За „Истину“ говори,др. Срђа Трифкови, спољнополитички уредник америчког
месечника Кроникл Магазин и директор Центра за међународне студије Рокфорд
Института
ОСЛОБОДИТИ СЕ ФЛОСКУЛЕ О ИНТЕГРАЦИЈАМА
Разговарала: ВЕСНА МИЈАИЛОВИЋ
ИСТИНА: - Како мислите да ће се развијати даља ситуација на Косову и
Метохији, и какав би исход (расплет) могао уследити?
Трифковић: Сасвим је јасно да даљи дипломатски напори, паралеле са
Окландским острвима или Хонг Конгом итд, напросто не могу да доведу до
компромиса. Разлог за такво стање јесте чињеница да је званични Вашингтон од
почетка у потпуности стао на страну косовских Албанаца. Они немају потребу да
преговарају ако сматрају да ће крајем године ионако добити оно што им је битно,
тј. Америчко признање независности мимо и ван Савета безбедности УН.
Међутим, једнострано проглашење независности Косова и његово признање од
стране САД није никакав „расплет“ већ он носи ризике и неизвесности. У Европи
расте отпор према наметнутом решењу. У предстојећем периоду неопходно је да
Србија и Русија појачају напоре у уверавању колебљивих Европљана – а нарочито
Шпанаца, Грка, Румуна, Словака, Кипрана, Малтежана, а евентуално и Италија – да
се дистанцирају од политике једностраног признања. Потребно је да званични
Београд експлицитно укаже доносиоцима одлука у западним престоницама да !
би илегално признање независности имало високу геополитичку цену. Ово више
није 1999. година: утицај САД у свету битно је мањи, а Америка има и друге
бриге – рат у Ираку и Авганистану, као и потенцијални рат с Ираном. Због тога
Вашингтон не може да дозволи себи да троши снаге на Балкан, већ покушава да
„јефтино“ изгура своју вољу. Треба схватити да цар нема одело!
Став званичног Београда још није довољно јасан у односу на озбиљност
увреда које поборници независности наносе Србији. Они који имају непријатељске
намере према Србији требало би да схвате да је цена отуђености девет милиона
Срба од ма какве прозападне политике далеко већи него што се мисли. Уз сву
своју тренутну слабост, Србија је још увек геостратешки кључ регије.
ИСТИНА: - Шта нам можете рећи о деловању албанских лобиста у Америци,
њиховим упориштима, лобистичким кућама и контактима са сенаторима и
конгресменима? Уколико располажете и таквим подацима, занимљиво би било знати
цифру којом задобијају симпатије истих.
Трифковић: - Још је Марк Твен рекао да САД имају „најбољи Конгрес који
паре могу да купе“. Истинитост те духовне максиме видимо на деловању Тома
Ланоша, Елиота Енгела, Џоа Либермана и њима сличних. Стварне податке немамо јер
се све ради у готовом, испод стола, али их познајемо по плодовима њиховим – или
да опет цитирам Твена, „поштен је онај политичар који када је једном купљен,
ОСТАЈЕ купљен“!
ИСТИНА: - Да ли су и на које начине Срби активни у лобирању? Какво би
поређење у том смислу направили између наше и албанске дијаспоре?
Трифковић: - Ово је мучно питање на које иоле објективан одговор може да
делује депресивно. Албанци знају да оно шта сами не умеју и не могу да одраде –
могу да одраде богато плаћени професионалци. Срби, пак, већ читаву деценију и
по безуспештно покушавају да то одраде сами, „штапом и канапом“ Размере тог
неуспеха назреле су се већ 1992, постале су очигледне у време слома Крајине у
лето 1995, а поготову током бомбардовања у пролеће 1999. Последице су видљиве и
у ставу западне елите према косовском питању дан-данас, преко седам година
после 5. �!
�ктобра.
Постоје три битна узрока тог неуспеха
Први је непостојање стратегије – на самом почетку кризе – формирања
позитивног имиџа Срба и артикулације њихових интереса пред светом, неуспех у
обезбеђењу финансијаских средстава потребних за реализацију једне такве
стратегије, као и непостојање методологије систематског презентовања елемената
те стратегије циљним групама у западном свету.
Други узрок јесте у неразумевању културолошких образаца земље-домаћина,
што се одразило у кратковидој усмерености на реактивну критику текуће политике
западних сила и њене медијске обраде, без проактивног промишљања алтернативних
сценарија, сталног предлагања нових конкретних потеза у интересу земље-домаћина
као замене за нежељену тренутну политику, као и прилагођавање дискурса
културолошким оквирима и вредносним категоријама циљне групе, тј. политике и
медијске елите земље-домаћина.
И коначно, у покушајима наступа пред страним медијима и политичким
круговима био је присутан аматеризам, па и срамотни дилетантизам, претендената
на положај „овлашћених“ портпарола српске дијаспоре, често праћеног недостатком
њиховог иоле проверљивог легитимитета унутар саме српске заједнице. Тиме је од
самог почетка бивао доведен у питање кредибилитет „српског“ наступа пред
жељеним примаоцима порука. .
Услед ова три фатална недостатка, током протеклих 15-16 година добро
плаћеним професионалцима у западним (пре свега америчким) ПР агенцијама
ангажованим од стране хрватског, муслиманског и албанског лобија било је лако
да свој дискурс наметну као доминантни. Тиме је утрт пут да се одлуке погубне
по српске интересе отворено заговарају у медијима западног света, усвајају у
законодавним телима, примењују од стране влада разних земаља и верификују од
стране академског и стручно-аналитичког естаблишмента.
ИСТИНА: - Који би модалитет за решавање српског питања предложили Србима
из матице и исељеништва?
Трифковић: Без теоретисања, да будем сасвим конкретан: као прво треба се
ослободити флоскуле о „интеграцијама“. Што се тиче НАТО, морално је
проблематичан улазак у организацију која је 1999. извршила агресију на Србију,
подвргла је 78-дневном дивљачком бомбардовању, а потом окупирала део њене
суверене територије са које су Срби протерани. Уласком у НАТО који још увек
остаје при ставу да је бомбардовање било оправдано, Србија би прећутно
прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим
последицама које из так�!
�ог признања произилазе. Има Срба који наивно мисле да би требало ући у НАТО
да би Србију праведније третирали западни моћници и да би јој напокон био
загарантован територијални интегритет. Међутим чланство не гарантује да ће
сукоби међу чланицама бити вредновани на правичан и уравнотежен начин. Добар
пример пружају сукоби између Грчке и Турске. Обе земље су чланице НАТО, али то
није значило да су уживале једнак третман. Напротив, током кипарске кризе било
је јасно да америчка страна нагиње Турској, не зато што су Турци у овом случају
и�!
�але право и правду на својој стра�!
�и –
�
�апротив – већ зато што су САД сматрале Турску далеко важнијим стратешким
партнером.
Српске земље географски, економски и културно припадају и медитеранском и
подунавско-панонском и централноевропском подручју. У тим оквирима треба да
процењује своје интересе и ствара своја билатерална савезништва. Србија не сме
да себи везује руке несувислим „интеграцијама“. Основна обавеза доносилаца
политичких одлука Србије јесте да штите националне интересе своје земље, а не
да те интересе поистовећују са некакавом мистичном „међународном заједницом“.
Прозападне интеграције биле би у супротности са тим интересима.
ИСТИНА: - Каква су Ваша предвиђања поступака америчке администрације у
контексту евентуалне дестабилизације и Рашке области?
Трифковић: - Ова администрација у последњих годину дана свог мандата има
довољно пречих послова од даљег разорног роварења по Балкану. Међутим, ако
победи Хилари Клинтон идућег новембра, са сигурношћу очекујем нову фазу
злокобних америчких игара у корист српске штете.
ИСТИНА: - Да ли се најава и сагласност Тадића и Коштунице да ће уследити
повлачење амбасадора, а затим и неке друге мере према земљама које би признале
независност Космета и прекршиле међународно право подржавањем сепаратиста, може
тумачити као озбиљна реакција српског државног руководства, или као фарса и
уобичајени предизборни маркетинг?
Трифковић: - Очекујем кризу владе управо око овог питања. Унутар садашње
коалиције постоји латентна шизофренија, која ће у пуној мери избити на видело
око питања реакције на предстојеће илегално признање илегалне творевине.
Највероватније следе нови избори, који ће за ДС представљати хаварију. Велико
је питање, на које за сада нема правог одговора, да ли су Радикали спремни да
буду део неке нове коалиције, или ће (као и пролетос) да се клоне одговорности
коју носи учешће у власти, чекајући да неко други извади косовско кестење из
ватр�!
�.
ИСТИНА: - По извештавању српских медија, Русија се озбиљно спрема да
постави ракете на Дрини. Како видите насталу ситуацију и покушаје САД и ЕУ да
неким својим новим потезима спречи њену намеру да стекне надмоћ у Србији и
Републици Српској?
Трифковић: - Сумњам у веродостојност таквих извештаја, премда би вест
била охрабрујућа када би била истинита. Сваком трезвеном посматрачу је јасно да
(1) „ракете на Дрини“ изискују свеобухватни одбрамбени споразум Русије са
Владом Србије и свесрдну сарадњу руских оружаних снага са Војском Србије, и (2)
да под садашњом коалицијом, а поготову са садашњим министром одбране и садашњим
начелником Генералштаба, тако нешто апсолотно није могуће.
ИСТИНА: - Да ли улазак руских инвестиција у Србију и Републику Српску,
као и тенденција ка војној присутности, може бити нада за позитивно решење
српског питања?
Трифковић: - Претерано је очекивати да ће улазак руских инвестиција – о
„војној присутности“ прерано је говорити – водити ка „позитивном решењу српског
питања“, али ће у најмању руку допринети неопходној диверзификацији политичких
и економских опција Београда. У време Зорана Ђинђића српски „реформисти“
првенствено су тежили да привуку западни капитал. Тако је Смедеревска жељезара
уступљена америчком „Ју-Ес стилу“ за симболичну своту, ковани су планови да
немачка „Луфтханза“ узме ЈАТ, да „БП-Шел“ узме НИС итд. То што су сад�!
� Руси на сцени говори о промени политичке климе у Србији. Она се такође
одразила и на јасно изражене разлике коалиционих партнера, ДСС која говори о
искључиво „европским“ интеграцијама и ДС која упорно не одустаје од приче о
„евроатлантским интеграцијама“ значи и о процесима који укључују и улазак у
НАТО. Сасвим је јасно да нема логике да Србија са једне стране тражи ослонац у
Русији за очување Косова, а с друге стране да тежи уласку у Северноатлантски
савез, кој је после колапса Совјетског савеза престао да има ма какав разлог за
по�!
�тојање – осим као једна инхерент�!
�о ан
�
�ируска алијанса која тежи ка даљем проширењу, чак и према Украјини и Грузији,
што није ништа друго него осмишљено геополитичко опкољавање Русије. Да се
вратим на Ваше питање: економско партнерество са Русијом напокон Србији отвара
алтернативе западним „интеграционим процесима“ који, као што видимо на примеру
става НАТО и ЕУ према Косову, не обећавају ништа добро за будућност земље и
нације.
ИСТИНА: - Како процењујете однос руских и западних снага на Балкану у
војном и економском смислу?
Трифковић: - Тај се однос постепено мење у користи Москве, као последица
западне, а пре свега, америчке бахатости. Срећна је околност да Србији није
понуђено апсолутно ништа за одрицање од Косова. Огроман је број западних
званичника који су посетили Београд у протеклих годину-две и циљ свију њих био
је да приволе Србе на потпис одрицања од једне седмине сопствене територије.
Њихов проблем је да нису понудили апсолутно никакву противуслугу као барем
делимичну надокнаду за губитак суверене територије Србије. Да су рецимо,
допутовали у!
Београд и рекли, „ако се сад одрекнете Косова, улазите у ЕУ 2009. године и
Србима више не требају шенгенске визе за путовање по Европи, укидамо Хаг и
опраштамо дугове“ неки Срби којима је главни приоритет „да живе као сав остали
нормалан свет“ несумњиво би се залагали за прихватање предлога. Они међутим,
ништа од наведеног нису нудили, што је олакшало рашћишћавање појмова.
Појачаном ослонцу Србије на Русију, поред става Москве око Косова,
доприноси спознаја да је ЕУ „на врби свирала“. Без обзира што га емисари и
чиновници из Брисела најављују као неки процес који се наставља, процес даљег
ширења Европске уније, посебно на Балкан, одложен је и неће наредних година
бити настављен. Све ове чињенице треба да буду јасно презентоване српској
јавноси, како је политичари не би и даље држали у заблуди да је ЕУ заиста
спремна да одмах прими Србију у наручје. Није Србија у свету толико омиљена,
јака и значајна, кол!
ико то њени политичари говоре, али није ни толико слаба да пристаје на сваки
диктат.
Руски повратак на сцену је стварна препрека западним плановима на
Балкану – не (само) зато што Руси воле Србе као истокрвну и истоверну браћу,
већ зато што је то у њиховом интересу да се реафирмишу као велика сила. Данашња
Русија се разликује од оне из доба Бориса Јелцина па чак и од оне из раних
година Путинове владавине, када је Вашингтон диктирао Русији шта мора да ради,
а она била приморана да се томе повинује.
Сагласност или несагласност Русије и САД по српском питању одраз је далеко
дубљих промена у односима између Москве и Вашингтона. Ти односи су тренутно у
фази захлађења, а то Србији несумњиво иде у корист. Владимир Путин је озбиљан
стратег који игра на сигурно. Ако он у разговору са Западом сада користи грубљи
тон, то је одраз пре свега претходне деценијске дрскости оних западних кругова
који су мислили да Русију могу у недоглед сузбијати и опкољавати, мењати владе
у њеном непосредном суседству (Грузија, Украјина), доводити НАТО до пре!
дграђа Санкт Петерсбурга (Естонија, Летонија, Литванија), куповати њене
природне ресусрсе у бесцење у договору са њеним олигарсима – лоповима, да о
посредном помагању исламских сепаратиста на Кавказу не говоримо.
Стратези сузбијања Москве су се пребацили у нади да је Русија готова.
Претерали су и сада је уследила неминовна реакција. Путин наступа смело јер су
руски адути објективно јаки: нуклеарни потенцијал, самосталност у снабдевању
енергентима и статус великог светског увозника нафте и гаса, гомилање огромних
златних и девизних резерви, ослобађање од дугова међународним финансијским
институцијама, постепена консолидација позиција унутар бив. СССР –а утиру пут
формирању радикално нових праваца у спољној политици. Ти нови правци отвар�!
�ју Москви прилику да се Русија преусмери на сарадњу са Кином, Индијом и
другим утицајним контра-теговима Западу.
Москва, да поновим, инсистира да статус Косова и Метохије мора бити
постигнут уз сагласност Београда из разлога својих сасвим реално дефинисаних
интереса, а не због неке славјанско-православне слабости према Србима. Као
велика сила Русија првенствено брине о сопственим интересима, али по питању
Косова ти се интереси напокон поклапају са српским. То је одраз нове
констелације снага. Јељциново време је неповратно за нама. С друге стране, ни
Русија ни САД не морају да ризикују отворен сукоб на Балкану ако у немирној
српској покрајини !
остане на дуге стазе лабилни статус кво. Од Косова и Метохије за САД и Русију
много је важније питање иранског нуклеарног програма, нуклеарна криза са
Северном Корејом, маршрута каспијског нафтовода и гасовода или статус Грузије
као кандидата за НАТО. Косово за сад нема потенцијал да прерасте у међународну
кризу првог реда, јер то никоме у овом тренутку не одговара.
ИСТИНА: - На крају, поставила бих Вам једно питање које ми се некако само
наметнуло читајући ваш текст „У светлу вашингтонских сведочања о Косову“, у
коме сте навели да је, цитирам: „у владавини цара Душана постојао раскорак
између лично функционалне мотивације кључног доносиоца одлука и системски
функционалних циљева државне заједнице“, такође, да су Слободан Милошевић,
пучисти од 27. марта, краљ Александар и цар Душан, „елиту српског народа
одвратили од способности да трезвено артикулише националне интересе и да их
потом достој�!
�о брани“. Можете ли навести више детаља, посебно о владавини цара Душана, на
којима сте базирали ово поређење?
Трифковић: - Цар Душан је бахато освајао туђе, тј. Грчке земље (Епир,
Тесалију) и бесправно својатао царску титулу која је по закону Божијем и праву
људском припадала само и искључиво Византији. Тиме је отворено наговестио своју
нездраву амбицију да користи слабост Византије да би освојио Цариград. Душанов
хибрис био је одраз неуротичне, Србима крајње несвојствене тежње да се прогута
више него што може да се свари – што је судбина и усуд сваке империје,
укључујући и ову данашњу, америчку. Није случајно наша Црква само Душана
изостави�!
�а из пантеона српских средњевековних крунисаних светитеља.
Горки плодови Душанове грандоманије видели су се у наглом суноврату
српске државе после његове смрти, баш као што је грандоманија регента
Александра 1.12.1918. довела до фаталне разградње српског политичког бића
између два светска рата. Душанови нездрави апетити учинили су Србију рањивом и
несумњиво убрзали њен крах у позном и средњем веку. Преко пола миленијума
касније, Александрова грандоманија је 1920-тих и 30-тих отворила двери разорним
инфекцијама попут комунизма, космополитизма, југословенштине и идолопоклонства
Западу, видљивом!
у издајничком и самоубилачком чину од 27.марта 1941. И дан-данас Срби плаћају
цех неспособности српске политичке елите да џиновске жртве 1912-1918 угради у
солидну државну грађевину којим би „српско питање“ било трајно и праведно решено
http://www.istina.at/index.php?option=content&task=view&id=271&Itemid=
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
