ОДЛУЧИЋЕ НЕОДЛУЧНИ Чудновата ствар ТВ дуела је њихов утицај на неодлучне бираче. Несвесно, ови у принципу пасивни посматрачи почињу да стају на нечију страну
Што би рекао Џон ле Каре: „Можда су они други само изгубили, а ми још ни из далека нисмо победили”. Може ли, евентуално, телевизијски дуел Бориса Тадића и Томислава Николића пресудно да утиче на то ко ће бити главни станар палате на Андрићевом венцу? Ко ће у том дуелу бити агресивнији и натерати свог ривала на дефанзиву, ко ће победити тиме што није изгубио, а ко ће у ТВ дуелу изгубити тако што се није борио? Или, ко би могао да се нађе у улози краља Пира тиме што ће на телевизији победити на начин који би могао да га кошта изборне победе? Чудновата ствар ТВ дуела је њихов утицај на неодлучне бираче. Несвесно, ови у принципу пасивни посматрачи почињу да стају на нечију страну. Затим, да би своје умове спасили од спознајног несклада, у тишини почињу сами да размишљају. Без експлицитног доношења одлуке, они почињу да се приклањају једном од кандидата, постају задовољни његовим добро изнесеним аргументима, опраштају му слабе одговоре, сметају им демагошке реплике, или лични наступ другог кандидата. Ко ће више користити реч „борба” као кључну у свом излагању и држати се као ратник класне борбе против корупције и криминала, а ко ће тврдити „да зна све”? Борис Тадић би под хитно морао да промени онај ТВ спот у којем тврди „да зна све”, јер је то „фактор узмака”. Наиме, то изазива негативну реакцију многих жена које не воле такву жестину политичког штреберства. У ТВ дуелу најважнија је ствар утисак. Па ако се иде агресивно, ради доминације сценом да би додатно мобилисали своје присталице, то може бити лошије од противкандидата, који привидно игра дефанзивно, конципирајући што мање претећи наступ, како би привукао бираче оба пола. Важно је и како ће кандидати седети, или стајати, како ће бити обучени, које боје ће им бити кошуље и кравате. Кравате обавезно плаве, или црвене, кошуља обавезно бела. Космет и економија Србије у транзицији два су главна питања о која се споре Николић и Тадић. Тврдња да је Космет одавно изгубљен није озбиљна. И фантомски болови су болови. Истина, није ми најјасније зашто Борис Тадић не прихвата оно што му сада кроз анекс коалиционог споразума нуди народњачка коалиција по питању ЕУ? Јер, председник Србије је у интервјуу листу „Росијскаја газета” из Москве, још у броју од 17. новембра 2005. године, новинарки Надежди Сорокин рекао: „Косово и Метохија нису на продају, незамисливо је да би било која демократска држава ушла у ЕУ у условима такве маргинализације, Србија има пуно право на улазак у ЕУ као и друге државе, а да би то постигла не треба да се одриче дела своје територије”. Па, то је управо оно што народњачка коалиција заступа! Државни секретар у Министарству спољних послова Немачке Гернат Ерлер је 17. јануара 2006. године за „Дојче веле” изјавио „промена статуса Косова је могућа само консензусом, јер Косово међународноправно и даље потпада под суверенитет СЦГ, па измене мора да одобри Србија”. Дакле, шта се то у међувремену догодило на Космету да су, рецимо, у Берлину заборавили на међународно право и суверенитет Србије? Да ли је бомбардовање Југославије 1999. заправо било у функцији прекрајања граница на Балкану, а да је војна база Бондстил, која се ,,као и Кинески зид види са Месеца”, баш случајно подигнута на траси будућег нафтовода и гасовода који би требало да води од бугарске луке Бургас кроз Македонију, преко Космета до Валоне у Албанији. Студију за овај план израдила је фирма „Халибартон”, америчког потпредседника Дика Чејнија, која је, гле случаја, градила и базу Бондстил! Преко Космета директно, или индиректно, иде и наводна подела у Србији на „паневропљане” и „антиевропљане”. Паневропљани оптужују оне друге за ксенофобију, али нико још да запита претвара ли нас паневропеизам у пасивне потрошаче који своја рођењем стечена права продају за јефтине нове аутомобиле или сателитске антене? Веровање у историјску неизбежност, заправо је детерминистички начин размишљања карактеристичан за тоталитарне идеологије. Управо зато су бивши комунисти и социјалисти лако и пронашли своју нову вокацију као паневропљани, за разлику од конзервативаца, који су неповерљиви према великим замислима. Јер, ако волиш своју земљу, или свој дом, како да волиш „комисију и континент”? Привреда је друга кључна спорна тема Тадића и Николића. Док актуелни председник Србије доказује да се у просеку ипак живи боље него пре, Николић инсистира на проблему енормног богаћења одређене елите. Чињеница јесте да тржиште и профит, као важни и корисни инструменти, морају да служе, морали би да буду подређени вредносним принципима социјалне и правне државе и, наравно, демократије. Чак је и папа у енциклици „Sentisimus anus” упозорио на опасности обоготворења тржишта, док је Џефри Сакс приписао Светској банци и ММФ-у део одговорности за то што сиромашни у осиромашеним земљама постају још више сиромашни, а до тога их доводе програми реформи који су везани за строге услове. А Џефри Сакс није ни поп, ни сањар, ни противник глобализације, већ професор са Харварда. Моћ политичара потиче не само из онога што јесу, већ и из онога што се народ нада да јесу. При том ће вам најискуснији политички професионалци рећи да је понекад неопходно економисати истином. Важно је да она никада не избије на видело. Или да избије са толиким закашњењем да више и није важна... Мирослав Лазански http://www.politika.co.yu/
