Pisma čitalaca
Slovenačka sebičnost <http://www.glas-javnosti.co.yu/pismo/11736/slovenacka-sebicnost> Sada znamo da će čupanje Kosova iz tela Srbije da vrši bratska slovenačka ruka zajedno sa evropskim silama i Amerikom. U celoj operaciji jednostranog proglašenja nezavisnosti i priznavanja nove države bez odobrenja Saveta bezbednosti, Sloveniji nije data posebna uloga zato što nešto naročito znači u novom društvu, već zato što od januara iduće godina na nju dolazi red da predsedava Evropskom unijom. Slovenački ministar spoljnih poslova Rupel pripremio je već tačni plan o nezavisnosti i priznanju Kosova usaglašen sa zapadnim silama. Kako javlja američki list Internešenel herald tribjun, Kosovo će proglasiti nezavisnost posle izbora u Srbiji početkom februara iduće godine da na njima ne bi još više „ojačali nacionalisti“, pa će odmah posle toga novu državu priznati velika evropska četvorka: Britanija, Nemačka, Francuska i Italija. Zatim će to učiniti SAD i u grupama ostale zemlje EU koje pristaju na to međunarodno bezakonje. Tom verolomnom akcijom Slovenija će platiti za sve dobiti koje je stekla u bivšoj Jugoslaviji i pomoć koju joj je Srbija pružila u njenim najtežim časovima. Slovenačka sebičnost dostići će novi vrhunac. NJu je kao normalnu proglasio taj isti ministar Rupel pre izdisanja Jugoslavije, kada je rekao: Ako pojedinci mogu da budu egoisti, zašto to ne bi mogle biti i nacije. Bio sam specijalni dopisnik Tanjuga na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. godine na kojoj je glavni posao bio usvajanje mirovnog ugovor sa Italijom. Na toj konferenciji Jugoslavija je ogromno zadužila Sloveniju. Mirovnim ugovorom Jugoslavija (odnosno Slovenija) je dobila deo slovenačkog primorja, na obali Istre gradove Piran i Poreč i letovalište Portorož, i na kopnu teritoriju čija se granica primakla sve do Trsta i Gorice. Bez trijumfa Jugoslavije u oslobodilačkom ratu, u kom je Slovenija dala najmanje žrtava, ona nikada ne bi postigla tako veliki povraćaj nacionalne teritorije kao tada. Pre toga, Srbija je pružila Slovencima ruku kada su ih Nemci proterali iz njihovih severnih krajeva koje su pripojili nemačkoj državi. Proterali su uglavnom obrazovane ljude, među njima učitelje, da bi stanovništvo obezglavili i lakše germanizovali. Proterane porodice prihvaćene su gostoljubivo u Srbiji, što su mnogi od njih sa zahvalnošću priznavali dolazeći jednom godišnje u Srbiju vozovima bratstva. Taj izraz zahvalnosti je pred kraj Jugoslavije brutalno odbacio novinar Jože Smole (tada predsednik Oslobodilne fronte), rekavši da se valjda od njih ne traži da budu zahvalni. Slovenci su i posle Drugog svetskog rata korist od Jugoslavije rado prihvatali. Glavnu korist su vukli iz okolnosti pod kojima je zemlja industrijalizovana: cene sirovina za fabrike i cene hleba za njihove radnike su držane relativno nisko i od toga je najviše koristi imala razvijenija Slovenija. No, Slovenci se nisu zadovoljili povoljnim odnosom između sirovinsko-poljoprivrednih i industrijskih cena. Postali su i motorna snaga privredne decentralizacije pod vidom „radničkog samoupravljanja“. Ono je, po teoriji, trebalo da oduzme iz ruku socijalističke birokratije akumulaciju i radnicima i ostalim zaposlenima omogući da raspolažu plodovima svoga rada. Taj cilj nikada nije ostvaren. No, u ime tog nikad ostvarenog radničkog samoupravljanja, došlo je do privrednog cepanja zemlje i stvaranja republičkih privreda. Tim procesom dirigovao je Slovenac Edvard Kardelj. NJegovo je delo i novi devizni zakon s početka sedamdesetih godina kojim su stvoreni zasebni devizni računi republika. Zavladala je logika: zašto bi ja tebi prodavao za dinare robu za koju mogu izvozom zaraditi dragocene devize koje mogu da zadržim. Nekoliko godina pred nasilno rasturanje zemlje, razmena među federativnim republikama iznosila je samo nešto iznad dvadeset procenata. Isto je tako nizak bio udeo međurepubličkog ulaganja. Slovenci su najviše radili na uspostavi takvog stanja. Hteli su da budu članovi jednog kluba, za njih korisnog, ali da ne plaćaju članarinu. Ono na čemu su radili razbilo je zemlju, razdvojilo njene delove i utrlo put njenom rasparčavanju. Kad je 1918. godine stvarana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Slovence nije trebalo u nju primiti. Skoro hiljadu godina su bili pod vlašću germanskih knezova i Austrougarske, pa je posle njene propasti trebalo ostaviti Slovencima da sami nađu svoj put. Jer, posle skoro sedamdeset godina življenja s njima u jednoj državi, oni su prvi počeli da cepaju Jugoslaviju kada su proračunali da im ona više ne koristi. Ostvarili su ono što je Edvard Kardelj jednom rekao Dobrici Ćosiću, a to je da su oni posebni alpski narod, za koga je Jugoslavija samo privremeno rešenje. Izašli su iz nje ugrizavši ruku koja im se našla u nevolji. Sada vrše zlodelo Srbiji otimajući od nje Kosovo koje je isto što i Jerusalim za Jevreje. Jaša Almuli Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
