Deset neprijatnih istina o Srbiji

http://www.danas.co.yu/img/spacer.gif

        
Vilijem Montgomeri


http://www.danas.co.yu/img/autori/vilijemmontgomeri.jpg

1.      Velika većina Srba ima potpuno različitu percepciju događaja u regionu 
u poslednjih dvadeset godina od ostatka sveta. Iako slične "bolesti" 
preovlađuju svugde u bivšoj Jugoslaviji, one su u Srbiji izraženije nego 
drugde. Redak je slučaj naći Srbina, na primer, koji neće potpuno kriviti 
kosovske Albance za sve nedaće tamo. Isto važi i za raspad Jugoslavije, zašta 
su odgovorni drugi.


2. Raširena snaga ovakvih emocija obeshrabruje svakog političara ili političku 
partiju da kaže ili učini nešto što je suprotno tome. Praktično nijedna od 
vlada koje su došle na vlast posle pada Miloševića nije sistematski radila na 
iskorenjivanju nacionalizma i u pravcu realističnog gledanja na prošlost. 
Krajnji rezultat je bilo tapkanje u mestu, čak i novih generacija, koje 
prihvataju viziju Srbije kao nevine žrtve zlih spoljnih snaga i smatraju da 
Srbija ne snosi nikakvu odgovornost za zla koja su je zadesila. To je zauzvrat 
omogućilo ekstremnim nacionalističkim partijama kao što su radikali i 
socijalisti prvo da prežive zbacivanje Miloševića, a sada i da procvetaju.


3. Zapad je gledao na pad Miloševića kao na odricanje naroda Srbije od akcija 
koje su on i njegova vlada preduzimali tokom 1990-ih. U stvari, to uglavnom 
nije bio slučaj. Iako je Milošević imao značajnu političku opoziciju tokom 
svoje karijere u vidu običnih ljudi koji su se protivili njegovoj politici i 
otvoreno demonstrirali protiv nje, on je izgubio izbore u septembru 2000, jer 
je srpski narod bio umoran od sumornog ekonomskog položaja i video je DOS kao 
šansu da dobije zapadnu pomoć i podršku. Takvo pogrešno tumačenje osnovnih 
uzroka njegovog poraza imalo je značajne posledice, pošto su se naša politika i 
zahtevi upućeni novoj vladi Srbije bazirali na pogrešnoj premisi da je srpski 
narod odbacio nacionalizam. Klasičan primer bila je lista od šest sugerisanih 
akcija koje je pripremila američka administracija i isporučila ih novoj srpskoj 
vladi odmah nakon Miloševićevog pada. Iz američke perspektive svaka sugestija 
je bila logična, bilo ju je lako sprovesti, što bi demonstriralo opredeljenost 
Srbije za demokratske promene. Ali, svaka od sugestija bila je, u stvari, 
nagazna mina u srpskom političkom reljefu (kao oslobađanje svih albanskih 
"političkih zatvorenika"). Nismo mogli da shvatimo zašto je nova vlada 
odugovlačila da preduzme akcije koje smo mi sugerisali, a ona, pak, nije mogla 
da razume kako možemo da tražimo od njih da preduzmu tako teške mere upravo kad 
pokušavaju da konsoliduju vlast.


4. Iako su Slovenija i Hrvatska imale bolje izglede za rast i napredovanje 
nakon raspada Jugoslavije (zbog turizma i istorijskog nasleđa pogodnijeg za 
zapadni demokratski proces i tržišnu ekonomiju), Srbija je, da je povlačila 
najbolje poteze, mogla postati dominantna zemlja u regionu. Raspolagala je 
najvećim delom naoružanja, imala je oficirski kadar i uglednu međunarodnu 
vazduhoplovnu kompaniju sa dugom tradicijom, značajnu zapadnu podršku i 
simpatije i daleko najveću populaciju i teritoriju od svih republika, kao i 
značajan uticaj preko dijaspore u većini ostalih republika. Da se dogodila 
mirna tranzicija, Srbija, Slovenija i Hrvatska bi bile sada zajedno u Evropskoj 
uniji. Srbija je imala sve potencijale da postane središte regiona. Umesto 
toga, ona se i dalje bori da se vrati na bruto proizvod po glavi stanovnika iz 
vremena pre raspada.


5. Stranke koje čine sadašnju koalicionu vladu nastavljaju da gledaju jedne 
druge kao stvarne "neprijatelje", ali ne gledaju tako i na radikale i 
socijaliste. One provode daleko više vremena u kovanju zavera kako da jedne 
druge prikažu u što lošijem svetlu, umesto da se pozabave stvarnim pretnjama 
njihovoj političkoj budućnosti. Snaga i popularnost radikala i socijalista 
porasle su do opasnog nivoa, ali nijedna partija se otvoreno ne suprotstavlja 
njihovim ekstremnim politikama i šteti koju nanose međunarodnom imidžu Srbije.


6. Procenat Srba koji su ikad posetili Kosovo ili to žele da urade, mnogo je 
manji nego što bi se pomislilo. Većina Srba je koncentrisana na teške ekonomske 
probleme i pokušavaju da održe glave iznad vode. Velika je zabluda (kao što 
misle mnogi američki zvaničnici), međutim, da to znači da im Kosovo nije uopšte 
važno. Kosovo je ukorenjeno u generacije Srba kao kolevka srpske civilizacije. 
Čak i više od toga, sada se to vidi kao konkretan primer kako međunarodna 
zajednica ignoriše međunarodno pravo. Upravo ta tekuća drama sprečava Srbiju da 
se suoči sa svojom prošlošću. U stvari, to pomaže da se ratifikuju upadljive 
predrasude i ekstremni stavovi nacionalista.


7. Srbija ostaje zemlja velikih kontrasta. Beograd je danas najdinamičniji grad 
u čitavom regionu. Štaviše, privatizacija u Srbiji bila je najuspešnija u 
poređenju možda sa svim ostalim zemljama koje su prošle kroz demokratsku 
tranziciju. U drugim zemljama kvalitet pojedinačnih vladinih ministara veoma je 
varirao, dok je Srbija imala više izvanrednih ministara. Godišnja stopa 
privrednog rasta je impresivna. U isto vreme, veliki delovi zemlje gotovo da 
nisu osetili nikakve koristi od tog rasta. Postoji sve veći jaz između velikoj 
broja relativno osiromašenih ljudi (uključujući penzionere, nezaposlene i ljude 
iz ekonomsko-depresivnih regiona) i manjeg procenta bogatih. Korupcija je 
raširena i iznurujuća gotovo na svim nivoima.


8. Zagovornici ekonomskih sankcija protiv Srbije mogu da ukažu na Miloševićev 
pad i da tvrde kako su sankcije u tome imale značajnu ulogu. Većina demokrata u 
Srbiji tvrdiće upravo suprotno, da su sankcije pomogle Miloševiću da ostane na 
vlasti. Ono što je sigurno jeste da su sankcije nanele katastrofalnu štetu 
socijalnom miljeu Srbije; zdravstvenom i obrazovnom sistemu. Ljudi danas veoma 
trpe zbog toga, i to je, takođe, značajan faktor popularnosti radikala i 
socijalista.


9. Postoji rasprostranjena izreka korišćena godinama tokom balkanskih ratova: 
"Zašto bih bio manjina u vašoj zemlji kad vi možete da budete to u mojoj?" 
Interesantna je činjenica da su Srbi iznova i iznova demonstrirali žestok otpor 
da postanu manjine bilo gde (Hrvatska, Bosna, Kosovo). U isto vreme, Srbija je 
krajnje multietnička i multireligiozna. Kontrast je upadljiv. Jedino 
objašnjenje kojim raspolažem jeste da su manjine u Srbiji prihvatile da imaju 
veoma ograničenu političku vlast i uticaj, dok je Srbima kao narodu veoma teško 
da to prihvate.


10. Napori Zapada da obezbedi značajne političke i ekonomske beneficije Srbiji 
su odavno zadocnili. Većinu je trebalo obezbediti odmah nakon pada Miloševića. 
Umesto toga, nametnuto uslovljavanje otežalo je demokratskoj vladi da 
funkcioniše i doprinelo ponovnom buđenju nacionalizma. lpak, Zapad bi trebalo 
da bude svestan da apsolutno ništa što bi sada bilo urađeno ne bi ublažilo 
srpski stav prema Kosovu. Štaviše, na ove korake se gleda sa izvesnom dozom 
cinizma. U isto vreme, srpska vlada bi trebalo da shvati da je članstvo u EU 
neizvesno i u najboljem slučaju veoma udaljeno. Neće zaista biti prečica u tom 
procesu, bez obzira na to šta tvrde neki političari iz EU.

 

http://www.danas.co.yu/

<<image003.jpg>>

<<image004.png>>

Одговори путем е-поште