Ограничени ум
У политици ствари често нису онакве каквим се чине на први поглед. Мир као циљ
све је чешћи изговор за нелегитимне ратове и војне интервенције а ослобађање од
диктатуре може да се претвори у ново потчињавање. Намеће се питање шта је
нагнало шефа словеначке владе Јанеза Јаншу да, понесен проблемом пресецања
судбине Србије (и Космета), пише на педесетак адреса државника Европске уније и
председнику Европске комисије Барозу.
У писму Јанша, непозван, предлаже Бриселу тајминг према коме би Србији дао
статус кандидата за чланство у ЕУ „по хитном поступку” баш у време када би се
Србија „у одвојеном поступку” одрекла Космета.
Писмо је изазвало бес хрватских медија, а службени Загреб оптужује словеначког
премијера да уочи преузимања председавања Унијом „привилегује Београд” на рачун
бољих кандидата.
Санадерова влада нема разлога за страх – Јаншин план за Србију нити је повољан,
како то Љубљана жели да представи јавности, нити је свеж. Иако у писму одбацује
свако повезивање брже кандидатуре Србије с будућом државношћу Космета, посреди
је лакирање најобичније трампе – одвајања дела територије за обећање брзог
уласка у Унију. Српска политика би, заузврат, „невезано” показала
кооперативност тиме што би преговоре о Космету свела на договор Приштине с
тамошњом српском мањином и одустала од постулата међународног права. Словенија
би председавање Унији 2008. искористила да кроји будућност Космета преко ЕУ,
односно НАТО савеза.
Словеначка влада прикрива детаље Јаншиног писма како „везана трговина” „не би
бола очи” – маневар није новост, а попут Ахтисаријевог плана који је имао
„тајни додатак” (посебно писмо генералном секретару УН у коме је Ахтисари јасно
написао све што је јавно завио у дипломатске обланде), и Јаншин предлог се
базира на уверењу да је дипломатски успех могуће прогурати на „мала врата”.
Још у 18. веку један од водећих француских дипломата критиковао је слично
непоштење као „доказ ограничености ума онога ко се ослања на метод преваре,
чиме доказује да је неспособан да свој циљ постигне праведним и разумним
средствима”. Овакав дипломатски „тријумф” саздан је на деструктивним темељима,
јер „поражена страна добија утисак одбачености, жељу за осветом и осећања која
су увек представљала опасност”.
Јаншин програм за Србију и Косово има и додатну ману – гура га политичар који
се јавно заложио да Словенија буде прва држава која ће признати независно
Косово.
У то име се словеначки политичари намећу свету као познаваоци „српског
менталитета”, што је недавно критиковао бивши председник Словеније Милан Кучан,
скептичан према томе да би званична Љубљана као тобожњи „експерт за Балкан”
могла ишта паметно да понуди ЕУ, јер је ту важну прилику пропустила – бежећи од
Балкана. Кучан, критичан и према Ахтисаријевом плану, склон је закључку да
многи други о Србији знају много више од самозваних „адвоката” из Словеније.
Разлог више за опрез према даровима Јаншине политике.
Светлана Васовић-Мекина
http://www.politika.co.yu/
