SVET NA PRAGU NOVOG ATOMSKOG DOBA
Posle svakojakih pokušaja da se iznađu alternativni izvori energije, svet je
shvatio da su, bar u ovom času, nuklearne elektrane jedini izlaz za
podmirivanje rastućih energetskih potreba. Izgradnja novih nuklearnih elektrana
bila je prošle nedelje tema nekoliko važnih susreta na najvišem nivou.
Francuski predsednik Nikola Sarkozi je ponudio Saudijskoj Arabiji pomoć u
razvoju nuklearne tehnologije. O snabdevanju atomskom strujom su razgovarali i
egipatski predsednik Hosni Mubarak i američki DŽordž Buš tokom njegove posete
Egiptu. Da bi izbegao svaku dilemu, Mubarak je naglasio da će Egipat izgraditi
nekoliko nuklearnih elektrana, u saradnji s Međunarodnom agencijom za nuklearnu
energiju (IAEA).
Prošlonedeljnu priču zaokružio je ruski predsednik Vladimir Putin posetom
Bugarskoj i potpisivanjem ugovora o izgradnji nuklearke Belene. On je lično
obećao Bugarskoj pozajmicu od 3,8 milijardi evra za izgradnju dva reaktora od
po 1000 megavata.
U svetu danas ima 450 nuklearnih elektrana. U Evropi, ne računajući Rusiju, ima
njih 173, a još četiri su u izgradnji. Iako je doživela tešku havariju 1986.
godine, Ukrajina se nije uplašila posledica nuklearnog zagađenja. Danas tamo
funkcioniše 15 reaktora, 4 su ugašena, a još dva se grade. Više od polovine
potreba za električnom energijom Ukrajina osigurava nuklearnim elektranama.
Amerika je uporan borac protiv širenja nuklearne tehnologije. Pored opasnosti
od eventualnih havarija i nekontrolisanog „curenja radijacije“, Vašington u
nuklearkama vidi i mogućnost zloupotrebe u vojne svrhe, naročito ako dospeju u
ruke terorista. Predsednik DŽordž Buš je oba mandata posvetio upravo jačanju
kontrole nad nuklearnom tehnologijom i sprečavanju nuklearnih programa Libije,
Severne Koreje i Irana.
Uporna Sofija
Od svih suseda Bugarska je bila najupornija u traganju za rešenjima proizvodnje
struje u nuklearkama. U Elektrani Kozloduj na Dunavu izgrađenoj 60-tih godina
prošlog veka, danas funkcionišu samo peti i šesti reaktor. Prva četiri su zbog
zastarelosti isključena, što je bio i uslov za prijem Bugarske u EU. Bugarska
je samo zbog isključenja reaktora tri i četiri u Kozloduju, izgubila najmanje
2,5 milijardi dolara. Sofija je pokušavala da lobira u EU i obezbedi dozvolu za
dalju proizvodnju, ali je Brisel ostao dosledan principu koji je primenjivao i
prema drugim novim članicama, sa zastarelim nuklearnim elektranama sovjetskog
tipa.
U tome ima početnih rezultata: Libija se odrekla ambicija da proizvodi oružje
za masovno uništenje, u toku je ukidanje nuklearnog programa Severne Koreje,
dok se Iran još nekako odupire pritiscima međunarodne zajednice: posle
izgradnje prve nuklearne elektrane „Bušer“ uz pomoć Rusije, Iran najavljuje još
19 novih nuklearki.
U Evropi je do promene stava o energetskom razvoju na bazi nuklearne energije
došlo usled straha od potpune zavisnosti od ruske energije. Svaka zemlja koja
drži do svoje samostalnosti i nesmetanog razvoja, ne može da dozvoli da, u
energetskom smislu, zavisi samo od jednog izvora. Energija, dakle, znači
samostalnost i slobodu svake nacije. Procenjuje se da će Evropska unija do
kraja druge decenije čak 65 odsto svojih energetskih potreba podmirivati uvozom
iz Rusije. To, posredno, omogućava veliki uticaj Moskve na razvojne planove i
politiku EU.
Francuska je zemlja sa najviše nuklearnih elektrana u Uniji. Ima ih 59, a
atomskom strujom podmiruje dve trećine svojih potreba. Velika Britanija koja
danas ima 23 aktivna i 21 reaktor van upotrebe, petinu svojih potreba struje
obezbeđuje iz ovih izvora. Posle odlaska Tonija Blera, vlasti u Londonu
pripremaju se za uvođenje nove generacije nuklearnih reaktora. Traga se za
povećanjem sigurnosti u radu, kraćim periodom gradnje kao i smanjenjem cene
koštanja. U tome se takmiče pored Rusa još i francuske, britanske, kandske i
američke firme. Danas je do prvih kilovata struje potrebno nekih desetak godina.
O izgradnji nuklearki danas najozbiljnije ramišljaju i vlasti u Hrvatskoj i
Sloveniji. Slovenija najavljuje proširenje nuklearke „Krško“ za još jednan
reaktor, koji bi trebalo da bude gotov do 2017. ili najkasnije 2020. godine.
Nikola Čavlina, profesor na zagrebačkom Fakultetu elektronike i računarstva,
jedan od najuglednijih hrvatskih stručnjaka za pitanja nuklearne energije,
procenjuje da je svet pred novom energetskom krizom. I predsednik Uprave
Hrvatske elektroprivrede Ivan Mravak je u izjavi „Nacionalu“ konstatovao da se
vlasti u Zagrebu, najkasnije do 2010. godine, moraju odlučiti za izgradnju nove
nuklearke. Cena izgradnje danas se kreće oko 2.000 evra po kilovatu instalisane
snage, a to praktično znači da su reaktori do 400 megavata najrealnija
mogućnost malih zemalja.
Petar Tomić
http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=35184
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
