Školske reforme „šlajfuju“? <http://www.glas-javnosti.co.yu/pismo/11090/skolske-reforme-slajfuju>
Složena problematika, kad su i postulati, a i ishodi tzv. školskih „reformi“ u pitanju, zahteva i „mirnu glavu“, a i objektivan vanstranački stručni pristup. Da smo kao nacija malo više skloni objektivnom praćenju naše dece i da prebrze i nepotpune, naravno, zaključke ne donosimo za dnevne i lično - grupne potrebe, možda bismo, bar kad su u pitanju nešto starije generacije, pa i usmerenjaci, donosili i nešto drugačije zaključke! Lično smo, na primer, upoznali desetine naših mladića i devojaka koji su se okrenuli najvišim naučnim titulama i to - na najprestižnijim svetskim univerzitetima: Harvardu, Prinstonu, Emajtiju, Jelu, Sorboni i sl. Naravno, to su ipak najbolji. Uvek smo se i mi pitali (i javno iznosili mišljenje) nije li 36 odsto odlikaša, plus 31 odsto vrlodobrih ipak lažiranje i bez pokrića kad su u pitanju generacije osnovaca? Naša istraživanja takođe potvrđuju nalaze beogradskog Instituta za psihologiju, unekoliko i PIS, a i drugih međunarodnih provera „an mas“. Ali, šta je, zapravo, pravi razlog? Za samo sedam godina, stručni i upravljački timovi u Ministarstvu prosvete (a i po svim školama) promenjeni su tri - četiri puta! Razlozi nisu uvek bili stručne već stranačko-političke prirode! Događalo se, na primer, da su doktore pedagoških nauka, koje je „nesrećni“ JUL smenjivao, demokratske stranke takođe isključile dovodeći - primera radi - čak ljude iz izdavaštva da rukovode stručno-pedagoškim timovima! A da nije bilo tako, jer su mnoge promene započete i najavljene i pre devedesetih godina (kritičko preispitivanje programa, usklađivanje sa mogućnostima i, naravno, tzv. „aktivnim“ učenjem, obaveza u pogledu dva strana jezika, „opisno“ ocenjivanje, kao svuda u Evropi, produžavanja obaveznog obrazovanja na 10 pa i više godina, njegovo stupnjevito prestruktuiranje i sl.). Dokumenta i te kako još postoje, jer su i ranije sastave Ministarstva činili, manje-više, ljudi koji su pre dolaska u Ministarstvo imali bogato školsko iskustvo, a i pomno pratili tendencije razvoja školstva u Evropi i svetu. Poznati stručnjak, a i kritičar školstva prof. Ivan Ivić, govori za najnoviji broj Prosvetnog pregleda (6. decembar 2007.) povodom loših rezultata srpskih đaka na PISA testu „da je obrazovanje ove zemlje izgubilo sposobnost da stvara vrhunska školska dostignuća“, a dalje se navodi da „od 2003. do 2006. u našem obrazovnom sistemu na nivou postignuća ništa se nije dogodilo“! A od 2003. promenjeno je mnogo šta i u koncepcijama, a što je najgore i kad su kadrovi koji vode školstvo u pitanju! Ovo naše javljanje, u stvari, apeluje, prvo - da se ne igramo stalnim promenama, a drugo, da ipak zaustavimo stranačko-kadrovsku vrtešku naÖ najstručnijim ljudima. Rukovođenje u prosveti nije, kao nekad „sinekura“ koja se deli po nekim drugim, a ne, što je jedino ispravno, stručno-naučnim zaslugamaÖ Koliko mi znamo, osim kad su ministri u pitanju, u većini zemalja takav princip je poodavno ozakonjen. Dr Miodrag D. Ignjatović Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
