Стивен Мајер ексклузивно за "Политику"
Опао је амерички утицај Запад је у покушајима да се реши косовски проблем био самовољан и хировит нудећи решења која служе његовим интересима Будућност Косова је сада сигурно на најважнијој раскрсници од 1999, када је почела криза. За последњих осам година скоро ништа се није урадило да се реши проблем Косова. У целини гледано, кривица за то може да се припише великим западним силама. Њихов недостатак маште, иновативности и креативности у настојањима да се проблем реши представљао је највећу кочницу. Запад је у својим покушајима био самовољан и хировит, слеп за реалну ситуацију, и нудио је решења која служе његовим интересима уместо интересима народа у Србији и на Косову. Истовремено, Београд и Приштина су углавном љутито причали свако своју причу, ако су уопште и разговарали. Ипак, већином су чекали да велике силе дају одговоре и нису сами преузимали никакву конкретну, важну иницијативу. Као последица тога, Косово се придружило дугачкој листи „замрзнутих сукоба” и уколико не буде предузета нека позитивна акција – акција коју могу да „препознају као своју” и Београд и Приштина – насиље ће „одмрзнути” проблем Косова. Међутим, то ће ускоро да се промени. Пошто је питање Косова пребачено са Уједињених нација на Контакт групу, постоји истинска шанса да се Београд и Приштина договоре о компромисном решењу. Али „прозорчић” могућности неће дуго бити отворен, јер ће се насиље опет распламсати, а сукоб поново замрзнути – сигурно хоће ако Приштина буде једнострано прогласила независност. Међутим, да би искористили ову могућност, важно је да и Београд и Приштина препознају шест болних чињеница, од којих су неке неподношљиве једној или другој страни. Шест чињеница Прво, Ахтисаријев план је мртав и упркос позивима неких чланица УН и појединих политичких коментатора да се његови делови оживе – то је веома мало вероватно. Догађаји су прилично превазишли Ахтисаријев предлог да се на Косову створи низ изолованих етничких заједница. Ахтисаријев план је у суштини био покушај, првенствено САД, Велике Британије, Француске и Немачке, да и Србима и Албанцима наметну решење које занемарује реалност на терену и много више служи интересима ових земаља него онима који живе у региону. Крах Ахтисаријевог плана значи да ће, ако мисле да пруже било какву шансу трајном решењу, САД и њени западноевропски савезници морати да укључе Србе и Албанце као истинске партнере у истинске преговоре. Друго, амерички утицај је опао. Иако ће Вашингтон можда покушати да обнови део свог утицаја у пуном саставу Контакт групе, коментари ЕУ и руских представника у саставу тројке која је недавно посетила Косово ефикасно су умањили позицију САД. Неколико пута за време „пута за утврђивање чињеница” представник ЕУ Ишингер и руски представник Боцан-Харченко рекли су да „ништа није немогуће” и да је све „на столу”. Ово је позитиван развој догађаја. Све већа улога ЕУ и Русије лако би могла да доведе до продужетка „преговарачког периода” на више од 120 дана колико је доделио Савет безбедности УН. Уколико буде тако, Вашингтон ће можда пасти у искушење да једнострано „призна” независно Косово. Међутим, то би био веома ризичан потез, јер би могао озбиљно да затегне његове односе са европским „савезницима” и да стави САД у незгодан положај с обзиром на општеприхваћен став (посебно у ЕУ) да Уједињене нације морају да одобре стварање и признавање нових држава. После дебакла у Ираку, Вашингтон не може да дозволи толико непоштовање међународног права и токова. Треће, Београд и Приштина су званично и даље зацементирани у гадној и опасној игри на позитивној нули која ће, ако се не прекине, скоро сигурно убрзати насиље. Сви нивои моћи у албанској заједници инсистирају да је независност Косова – у оквиру постојећих граница – једино прихватљиво решење и да Приштина неће узмаћи са својих позиција. Поврх тога, Београд каже да је једино прихватљиво решење да Косово остане у Србији, мада са значајном аутономијом. Истина, по новом Уставу Србије, Косово је српска покрајина. Истовремено, у Београду се назире трачак наде, јер су неки званичници почели да наговештавају да би можда били спремни да одступе од овог чврстог става. Мултиетничност је мртва Четврто, мултиетничност на Косову је мртва. Генерално, и истраживања и приче из обичног живота показују да већина Срба и Албанаца не желе да живе заједно у истом друштву или да њима управља влада коју контролише она друга етничка група. Мултиетничке државе су функционисале у Европи у неким тренуцима, а у другим нису. Међутим, општи је тренд у последњих сто година – не рачунајући часне изузетке – да европске државе контролише једна нација или култура. То је после Првог светског рата добро показао пад Аустроугарске, Немачке и Отоманског царства, а после хладног рата распад Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке. Било би можда идеално да етничка припадност није одлучујући фактор за стварање политичких заједница на Балкану данас. Но, то је реалност, упркос нереалним жељама добронамерних, али наивних, креатора политике Запада. Пето, распламсавање новог насиља на Косову и око њега вероватно ће водити и новој спољној војној интервенцији. Водеће силе западне Европе и САД скоро сигурно неће дозволити да се западни Балкан опет отме контроли. И мада то неће довести до „сталне базе НАТО-а” на Косову, како тврде појединци у Србији, скоро је сигурно да ће водити снажнијем војном присуству Запада у покрајини, које би могло да траје неколико година. Иако би Европљани вероватно на својим плећима носили већину терета сваког новог војног подухвата, исто толико је могуће да у бази Бондстил буде распоређен додатан број америчких војника. Довођење нових војника на Косово имало би за главни циљ раздвајање зараћених Срба и Албанаца, али би исто тако вероватно уназадило напоре да се нађе трајно политичко и безбедносно решење. Шесто, на крају анализе, у суштини косовског проблема је првенствено етнички, територијални суверенитет. Погрешно се тврди – и то углавном раде неки званичници и стручњаци изван овог региона – да је територијални интегритет превазиђен. Њихова аргументација је следећа: цео регион ће једног дана (надамо се) бити део Европске уније и, кад до тога дође, традиционални државни или територијални суверенитет биће далеко мање важан. Поврх тога, тврде они, фокусирање на тако традиционално схватање суверенитета само ће одложити улазак западнобалканских земаља у ЕУ. Тужно је то што се оваквим резоновањем превиђа главна ствар. Пошто је основана ЕУ и окончан хиљадугодишњи насилни национализам заснован на државном суверенитету, традиционални државни суверенитет је постао много мање спорно питање у северној и западној Европи. Али западни Балкан је нешто сасвим друго. Др Стивен Мајер професор америчког Универзитета за националну одбрану у Вашингтону (Наставиће се) http://www.politika.co.yu/
