Dilema koja nije potrebna <http://www.glas-javnosti.co.yu/pismo/3529/dilema-koja-nije-potrebna>
Uporedo sa rešavanjem pitanja statusa Kosmeta, sve više se govori o stavu naše države prema članstvu u EU i NATO paktu. Stvarati dilemu u narodu koji je daleko pametniji od mnogih svojih političara je, po nama, sasvim nepotrebno jer zdrav razum i najmanji osećaj časti, ponosa i nacionalnog dostojanstva kaže samo jedno - u EU samo sa Kosmetom, a u NATO nikad. Posle svega što su nam uradili i rade (a ruše nam državu), teško možemo zamisliti neka drugačija razmišljanja. Biti član NATO, koji nam je bespravno, bezrazložno, bezdušno, divljački 78 dana razarao zemlju, zasipajući nas svim mogućim bombama i raketama, rušeći daleko više civilne (bolnice, porodilišta, stambene četvrti, dalekovode, mostove, rafinerije, fabrike, TV zgrade i tornjeve) nego vojne objekte, namerno gađajući vozove i autobuse pune putnika i ubivši oko dve i po hiljade civila, je van svake pameti. Cinično objašnjenje „opravdanje“ njihovog bastijanja u istoj su ravni sa nivoom njihove svesti, pameti i razuma - da to nije bilo upereno protiv srpskog naroda nego protiv tadašnje vlasti, a posledice tragičnih i ničim opravdanih nevinih civilnih žrtava podveli su pod samo dve reči „kolateralna šteta“ (od strane međunarodnih sredstava informisanja proglašenim najružnijim izrazom 1999. godine). Iživljavale su se ubice NATO do mile volje nad nebom Kosmeta, pružajući vazdušnu podršku tzv. OVK gde god je bilo potrebno; tri puta su pripadnici naše vojske pokušali da pruže pomoć svojim drugovima na karauli Košare, ali u tome nisu uspeli - NATO avijacija ih je u tome sprečila gađajući ih svim i svačim, kasetnim bombama (zabranjenim za upotrebu) i raketama „obogaćenim“ osiromašenim uranijom. Bilo je mnogo žrtava. Gađali su i most na Murini, gde se Lim može i uzvodno i nizvodno pregaziti, videći na njemu civile. Srušili su taj „strateški vojni objekat“ pritom ubivši šestoro civila među kojima troje dece, od kojih dvoje izbeglih sa Kosmeta. O vozu kod Grdelice, izbegličkoj koloni kod Đakovice, autobusu na Savinim vodama (kod Peći), stambenim naseljima - gradskim jezgrima mnogih naših gradova da i ne govorimo. Lagali su (kao i u slučaju Koreje i Iraka) da su bombardovanjem sprečili humanitarnu katastrofu (koja tada nije ni postojala), već su je svojom agresijom na našu zemlju sami izazvali. Poginule pripadnike policije, vojske i civilne žrtve ne smemo zaboraviti ni izneveriti, oni su sada naša savest i naša moralna obaveza je da im sačuvamo večni mir i spokoj duše, uz poruku da su svoj život položili na oltar otadžbine i da nikada ne budemo u društvu sa njihovim ubicama. Zar trčati u susret onima pred čijim su očima i pod čijom je „zaštitom“ ubijeno ili kidnapovano oko dve i po hiljade srpskih mučenika sa Kosmeta, a da do sada za ovih osam godina niko niko za to nije odgovarao? Izjave nekih naših zvaničnika da treba raditi na tome da se dobije podrška svih ključnih međunarodnih činilaca (koji listom, sem velike Rusije, podržavaju Ahtisarijev plan) su toliko naivne (da ne upotrebimo neku težu reč) da je prosto neverovatno da i oni sami u tako nešto mogu verovati. I na kraju (a mogli bi se pričati danima) biti u NATO koji se sada ustremio prema moćnoj Rusiji i sutra (ne daj Bože) kao njen pripadnik pucati na braću Ruse je van svake pameti. Onda bolje da nestanemo, jer čovek bez časti, ponosa i nacionalnog dostojanstva je jedno veliko ništa - obična krpa za pljuvanje. Ulazak Srbije u NATO bio bi najveći sunovrat, nesreća i najveće poniženje srpskog naroda u njegovoj istoriji. Sigurni smo da Srbija to sebi nikada neće dozvoliti. Raičković Vladislav, predsednik Udruženja raseljenih Kosova i Metohije „Ognjište“ Podgorica http://www.glas-javnosti.co.yu/
