IMA LI PILOTA U AVIONU?
Svi su, dakle, pomalo grešili, i sada vrlo lako svi mogu biti na gubitku.
Najviše, naravno, Srbi. Ali na gubitku i te kako mogu biti i Albanci, SAD,
zapadni interesi i „evropska stvar“ u Srbiji. O međunarodnom poretku i pravdi
da i ne govorimo
Kosovska kriza se već do sada pokazala kao prava grobnica za brojne, navodno,
pouzdane političke i analitičarske procene i prognoze. Setimo se samo koliko
puta i sa koliko sigurnosti je objavljivano da će sve biti gotovo do kraja
2006! Pa onda januara, marta, maja, juna, septembra, decembra 2007. Koliko se
pričalo o sednici Saveta bezbednosti na kojoj će biti usvojena „nova rezolucija
na bazi predloga Martija Ahtisarija“? Zato se danas čak i dobri poznavaoci
srpskih političkih prilika uglavnom ne usuđuju da prognoziraju razvoj događaja
nakon desetog decembra. Ipak, gotovo svi se slažu da će krajem ove, odnosno
prvih meseci naredne godine u Prištini, Vašingtonu, Briselu i Beogradu biti
povučeni potezi koji će definitivno promeniti sadašnji kosovski status kvo, i
da će ti potezi imati dalekosežne posledice ne samo na region, nego i na
globalne međunarodne odnose.
Ali kako je uopšte došlo do toga da jedno, ipak, lokalno srpsko i balkansko
pitanje, postane jedna od dve-tri (uz Iran, Irak i Zakavkazje) centralne teme
i, tako reći, prelomna tačka aktuelne svetske politike?
Rekli bismo da se ovde, pre svega, radilo o seriji pogrešnih odluka i procena u
vezi sa problemom Kosova, i to od strane raznih aktera, i u dugom periodu. Srbi
su, najpre, generalno potcenili razmere demografskog problema na Kosovu,
odnosno vrtoglavi rast albanskog prirodnog priraštaja, što je, u kombinaciji sa
pogromima za vreme nacističke okupacije i sistematskim poluvekovnim pritiscima,
Srbe na Kosovu i Metohiji pretvorilo u apsolutnu i sve beznadežniju manjinu.
Isto tako, pre i neposredno posle Drugog svetskog rata, srpske vlasti su
pogrešno verovale da se kosovski problem može rešiti pojačanom policijskom
represijom nad albanskim stanovništvom, da bi, od kraja šezdesetih,
komunistički režim otišao u sasvim drugu krajnost, pokušavajući da albanske
aspiracije pacifikuje davanjem Kosovu široke autonomije i konstitutivnog
(poludržavnog) statusa. Milošević je pogrešno verovao da je, nakon snižavanja
nivoa autonomije i uspostave polupolicijskog režima u pokrajini, početkom
devedesetih, kosovski problem suštinski rešen i prepustio ga na staranje svojim
nesposobnim i korumpiranim lokalnim kadrovima. A možda je najveća njegova
greška bilo to što je pomislio da se sa Kosovom može igrati i politički
manipulisati.
S druge strane, zapadni politički faktori (tačnije, Amerikanci) pogrešno su
verovali – pod pretpostavkom da su u to zaista verovali – da je kosovsko
pitanje prevashodno humanitarno pitanje, a ne sukob dva teško pomirljiva prava,
dva etnikuma i dva državotvorna interesa. (Kao i nekoliko regionalnih.)
Pogrešili su kada su, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, bez ikakvog pravnog,
i dovoljno moralnog pokrića zbog Kosova bombardovali Srbiju (odnosno SRJ). A
još su više pogrešili kada su naknadno pokušali da ovu grešku koliko-toliko
opravdaju (p)održavajući sliku o „genocidu nad Albancima“ i njihovom
gandijevskom otporu, sistematski zataškavajući činjenice o kriminalu, albanskim
zločinima i nehumanim uslovima u kojima opstaju preostali Srbi na Kosovu i
Metohiji.
Osim toga, zavedeni pogrešnim informacijama od strane svojih poverenika sa
terena, zapadnjaci su loše procenjivali stepen srpske zainteresovanosti za
Kosovo, pogrešno mislili da „Koštunica samo blefira“, da će Tadić na kraju
priznati kosovsku nezavisnost, te da je Kosovo „tek na petom–šestom mestu
srpskih nacionalnih prioriteta“. Pogrešno su procenili rusku poziciju i moguću
ulogu u kosovskoj krizi, neprestano upozoravajući svoje beogradske sagovornike
da ne računaju na ruski veto u Savetu bezbednosti, da će se Putin nagoditi sa
Bušom i da će ih „Rusi na kraju prodati“. I, što je najgore, ovakvom svojom
politikom, te direktnim i indirektnim obećanjima da im je „kao nagrada za sve
što su pretrpeli pod Miloševićem“ zagarantovana nezavisnost, toliko su
naelektrisali kosovske Albance da oni sada svaku, ma koliko povoljnu, opciju
koja im nudi išta manje od toga zaista doživljavaju kao smak sveta i izuzetnu
nepravdu.
Najzad, deo srpske antimiloševićevske opozicije izgleda da je isuviše ozbiljno
shvatio sopstvenu parolu da je „kosovsko pitanje zapravo demokratsko pitanje“ i
protivno iskustvu i zdravom razumu poverovao da je kosovska kriza otpočela sa
Slobodanom Miloševićem i da će se sa njegovim odlaskom i završiti. Sem toga,
jedan deo ovog srpskog opozicionog korpusa koji je posle 5. oktobra 2000. došao
na vlast doživljavao je Kosovo kao teret i nastojao da ga se što pre ratosilja,
pri čemu su – opet pogrešno – verovali da će za takvu politiku imati podršku,
ili bar pasivni pristanak većine građana Srbije zaslepljenih sjajem evropskih
zvezda i hipermarketa. Prevarili su se.
Svi su, dakle, pomalo grešili, i sada vrlo lako svi mogu biti na gubitku.
Najviše, naravno, Srbi. Ali na gubitku i te kako mogu biti i Albanci, SAD,
zapadni interesi i „evropska stvar“ u Srbiji. O međunarodnom poretku i pravdi
da i ne govorimo. I verujem da sada mnogi vide da bi onaj status kvo sa početka
teksta, zapravo, za sve bio mnogo bolje, tj. manje loše rešenje. Ali je veliko
pitanje da li uopšte ima pilota u ovom avionu – i da li ima vremena da bilo ko
promeni kurs i „povuče ručnu“?
glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: 20.11.2007.]
<http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=48253&printable=1>
http://www.politika.co.yu/slike-porubrikama/icon-print.gif
<mailto:?subject=http://www.politika.co.yu/&body=Pogledajte:%0Ahttp://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=48253>
http://www.politika.co.yu/slike-porubrikama/icon-send.gif pošaljite
<http://www.politika.co.yu/komentar.php?nid=48253&action=posalji> komentar |
pogledajte <http://www.politika.co.yu/komentar.php?nid=48253> komentare (7)
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=48253
<http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=48253&lang=2> &lang=2
<<image001.gif>>
<<image002.gif>>
