IZMEÐU SUDSKE I ISTORIJSKE REHABILITACIJE http://www.dnevnik.co.yu/modules/htmlarea/upload31/admin_351.gifMada je Srbija vec davno, štampanjem dela i lika na novcanici od 5.000 dinara, neformalno rehabilitovala akademika profesora doktora Slobodana Jovanovica, zvanicna sudska odluka o njegovoj nevinosti u prošlosti još uvek nije doneta. Nekadašnji predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor i dekan Pravnog fakulteta i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije presudom vojnog suda FNRJ, osuden je 15.jula 1946. godine, u odsustvu, zbog izdaje i ratnih zlocina, na dve decenije zatvora s prinudnim radom. Osim toga, osuden je i na desetogodišnji gubitak politickih i pojedinih gradanskih prava, konfiskaciju kompletne imovine i gubitak državljanstva.
I dok se država u slucaju Slobodana Jovanovica i videnijih licnosti iz Drugog svetskog rata i neposredno posle njega još premerava, jer do sada je iz tadašnje vrhuške rehabilitovan jedino profesor Momcilo Nincic, ministar u nekoliko vlada u Kraljevini Jugoslaviji, okružni sudovi po Srbiji ubrzano rade posao i gotovo svakodnevno obelodanjuju da je neko rehabilitovan. Rehabilituju se obicni smrtnici, ali i predsednici opština u ratnom periodu, uz skoro istovetna obrazloženja da su ih partizani “nepravedno” ubili ili osudili. Odlukom o rehabilitaciji vraca se i pravo na povratak oduzete imovine, ali tek onda kada zakon o restituciji bude donet. No, najcešci agrument onih koji se protive takvoj “duturativnoj” rehabilitaciji, uz nepostojanju cvrstih kriterijuma za nju, jeste i da bi pravda za jedne bila nepravda za druge, odnosno da priznavanje da je neko nedužno osuden ujedno znaci da je onaj ko ga je osudio i oduzeo mu prava - kriv. Jer ako je neko nevino osuden, pa onda cak i ubijen, to mora znaciti da je onaj koji je to ucinio ili naredio kriv, osim pod uslovom da su tvorci zakona smislili da se sve završava sudskom rehabilitacijom bez posledica, odnosno u stilu one decje: “Mir, mir, niko nije kriv”. Ali, osuditi nevinog coveka na smrt ili robiju nigde u svetu ne može da prode bez posledice. Bez sumnje, mnogi u Srbiji željno su cekali Zakon o rehabilitaciji i sigurno je da ce se broj sudskih postupaka iz godine u godinu povecavati, a hronicarima ovog vremena ostaje da sve pomno beleže i na kraju, kada se podvuce crta ispod onih koji su dobili potvrdu da su nevino stradali, izvuku zakljucak o posleratnim sudskim procesima. Naravno, ostaje i da se dobije odgovor na pitanje da li zvanicna sudska rehabilitacija znaci i istorijsku, odnosno da li poništavanje svih tadašnjih odluka donetih “u ime naroda” znaci da ce i istorija morati da prizna da su, recimo, pripadnici Ravnogorskog pokreta imali istu ulogu i mesto kao i pripadnici NOP-a? Robijanje rame uz rame Sasvim su druga prica politicki stradalnici koji su osudeni van fronta cetnika i partizana. NJima su kazne izricane u velikom broju i po raznim osnovama. Osim interniranja na Goli otok, u prvim posleratnim godinama stradalo se zbog otkupa žita, hapšena je i proganjana liberalna omladina. Politicki progoni vodili su se protiv disidenata, od Milovana Ðilasa, Mihaila Mihailova do mnogih drugih. Mnogi su u zatvoru završili i zbog tadašnjeg cuvenog clana 133 Krivicnog zakona, takozvanog verbalnog delikta. Mnogi od njih su cak bili pripadnici Narodnooslobodilackog pokreta pa cak i cuveni borci. Dakle, oni koji su se borili protiv onih kojima je, kao pripadnicima drugog pokreta, sudeno kao izdajnicima i narodnim neprijateljima. Ni to tadašnju vlast nije sprecilo da ih, nakon samo nekoliko godina, stavi u potpuno isti položaj s onima za koje je narodna vlast, barem se tako tvrdilo, imala dokaza da su krivi. Robijali su tako zajedno pripadnici i jednog i drugog pokreta. Istoricar profesor dr Ranko Koncar je za naš list ocenio da sudska rehabilitacija objektivno ne znaci i istorijsku, ali joj se, ipak, ne može osporiti odredena relevantnost. On tvrdi da je izvesno da je istorijska istina objektivno kompleksnija od politicke i sudske - ona prevashodno anticipira naucnost. Drugaciji pristup ugrozio bi, upozorava, kriterijume istorije kao nauke. - Politika može da deluje i nezavisno od stepena istinitosti. Istorija, kao nauka, medutim, nikad ne može biti zaklon neistini. U tom kontekstu moguce je posmatrati i našu aktuelnu stvarnost, buduci da su motivi za rehabilitacije uglavnom politicki - ocenio je profesor Koncar. Saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije Zoran Janjatovic navodi, pak, da su za istorijsku rehabilitaciju nužno potrebna istorijska istraživanja i novi istoriografski rezultati. - Do njih se još nije došlo u potpunosti: oni do kojih se stiglo zaista namecu izvesnu reviziju stare slike o cetnicima, ali mislim da nisu dovoljni za izjednacavanje cetnika i partizana u privilegijama - ocenio je za naš list Janjatovic. – Naprotiv, smatram da zbog zlocina koje su cinile sve zaracene strane, nijedna ne zaslužuje paušalno date privilegije, baš kao što ne zaslužuju ni kolektivnu osudu. Radilo se o masovnim pokretima pa bi trebalo detaljno istražiti sva njihova dela i nedela i onda razdvojiti one koji su stekli zasluge ili zaslužili rehabilitaciju od onih koji zaslužuju osudu. U svakom slucaju, pošto se – a to je nesporna cinjenica – “partizani” i “cetnici”, i pored srpskog zakona o borackim pravima kojim su izjednaceni, ni posle 60 godina nisu pomirili i zakopali ratne sekire, najosetljivije politicko pitanje koje je Zakon o rehabilitaciji otvorio jeste da li mogu biti rehabilitovani svi koji su posle okupacije proglašeni “narodnim neprijateljima”. Jer, može nam se dogoditi da se na kraju svih rehabilitacionih postupaka u Srbiji dode do zakljucka da ovde niko i nikada nije saradivao s okupatorom nego su se svi, zajedno ili odvojeno, borili protiv njega?! A nece biti da je bilo baš tako. LJ. Maleševic http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif http://www.dnevnik.co.yu/
<<image001.gif>>
<<image002.png>>
