Intervju – Florans Artman, insajder: Haški sud i tajna diplomatija "Osim mnogobrojnih dokaza u prilog toj tvrdnji pominjem i Holbrukovo priznanje na sarajevskoj televiziji Hajat, od 19. novembra 2005, kada je pred kamerama rekao: "Dobio sam uputstvo da žrtvujem Srebrenicu, Žepu i Goražde... i osećao sam da to nije u redu." Godinu dana kasnije je to demantovao, ali činjenice ostaju: Srebrenica, koja je bila zaštićena zona Ujedinjenih nacija, nije branjena, a stanovništvo je bilo izručeno organizatorima zločina kako bi bilo deportovano ili ubijeno. Karadžić i Mladić bi na sudu sigurno prozvali Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju i Francusku i time skinuli veo sa najmračnije epizode šatl-diplomatije, mada sa sebe svejedno ne bi skinuli sopstvenu odgovornost za genocid u Srebrenici"
piše: Dejan Anastasijević Odavno jedna knjiga nije podigla takvu buru na prostoru cele bivše Jugoslavije kao što je to slučaj sa delom Mir i kazna Florans Artman, novinarke i bivše portparolke Tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Kao dugogodišnja dopisnica francuskog "Monda" za bivšu Jugoslaviju, Artmanova je stekla neposredan uvid u ono što se dešavalo tokom krvavih jugoslovenskih ratova, a zahvaljujući svom položaju u Tribunalu izbliza je gledala kako se okreću točkići u ovom složenom sudskom mehanizmu. Njena zapažanja i analize objavljeni u knjizi Mir i kazna bacaju prilično tamnu senku na mnoge posredne i neposredne učesnike u radu suda, kao i na politiku zapadnih sila, koji su s jedne strane javno podržavali Tribunal, a s druge sve vreme pokušavali da ga instrumentalizuju i podriju u aktivnostima za koje su smatrali da su protivne njihovim interesima. Mediji i politički lideri iz Srbije, Bosne i Hrvatske koji su od početka smatrali da je Tribunal oruđe stranih sila upereno protiv njihovih nacija (a takvi su gotovo svi) jedva su dočekali da upotrebe pojedine delove knjige kao dokaz da su sve vreme bili u pravu, usredsredivši se pre svega na pikanterije kao što su navodne veze Džefrija Najsa, tužioca u procesu protiv Slobodana Miloševića, sa britanskom tajnom službom, ili na sumnjive "dilove" međunarodnih faktora sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. I prozvani međunarodni zvaničnici žestoko su uzvratili: Džefri Najs, za koga se u knjizi tvrdi i da je pokušavao da razvodni optužnicu protiv Miloševića, sada preti sudskom tužbom, dok je Ričard Holbruk knjigu ocenio kao "gnusnu laž". O tome, ali i o mnogim spornim aspektima knjige Mir i kazna, Artmanova govori u ekskluzivnom intervjuu za "Vreme": "VREME": Iako vaša knjiga zasad postoji samo na francuskom, izazvala je žestoke reakcije i u bivšoj Jugoslaviji i šire. Jeste li to očekivali? FLORANS ARTMAN: Iskreno rečeno, očekivala sam još žešće reakcije, ali ne pre kasne jeseni, kada će se pojaviti prevodi na lokalnim jezicima. U međuvremenu sam se upustila u vrlo čudnu raspravu, gde sam se našla između uvređenih visokih stranih predstavnika koji očigledno nisu pročitali knjigu i novinara kojima Molijerov jezik nije jača strana, a od kojih sam očekivala da postave mnogo preciznija pitanja. Ipak, sve je to samo pitanje vremena. Meni je najzanimljivije to što prozvani političari, naročito Amerikanci, koji vrlo agresivno demantuju moje navode za medije iz bivše Jugoslavije, nisu rekli ništa francuskim medijima. Čudi me što se obraćaju javnosti područja u kome narod uglavnom ne može da pročita knjigu, a ne Francuzima, Švajcarcima i Belgijancima. Namera je da se cela knjiga diskredituje floskulama kao što su "neosnovano", "nerazumno", "neprihvatljivo" da bi se izbegli odgovori na dokumentovane činjenice koje sam navela, a koje zahtevaju vrlo precizna objašnjenja. Dosad se samo Džefri Najs oglasio u "Mondu", mada mnogo uzdržanije nego za zagrebački "Jutarnji list". Na primer, sad više ne negira da je u mladosti radio za MI6, nakon što je Azem Vlasi prošle nedelje na hrvatskoj televiziji ponovio da je to čuo od samog Najsa još 2004. godine, prilikom jednog susreta u Beogradu. Tada mu je Najs priznao da je 1966. pratio Brionski plenum za potrebe britanske tajne službe. Glavne Najsove zamerke su da kao portparolka niste kvalifikovani da dajete pravne ocene i da ste se neovlašćeno koristili poverljivim spisima iz kancelarije Tužilaštva. Već sam na to odgovorila u pismu za "Mond", gde sam objasnila da Najs prećutkuje da nisam bila samo portparol već i članica kabineta glavne tužiteljke Karle del Ponte i njen savetnik za Balkan, pa sam u tom svojstvu učestvovala na ključnim sastancima. I Najs i ostali koji iznose ovakve optužbe odlično znaju da su moje tvrdnje dobro dokumentovane, da sam direktni svedok mnogobrojnih događaja, i pokušavaju da izbegnu raspravu o suštini i činjenicama koje sam izložila. Vi u knjizi teško optužujete zapadne sile, naročito Ameriku, Englesku i Francusku, da su sistematski pokušavale da manipulišu Tribunalom i da opstruišu njegov rad. Tako je, optužujem ih na osnovu preciznih činjenica, potkrepljenih tačnim citatima iz razgovora koji su se vodili iza zatvorenih vrata. Čim su osetili da su im ugroženi sopstveni interesi, počeli su da postavljaju prepreke ispred Tribunala. Ako se sagleda rad Tribunala tokom poslednjih petnaest godina, vidi se da je međunarodna pravda svakodnevno morala da vodi rat za integritet svog rada i za nezavisnost. U tom ratu su ostvarene mnoge pobede, ali su neke bitke izgubljene. Knjiga detaljno opisuje pritiske koje su velike sile vršile na Tribunal, kako spoljne tako i unutrašnje, preko službenika Tribunala koji su pristali da interese svojih država stave iznad interesa Tribunala i međunarodne pravde. U tome često nisu imali uspeha, kao ni vlasti iz država bivše Jugoslavije, koje su takođe bezuspešno pokušavale da prekinu neke istrage i pristup dokazima. Najčešće su uspevale da postignu samo to da se izgubi mnogo vremena, ali procesi su opstali. Ključni razlog što rad Tribunala nije na kraju ispolitizovan i što od međunarodne pravde nije napravljena farsa jeste što velike sile nisu smele da igraju otvorenim kartama, jer bi tako i same izgubile kredibilitet. Stoga njihovi pokušaji manipulacije i opstrukcije, ma kako mnogobrojni bili, često nisu uspevali. Činilo mi se važno da ovo istaknem u knjizi i da dam znak za uzbunu, jer slična opasnost sada preti i Međunarodnom krivičnom sudu za ratne zločine. Ako velike sile osete da mogu bez prepreka da preoblikuju međunarodnu pravdu u politički instrument za sopstvene potrebe, onda će pokušaji manipulacije biti mnogo snažniji i otvoreniji, pa time i uspešniji. Druga važna ličnost koja se osetila posebno pogođenom jeste Ričard Holbruk, koga uporno prate optužbe da je sklopio tajni ugovor sa Karadžićem da neće biti gonjen ako se povuče iz politike. Holbruk demantuje da takav sporazum postoji, a ja u Kazni i pravdi to i ne tvrdim. Samo sam istakla činjenicu da su dvanaest godina posle Srebrenice Karadžić i Mladić na slobodi, i da to podgreva sumnje da im je uoči Dejtona nešto obećano u zamenu za potpis na mirovnom sporazumu. Navodni tajni ugovor koji je objavljen u "Zoni sumraka" 2004, a zatim nedavno u "Fokusu" i "Politici", sasvim očigledno je lažan, i na prvi pogled se vidi da su potpisi falsifikovani. Dakle, nema materijalnih dokaza o tom dogovoru. S druge strane, treba biti naivan da bi se verovalo da je nedvosmislena politika opstrukcije u vezi sa hapšenjem Karadžića i Mladića koju zapadne sile vode u poslednjih dvanaest godina, a koju podrobno i dokumentovano opisujem u jednom od poglavlja, isključivo posledica nekakvog tajnog ugovora. Čak i ako je ugovor ili dogovor postojao, politika bi se promenila nakon što je Karadžiću i Mladiću onemogućeno da miniraju Dejtonski sporazum. Ono što sam istakla u svojoj knjizi jeste da ta dvojica dosad nisu uhapšena pre svega zato da ne bi postalo očigledno da je Srebrenica uoči Dejtona žrtvovana srpskoj strani da bi se obezbedio Miloševićev potpis na sporazumu. Osim mnogobrojnih dokaza u prilog toj tvrdnji pominjem i Holbrukovo priznanje na sarajevskoj televiziji Hajat, od 19. novembra 2005, kada je pred kamerama rekao: "Dobio sam uputstvo da žrtvujem Srebrenicu, Žepu i Goražde... i osećao sam da to nije u redu." Godinu dana kasnije je to demantovao, ali činjenice ostaju: Srebrenica, koja je bila zaštićena zona Ujedinjenih nacija, nije branjena, a stanovništvo je bilo izručeno organizatorima zločina kako bi bilo deportovano ili ubijeno. Karadžić i Mladić bi na sudu sigurno prozvali Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju i Francusku i time skinuli veo sa najmračnije epizode šatl-diplomatije, mada sa sebe svejedno ne bi skinuli sopstvenu odgovornost za genocid u Srebrenici. U Beogradu je upravo otvorena istraga o tajnom sporazumu Karadžića i Holbruka... Umesto da troši dragoceno vreme i oskudne resurse istražujući glasine o ugovoru za koji nije izvesno da postoji, tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu bi trebalo da se usredsredi na pronalaženje osoba koje je Tribunal optužio, a koje su na slobodi u Srbiji. Ja sam istakla odgovornost međunarodne zajednice u ovim pitanjima, ali primarna odgovornost za hapšenje optuženih za genocid leži na lokalnim vlastima, što se najviše odnosi na Srbiju. Reč je, naravno, o Mladiću, ali i o Karadžiću, koji povremeno boravi u Srbiji. Beograd izgleda zaboravlja na presudu Međunarodnog suda pravde iz februara ove godine u kojoj su nabrojane obaveze Srbije. Ona će ostati odmetnička zemlja sve dok ih ne izvrši. Svejedno, zar vam u svetlu sopstvene knjige, u kojoj detaljno opisujete kako su zapadne sile sabotirale, pa čak i direktno sprečavale hapšenje Karadžića i Mladiće, ne izgledaju nepravedno uporni pritisci na Srbiju da uhapsi Mladića, i to od strane tih istih sila? Srbija je zaista bila pod pritiskom, ali bez tog pritiska nikada ne bi došlo do hapšenja dvadesetak osoba optuženih za zločine protiv čovečnosti, uključujući i nekolicinu optuženih za genocid. Oni su u vašoj zemlji živeli kao slobodni ljudi sve do 2004. Sem toga, taj pritisak je nedavno skinut, uprkos činjenici da je Mladić boravio, i možda još boravi u Srbiji, što su vaše vlasti i same priznale. Srbija je sada dobila sve moguće američke i evropske sertifikate, ušla je u Partnerstvo za mir i na pragu je potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU-om, a sve je to pre svega vezano za Kosovo. E, upravo je to ono što je nepravedno i što predstavlja kršenje međunarodnih obaveza. Izgleda da se vaša knjiga veoma svidela onima koji u Tribunalu nikada nisu videli nešto više od igračke velikih sila. Da li bi se stoga moglo reći da ste im, makar nehotice, dodali municiju za takve optužbe? Ni slučajno, njima se samo čini da knjiga ide u prilog njihovim tezama. Oni jednostavno koriste to što još nije prevedena da manipulišu detaljima istrgnutim iz konteksta. Uostalom, zar vam nije čudno što me oni koji su me godinama uporno pljuvali sada odjednom hvale? Knjiga jednostavno pokazuje da su velike zapadne sile imale sopstvene motive da u nekim prilikama opstruišu pravdu, ali su vlasti sa područja bivše Jugoslavije to činile stoput češće. Mir i kazna podrobno opisuje brojne bitke za međunarodnu pravdu, a protiv svih koji su hteli da je zloupotrebe za račun političkih interesa. Ni svoju domovinu, Francusku, niste poštedeli oštre kritike. Ima li reakcija zvaničnog Pariza? Službenih reakcija praktično nema, ni komentara ni demantija, tako da mi se čini da je negde odlučeno da se ćuti dok se bura ne stiša. Jedino je državni sekretar za ljudska prava Rama Jad prošle nedelje rekao za "Pari mač" da je "zapanjen" kako "politički interesi odnose prevagu nad pravdom" i kako je to "primer pobede državnog razloga nad moralom i nad pravdom". Kako ocenjujete ukupan učinak Karle del Ponte? Ona spada među one koji su se borili za međunarodnu pravdu i nezavisnost Tribunala, i u toj borbi je mnoge bitke dobila, a neke je izgubila. Mogla je i da dobije nekoliko, a da izgubi mnoge, ali to nije slučaj. To što Karadžić i Mladić nisu uhapšeni jeste njen neuspeh, ali nije njena krivica. A ukupan učinak Tribunala od osnivanja do danas? To je duga priča, ali ću pokušati da je skratim: najveći neuspeh je što beguncima koji su optuženi za najteže zločine, uključujući i genocid, neće biti suđeno u Tribunalu, a najverovatnije ni pred lokalnim sudovima. Uspeh su svi oni procesi bez kojih bi mnogi zlikovci prošli nekažnjeno da nije bilo Tribunala. A ne treba zaboraviti još jednu pobedu, koja je doskora izgledala nemoguća: iako je čak i Tribunal kad je osnivan bio bez budžeta i naizgled bez budućnosti, stvorio je uslove za nastanak Međunarodnog krivičnog suda. Neuhvatljivi Radovan Karadžić (Slika - DA LI JE POSTOJALA AMERIČKA VEZA: Bivši predsednik Džimi Karter i Radovan Karadžić na Palama 1994) Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1945. u durmitorskom selu Petnici, kod Nikšića, u "čuvenoj hajdučkoj i guslarskoj porodici", u kojoj se napajao kosovskim mitom kao "idealnim modelom za praktičan život i ponašanje". Otac Vuko bio je zanatlija, obućar i krojač, i guslar, svirao je na tiplma. Karadžići su poreklom sa Kosova, potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima i pod Durmitorom. Osnovnu školu završio je u Nikšiću. Sa 15 godina došao je u Sarajevo i upisao medicinsku školu, pa medicinski fakultet (specijalizovao je neuropsihijatriju) u Sarajevu. Deo školovanja proveo je i u SAD. Radio je u državnoj bolnici u Sarajevu. Po nacionalnosti je Srbin, pravoslavac, slavi Svetog Arhangela Mihaila. Oženjen je Ljiljanom Zelen-Karadžić, imaju Sonju i Sašu. Pisao je pesme (1966. napisao prvu knjigu), a njegove značajnije knjige su: Ludo koplje (1968), Pamtivek (1971), Ima čuda – nema čuda (1982), Crna bajka (1990), Slovenski gost (1992). Godine 1987. proveo je 11 meseci u zatvoru, optužen je zbog pronevere, ali je iz zatvora pušten kao nevino osumnjičen jer nije dokazano da je državnim novcem pravio vikendicu na Palama. Smatraju ga izuzetno strpljivim i staloženim, slatkorečiv je i vešt pregovarač. Latio se politike godine 1989. kada je izabran za predsednika SDS-a jer to viđeniji nisu hteli. Pre rata psihijatar (stručnjak za depresije), u vreme rata vođa bosanskih Srba, predsednik Republike Srpske od 12. maja 1992. godine do 30. juna 1996. godine, kada je pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice i predsednika Srbije Slobodana Miloševića demisionirao i predsednička ovlašćenja preneo na potpredsednicu RS Biljanu Plavšić. Radovan Karadžić je ostavku podneo potpisanim i pečatom overenim pismom, koje je 26. juna poslao visokom predstavniku Karlu Biltu. Tekst pisma glasi: "U skladu sa odredbama sadržanim u tački 3. člana 40. Ustava Republike Srpske po kojima predsednik Republike odlučuje koji će ga potpredsednik Republike zameniti u slučaju njegove privremene nemogućnosti da obavlja svoje funkcije, imenujem potpredsednicu Biljanu Plavšić počev od 30. juna 1996. godine." Prema haškoj optužnici odgovoran je za to što su "između aprila 1992. i jula 1995, snage Vojske RS napadale gradove i sela Bosne i Hercegovine, pljačkajući, uništavajući ili razarajući muslimanske ili katoličke vjerske objekte, te muslimanske i hrvatske domove i poslovne objekte, za to što su tokom rata bosanski Muslimani i Hrvati prikupljani i internirani u zatočeničke logore (Omarska, Keraterm, Trnopolje)." Karadžić nije bio član delegacije Savezne Republike Jugoslavije na dejtonskim pregovorima; članovi delegacije iz Republike Srpske su tada odbili neka od konačnih rešenja, ali preglasani glasovima delegacije iz SRJ. Posle rata postao je balast koga bi se svi najradije odrekli. Protiv njega je 24. jula 1995. godine podignuta optužnica Haškog tribunala i sada ga traže lovci na ucenjene glave. Na kraju 2001. godine, njegova glava je prema američkoj poternici vredela pet miliona dolara. Do sada su lovci na Karadžića pokušavali desetak puta da ga uhvate. Jednom su mu nudili da se preda, pod uslovima koje sam postavi. I supruga Radovana Karadžića pozvala je (28. jula 2005) muža da se preda Haškom tribunalu: "Između lojalnosti tebi i deci i unucima, morala sam da izaberem i izabrala sam", rekla je Ljiljana. "Bolno mi je i teško da te zamolim, ali ipak te molim. Molim te svim srcem i dušom da se predaš. To će biti žrtvovanje za nas, za našu porodicu. U nadi da si živ i da odlučuješ svojom voljom, molim te da doneseš tu odluku. Jedino što mogu da učinim je to – da te molim." Radovan Karadžić je, otkako se poslednji put pojavio u javnosti 19. jula 1996, prema raznim medijima, viđan: pred specijalnim bunkerom u Han Pijesku, u Beogradu, u Crnoj Gori kod familije, u srpskim manastirima na Svetoj gori, u Grčkoj, Rusiji, Češkoj... Jedino ga nisu videli u Hagu. Radovan Karadžić je od kada je nestao sa javne scene napisao i objavio tri knjige: laki šaljivi komad Sitovacija, zbirku priča za decu Ima čuda, nema čuda i autobiografski roman Čudesna hronika noći. Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću 2006. zaokružio je objavljivanje šestotomnog izdanja Karadžićevih odabranih spisa knjigom u kojoj su sabrani njegovi intervjui i govori. Karadžićeve izlive ljubavi pisane supruzi objavio je juna 2005. britanski "Tajm" u obliku kopija pet-šest pisama napisanih između aprila 2001. i decembra 2002. Udruženje ruskih pisaca dodelilo je Radovanu Karadžiću književnu nagradu Mihail Šolohov za 1994. za njegov književni doprinos. Dokumentacioni centar "Vreme" http://www.vreme.com/cms/view.php?id=513451
