuje? Morala bi da prevazilazi i vrednosni kliše po kojem je Srbija okrenuta demokratskoj budućnosti ili nacionalističkoj prošlosti u zavisnosti od toga da li priznaje ili ne priznaje nezavisnost Kosova. Takav pristup "ili-ili", ne pruža mogućnosti za racionalna rešenja, već je pretpostavka za stvaranje novih konfliktnih situacija u Evropi i svetu uopšte. Stoga je od presudnog značaja koliko će u Evropskoj uniji preovladavati stanovište da njenu podršku može imati samo kompromisno rešenje za Kosovo koje bude usvojeno u Savetu bezbednosti, a ne mimo njega. Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji http://www.danas.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
