Deset neprijatnih istina o Srbiji http://www.danas.co.yu/img/spacer.gif
Vilijem Montgomeri
http://www.danas.co.yu/img/autori/vilijemmontgomeri.jpg
1. Velika većina Srba ima potpuno različitu percepciju događaja u regionu
u poslednjih dvadeset godina od ostatka sveta. Iako slične "bolesti"
preovlađuju svugde u bivšoj Jugoslaviji, one su u Srbiji izraženije nego
drugde. Redak je slučaj naći Srbina, na primer, koji neće potpuno kriviti
kosovske Albance za sve nedaće tamo. Isto važi i za raspad Jugoslavije, zašta
su odgovorni drugi.
2. Raširena snaga ovakvih emocija obeshrabruje svakog političara ili političku
partiju da kaže ili učini nešto što je suprotno tome. Praktično nijedna od
vlada koje su došle na vlast posle pada Miloševića nije sistematski radila na
iskorenjivanju nacionalizma i u pravcu realističnog gledanja na prošlost.
Krajnji rezultat je bilo tapkanje u mestu, čak i novih generacija, koje
prihvataju viziju Srbije kao nevine žrtve zlih spoljnih snaga i smatraju da
Srbija ne snosi nikakvu odgovornost za zla koja su je zadesila. To je zauzvrat
omogućilo ekstremnim nacionalističkim partijama kao što su radikali i
socijalisti prvo da prežive zbacivanje Miloševića, a sada i da procvetaju.
3. Zapad je gledao na pad Miloševića kao na odricanje naroda Srbije od akcija
koje su on i njegova vlada preduzimali tokom 1990-ih. U stvari, to uglavnom
nije bio slučaj. Iako je Milošević imao značajnu političku opoziciju tokom
svoje karijere u vidu običnih ljudi koji su se protivili njegovoj politici i
otvoreno demonstrirali protiv nje, on je izgubio izbore u septembru 2000, jer
je srpski narod bio umoran od sumornog ekonomskog položaja i video je DOS kao
šansu da dobije zapadnu pomoć i podršku. Takvo pogrešno tumačenje osnovnih
uzroka njegovog poraza imalo je značajne posledice, pošto su se naša politika i
zahtevi upućeni novoj vladi Srbije bazirali na pogrešnoj premisi da je srpski
narod odbacio nacionalizam. Klasičan primer bila je lista od šest sugerisanih
akcija koje je pripremila američka administracija i isporučila ih novoj srpskoj
vladi odmah nakon Miloševićevog pada. Iz američke perspektive svaka sugestija
je bila logična, bilo ju je lako sprovesti, što bi demonstriralo opredeljenost
Srbije za demokratske promene. Ali, svaka od sugestija bila je, u stvari,
nagazna mina u srpskom političkom reljefu (kao oslobađanje svih albanskih
"političkih zatvorenika"). Nismo mogli da shvatimo zašto je nova vlada
odugovlačila da preduzme akcije koje smo mi sugerisali, a ona, pak, nije mogla
da razume kako možemo da tražimo od njih da preduzmu tako teške mere upravo kad
pokušavaju da konsoliduju vlast.
4. Iako su Slovenija i Hrvatska imale bolje izglede za rast i napredovanje
nakon raspada Jugoslavije (zbog turizma i istorijskog nasleđa pogodnijeg za
zapadni demokratski proces i tržišnu ekonomiju), Srbija je, da je povlačila
najbolje poteze, mogla postati dominantna zemlja u regionu. Raspolagala je
najvećim delom naoružanja, imala je oficirski kadar i uglednu međunarodnu
vazduhoplovnu kompaniju sa dugom tradicijom, značajnu zapadnu podršku i
simpatije i daleko najveću populaciju i teritoriju od svih republika, kao i
značajan uticaj preko dijaspore u većini ostalih republika. Da se dogodila
mirna tranzicija, Srbija, Slovenija i Hrvatska bi bile sada zajedno u Evropskoj
uniji. Srbija je imala sve potencijale da postane središte regiona. Umesto
toga, ona se i dalje bori da se vrati na bruto proizvod po glavi stanovnika iz
vremena pre raspada.
5. Stranke koje čine sadašnju koalicionu vladu nastavljaju da gledaju jedne
druge kao stvarne "neprijatelje", ali ne gledaju tako i na radikale i
socijaliste. One provode daleko više vremena u kovanju zavera kako da jedne
druge prikažu u što lošijem svetlu, umesto da se pozabave stvarnim pretnjama
njihovoj političkoj budućnosti. Snaga i popularnost radikala i socijalista
porasle su do opasnog nivoa, ali nijedna partija se otvoreno ne suprotstavlja
njihovim ekstremnim politikama i šteti koju nanose međunarodnom imidžu Srbije.
6. Procenat Srba koji su ikad posetili Kosovo ili to žele da urade, mnogo je
manji nego što bi se pomislilo. Većina Srba je koncentrisana na teške ekonomske
probleme i pokušavaju da održe glave iznad vode. Velika je zabluda (kao što
misle mnogi američki zvaničnici), međutim, da to znači da im Kosovo nije uopšte
važno. Kosovo je ukorenjeno u generacije Srba kao kolevka srpske civilizacije.
Čak i više od toga, sada se to vidi kao konkretan primer kako međunarodna
zajednica ignoriše međunarodno pravo. Upravo ta tekuća drama sprečava Srbiju da
se suoči sa svojom prošlošću. U stvari, to pomaže da se ratifikuju upadljive
predrasude i ekstremni stavovi nacionalista.
7. Srbija ostaje zemlja velikih kontrasta. Beograd je danas najdinamičniji grad
u čitavom regionu. Štaviše, privatizacija u Srbiji bila je najuspešnija u
poređenju možda sa svim ostalim zemljama koje su prošle kroz demokratsku
tranziciju. U drugim zemljama kvalitet pojedinačnih vladinih ministara veoma je
varirao, dok je Srbija imala više izvanrednih ministara. Godišnja stopa
privrednog rasta je impresivna. U isto vreme, veliki delovi zemlje gotovo da
nisu osetili nikakve koristi od tog rasta. Postoji sve veći jaz između velikoj
broja relativno osiromašenih ljudi (uključujući penzionere, nezaposlene i ljude
iz ekonomsko-depresivnih regiona) i manjeg procenta bogatih. Korupcija je
raširena i iznurujuća gotovo na svim nivoima.
8. Zagovornici ekonomskih sankcija protiv Srbije mogu da ukažu na Miloševićev
pad i da tvrde kako su sankcije u tome imale značajnu ulogu. Većina demokrata u
Srbiji tvrdiće upravo suprotno, da su sankcije pomogle Miloševiću da ostane na
vlasti. Ono što je sigurno jeste da su sankcije nanele katastrofalnu štetu
socijalnom miljeu Srbije; zdravstvenom i obrazovnom sistemu. Ljudi danas veoma
trpe zbog toga, i to je, takođe, značajan faktor popularnosti radikala i
socijalista.
9. Postoji rasprostranjena izreka korišćena godinama tokom balkanskih ratova:
"Zašto bih bio manjina u vašoj zemlji kad vi možete da budete to u mojoj?"
Interesantna je činjenica da su Srbi iznova i iznova demonstrirali žestok otpor
da postanu manjine bilo gde (Hrvatska, Bosna, Kosovo). U isto vreme, Srbija je
krajnje multietnička i multireligiozna. Kontrast je upadljiv. Jedino
objašnjenje kojim raspolažem jeste da su manjine u Srbiji prihvatile da imaju
veoma ograničenu političku vlast i uticaj, dok je Srbima kao narodu veoma teško
da to prihvate.
10. Napori Zapada da obezbedi značajne političke i ekonomske beneficije Srbiji
su odavno zadocnili. Većinu je trebalo obezbediti odmah nakon pada Miloševića.
Umesto toga, nametnuto uslovljavanje otežalo je demokratskoj vladi da
funkcioniše i doprinelo ponovnom buđenju nacionalizma. lpak, Zapad bi trebalo
da bude svestan da apsolutno ništa što bi sada bilo urađeno ne bi ublažilo
srpski stav prema Kosovu. Štaviše, na ove korake se gleda sa izvesnom dozom
cinizma. U isto vreme, srpska vlada bi trebalo da shvati da je članstvo u EU
neizvesno i u najboljem slučaju veoma udaljeno. Neće zaista biti prečica u tom
procesu, bez obzira na to šta tvrde neki političari iz EU.
http://www.danas.co.yu/
<<image003.jpg>>
<<image004.png>>
