ЗАШТО СУ УБИЈЕНИ
Да су хтели да избегну жртве у згради РТС, зашто нису организовали конференцију
за новинаре и упозорили људе да изађу из зграде? Ништа не би изгубили, само би
добили
Ко се и у име чега опет поиграва трагедијом погинулих колега из РТС? Да ли неко
покушава да на трагедији тих људи и чланова њихових породица бескрупулозно
обезбеди разлог свог даљег постојања на јавној сцени? Откуда сада одједном та
прича о „пресретнутим транскриптима” разговора пилота НАТО авиона који је 23.
априла 1999. године бомбардовао зграду РТС у Абердаревој улици у Београду?
Разумем и подржавам све напоре породица трагично настрадалих колега из РТС да
утврде све околности под којима су погинули њихови најмилији. Да ли су умрли
због нечијег нехата, небриге, јавашлука, нерада, или су свесно и подмукло
жртвовани да би, наводно, бомбардовање било прекинуто, а рат окончан? Да ли је
неко те младе животе намерно укалкулисао у контекст светског згражавања због
гађања телевизије и у светски медијски притисак на западне владе да НАТО
заустави рат? То треба истражити.
Но, у истрази трагедије погинулих у згради РТС треба се, ипак, чувати и
евентуалног могућег „разводњавања” чињеница. Пођимо редом. Оно што смо видели
на тв пре неко вече јесте наводна ознака тог предмета са „пресретнутим
транскриптима” разговора пилота НАТО авиона. Та ознака носи датум из 2001.
године, што би значило да је документ формиран 2001. године. Бомбардовање је
било 1999. и било би логично да документ носи тај датум. Није ваљда да су биле
потребне две године да се документ формира. Следећа је нелогичност да ако и
постоји такав документ, да се он наводно, као што је речено на тв, чува у
Правној управи Министарства одбране. Све што се посредством радиоелектронских
средстава извиђања и опажања сними и региструје похрањује се или у Обавештајној
управи, односно сада Агенцији, или у Одељењу за електронско извиђање и
противелектронска дејства. Правна управа за таквим стварима нема везе.
Политичка позадина целе те приче о „пресретнутим транскриптима” више је него
идеална да се, ако транскрипти постоје, онда и објаве. Министарство одбране
заиста нема ни један разлог да ту нешто таји. Јер, садашњи челни људи
Министарства одбране вероватно би и волели да се открије шта су све радили
њихови претходници у Генералштабу и Министарству одбране. Ако ћемо искрено,
такав документ био би драгоцен политички капитал који се не сакрива и који би
сигурно био искоришћен. Осим тога, да је такав документ и постојао сумњам да би
челни људи војске пропустили да га униште после 5. октобра 2000.
Техничко-технолошки аспект приче. Гађање зграде РТС извршио је, по свему
судећи, амерички „невидљиви” бомбардер Б-2. Још почетком априла 1999. врховни
командант НАТО, генерал Весли Кларк вршио је притисак да се одобри гађање два
телевизијска студија у Београду, у згради РТС и у пословном центру „Ушће”. Тек
када су и Французи пристали , Пентагон је обавестио западне новинаре у Београду
да тих дана не улазе у те зграде. Али, када су авиони НАТО кренули 12. априла
да гађају та два телевизијска студија, у Вашингтону су добили податак да су
неки западни новинари у то време још у зградама. Ваздухопловни генерал Џозеф
Ралстон, који је замењивао начелника Здруженог генералштаба оружаних снага САД
генерала Хенрија Шелтона, наредио је да се напад прекине и авиони врате у базе.
Кларк је и даље тражио бомбардовање „Ушћа”и Абердареве и 18. априла западни
новинари опет су упозорени да од тог дана не улазе у те зграде.
За РТС, процене у штабу НАТО-а говориле су: колатерална штета, степен 3.,
висока, могућих жртава од 25 до 80 присутних, ненамерних околних цивилних
жртава до 100 у очекиваном радијусу експлозије...
И док се у Вашингтону свечано обележавала 50. годишњица НАТО-а, бомбардер Б-2
полетео је из своје базе Вејтмен, држава Мисури. Пројектили у његовом спремнику
за бомбе и ракете имали су у својим главама све координате зграде РТС у
Абердаревој. ГПС и сателитска навигација одрадили су своје. Коначно, зграда је
непомичан циљ и пилоти и немају потребе да се за време лета било коме јављају.
Будући да пројектиле лансирају далеко изван ваздушног простора СР Југославије,
са даљина од 400 или 500 километара, то им ни „ авакс” није потребан да их
евентуално обавести о југословенским „миговима”. Б-2 има фантастичан радар
великог домета, а од пројектила зграду РТС могао је да погоди разним верзијама
крстареће ракете АГМ, или ракете СРАМ са редукованом бојевом главом због
смањивања колатералне штете.
Сваки разговор пилота на Б-2 аутоматски се шифрира, односно „скремблује” и
синтетизира у трајању од најмањег дела секунде. То нису слободни разговори НАТО
пилота у апаратима типа А-10, или Ф-16. Осим тога, наше могућности
прислушкивања НАТО авијације биле су врло ограничене и више смо од тога
стварали мит, него што је то 1999. године била реалност.
Бомбардовање зграде РТС-а био је злочин којег су осудили „Амнести интернешнел”,
шеф италијанске дипломатије Ламберто Дини, Међународна федерација новинара,
генерални директор Унеска Федерико Мајор, више од 100 домаћих и страних
новинара тада акредитованих у Београду. Управо због тих страних новинара гађана
је та соба у РТС, јер из те собе они су слали своје тв извештаје у свет. А то
је оно што је НАТО хтео да спречи, пораз у медијском рату, губљење подршке у
јавности западних земаља.
Хоће ли НАТО евентуално учинити доступним тај „транскрипт” јавности Србије? Ако
уопште и постоји?
Да су хтели да избегну жртве у згради РТС, зашто нису организовали конференцију
за новинаре и упозорили људе да изађу из зграде?
Ништа не би изгубили, само би добили.
Мирослав Лазански
http://www.politika.co.yu/
