М. Бобић-Мојсиловић
Титоисти
Милошевић је последњи пут био комуниста пре него што нас је ,,убила (његова)
прејака реч”
Осма седница - то је био први директан телевизијски пренос политичке борбе
унутар комунистичке партије, коме ће тек историја додати шаку зачина. До тада,
борбе није ни било - најмање искорачивање из трачница онога што се називало
идеологијом - скупо се плаћало „политичким падом”, па и затвором. Нит′ је било
„плурализма”, нит′ критичке јавности.
Са данашње тачке гледишта, Осма седница је била политички и медијски спектакл,
много година пре него што је директан пренос скупштинских заседања постао важна
демократска тековина. За многе гледаоце тог преноса, и једни и други били су
само комунисти на власти, и тешко да је ико, ко није био упућен у финесе
међуљудских односа у српском огранку СКЈ, могао у том тренутку да разлучи и око
чега се они кољу, и која је суштинска разлика међу њима.
Та разлика ће се развити тек касније.
Постоји, међутим, нешто што свих ових година, представља једну логичку
нејасноћу. Ради се о идеолошкој подели на победнике и поражене на Осмој седници
- победници су проглашени тврдим комунистима и националистима, док су поражени,
некако, успели за себе да издејствују статус либерала и демократа. Милошевић је
свих ових година проглашаван идеолошким чудом - ем комуниста, ем националиста!
А то је contradictio in adjecto. Одлика комуниста је да никада не таласају било
шта што би могло да распламса национализам - на тој идеји је почивала Титова
држава. Шта више, комунисти су се здушно трудили да затрпају и заравне све
националне страсти - узмимо, на пример, бетонирање Јасеновца. То је био гарант
братства и јединства. Српски комунисти су по томе били и ревноснији од других -
чак је и певање „Ој, војводо Синђелићу” у кафани, могло да буде тема за
новински, па чак и ТВ, критички коментар кадровика задужених за културу. У том
контексту треба посматрати и реаговање комунистичког режима СФРЈ, на прве
албанске демонстрације на Косову, непосредно после Титове смрти. Преко тога се
очигледно олако прешло, да се не би узбуркавале страсти, и оне и нису биле
много узбуркане све док се Милошевићу није омакла она реченица, 1987. године,
која га је катапултирала у простор у коме обитавају све сами српски свеци. А,
тамо му се допало. Томе су допринели медији, али и пробуђени „поетски
мислиоци”. Потоњи догађаји направили су од њега српског вожда, а његов
симболички скиптар простирао се и на телевизију, новине, и на овај лист. Он је
летео на крилима национализма, али не и на крилима комунизма. Додуше, послужио
се комунистичком машинеријом и искуством: а зар исто, по домино ефекту, нису
урадили и Словенци, и Хрвати и Албанци?
Постоји бар неколико ствари које су неспојиве са светоназором тврдокорног
комунисте - тврдокорни не подноси, пре свега, национализам властитог народа;
увек инсистира да се прво почисти у сопственом дворишту (чувена максима српског
комунизма!); контролише све медије, и не може да замисли опозицију на слободи.
И, колико год били критични према Милошевићу, морамо признати да су у време
његове највеће моћи и успона, онда када су и гајбице за парадајз у пиљарама
украшавале његове слике, први пут постојали опозициони (додуше малобројни)
медији. Са комунистима, па чак ни са онима који себе називају либералима, то
никада нисмо доживели. Јер, комунизам је толико нарцисоидан - једноставно, не
подноси конкуренцију.
Милошевић је последњи пут био комуниста пре него што нас је „убила (његова)
прејака реч”. После тога, свака конкуренција на политичкој сцени била му је
смешна.
Истински настављачи Милошевићеве комунистичке фазе са Осме седнице, односно
прави титоисти, још увек су активни и гласни само на српској јавној сцени.
Али, нису у СПС.
www.mirjanabm.com
М. Бобић-Мојсиловић
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=41237
