http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2008_berry1.htm
Kosovo i Metohija
EUobserver - Brisel
Peter Sainley Berry
NEZAVISNOST KOSOVA ĆE NAS SVE SKUPO KOŠTATI
Brisel, 22. februar – Jedna stvar je sigurna: jednostranim proglašenjem
nezavisnosti nije stavljena tačka na priču o Kosovu. Baš naprotiv, sve
ukazuje na to da će u godinama koje su pred nama Kosovo zadavati još
veću glavobolju međunarodnoj zajednici, a naročito Evropskoj uniji.
Ne možemo kriviti kosovske Albance – težnje većinskog stanovništva su u
potpunosti legitimne, pogotovo kada se uzme u obzir sve što su im pre
deset godina učinile Miloševićeve snage. Međutim, to što je neka želja
legitimna ne znači i da joj treba izaći u susret, čak ni da je ta želja
sama po sebi naročito mudra. Najrazličitije zajednice širom sveta čeznu
za nezavisnošću ili smenjivanjem režima. Ispunjavanje svih tih želja
predstavljalo bi recept za stvaranje haosa. Sama reč ''balkanizacija''
ima negativan prizvuk. E pa, u nedelju je počela ponovna balkanizacija
Balkana.
Na svakom kontinentu imamo enklave koje bi volele da ne žive pod tuđom
vlašću – plemena, rase, manjine i narode koji nikada nisu imali
sopstvenu državu. Reč je o čitavoj jednoj armiji. Ima ih i u samoj
Evropskoj uniji. Uz to, imamo i obrnute slučajeve – države koje su
nezavisnost stekle zahvaljujući istorijskoj slučajnosti i čiju
teritoriju njihovi susedi žarko žele. Srećom, tu su Ujedinjene nacije i
odbranjeni svetski poredak.
Pristalice nezavisnosti Kosova tvrde da ono predstavlja jedinstven
slučaj. Smatraju da ga posebnim čini njegov status protektorata UN, kao
i činjenica da je prošlo kroz tolike muke. Međutim, svaki slučaj je na
neki način jedinstven. Još nisam čuo ubedljiv razlog zašto nije bilo
moguće održavati status kvo do trenutka kada ceo region bude spreman za
prijem u članstvo EU. Takvo rešenje bi bilo moguće da Amerika i njene
glavne evropske saveznice nisu kosovskim Albancima stavile do znanja da
će podržati jednostrano proglašenu nezavisnost, a zatim i straćiti
veliku količinu novca na nezavisno Kosovo. Na taj način raspršen je i
poslednji tračak nade da će pregovorima biti postignuto kompromisno rešenje.
Postoji bar deset razloga za sumnju u to da ova nezavisnost zaista ide u
prilog EU, zapadnom Balkanu, pa čak – dugoročno gledano – i samom Kosovu.
Nezakonita prema međunarodnom pravu
Kao prvo, ma koliko je država priznavalo, nezavisnost Kosova je prema
međunarodnom pravu i dalje nezakonita. Kako se EU zalaže za vladavinu
prava u međunarodnim odnosima, ovo se kosi sa ciljem koji je sama sebi
zadala. Zatim, Kosovo nije u stanju da upravlja samo sobom. EU šalje
misiju od 2.000 ljudi koja treba da ojača tamošnje pravosuđe. Takođe,
Kosovo ne može ni da se stara o sopstvenoj bezbednosti. Nikada nijednoj
koloniji koja je ispunjavala tako malo neophodnih uslova nije data
nezavisnost.
Kao treće, sa stopom nezaposlenosti od 40 odsto, privredom u kolapsu,
lošom infrastrukturom, raširenim organizovanim kriminalom i
nezanemarljivom emigracijom, nezavisno Kosovo jednostavno ne može da
opstane bez obilne strane pomoći.
Četvrto, podsticanje Kosova da proglasi nezavisnost nanelo je štetu EU,
izazvavši unutrašnji raskol između onih zemalja članica koje priznaju
Kosovo i onih koje ga ne priznaju. Time je takođe stvoren jaz u odnosima
većeg broja članica sa Srbijom, odnosno manjeg broja članica sa Kosovom.
Tvrdnje da je EU jedinstvena u svom pristupu pitanju Kosova najobičnija
su laž. Možemo samo da kažemo da u nedostatku zajedničke politike prema
Kosovu međusobno poštujemo razlike u mišljenju. Međutim, ako EU ne može
da se dogovori oko zajedničke politike prema Kosovu, kako se od nje može
očekivati da zauzme jedinstven stav prema Rusiji ili međunarodnom
sporazumu o borbi protiv klimatskih promena? Štaviše, teško da će ovaj
raskol moći brzo da se prevaziđe. Mnogo je verovatnije da će se samo
produbljivati i nastaviti da izaziva neslogu.
Zatim, peti argument bio bi da će nas nezavisnost Kosova po svoj prilici
skupo koštati. Čitav državni aparat mora da se finansira. Već su obećane
donacije u vrednosti od preko milijardu evra, što je gotovo dvostruko
veća suma od one koju će EU u tom istom vremenskom periodu poslati
Avganistanu. Komesar za proširenje EU Oli Ren ove nedelje je izjavio da
je podrška Kosovu neophodna ''kako ne bismo imali crnu rupu na Balkanu
koja bi večito gutala novac evropskih poreskih obveznika''. To je,
međutim, upravo ono što smo uradili!
Na šestom mestu je činjenica da ćemo priznavanjem ilegalne nezavisnosti
dati podsticaj zajednicama koje su u iskušenju da krenu istim putem kao
Kosovo. Premda je teško poverovati da će slučaj Kosova imati neposredne
posledice po Kataloniju ili Škotsku, mi jesmo stvorili opasan presedan.
Ko može da zna ko će ga jednom iskoristiti?
Zbog čega?
Kao sedmo – zbog čega uopšte sve ovo? Kosovo nikada neće biti istinski
nezavisno. Teško da će kosovski pasoši biti najpoželjniji putni
dokument. Niti će Kosovo imati svoje mesto u Ujedinjenim nacijama.
Kosovo je svoj položaj srpskog vazala pod zaštitom UN zamenilo za
položaj vazala EU pod zaštitom UN. Ako ne računamo zadovoljstvo koje
proizlazi iz prilike da se Srbiji gurne prst u oko, nezavisnost Kosova
je besmislena.
Osmo – izlaz iz na ovaj način stvorenog problema se uopšte ne vidi! Oli
Ren očekuje da će se stvari ''smiriti''. Veliko je pitanje da li će se
uopšte i Srbija ''smiriti'' ako je suditi po oštrom govoru koji je
ministar spoljnih poslova Srbije nedavno održao pred Evropskim
parlamentom. Dakle, ne znamo kako će se stvari razvijati. Možemo li da
zamislimo kako kroz deset godina ministri Srbije i Kosova mirno sede za
istim stolom i raspravljaju o pitanju Kipra, Rusije ili možda
obnovljivim izvorima energije?
Razlog broj devet je taj što bi slanje tolikog novca i ljudstva kao
pomoći Kosovu moglo da dovede do problema sa susednim državama koje bi
se osetile zapostavljenim. To neće pomoći poboljšanju odnosa. Pored
toga, na samom Kosovu postoji opasnost od stvaranja zavisnosti –
privreda koja se oslanja na subvencije EU, zaposleni koji mahom rade u
državnom sektoru, primanje milostinje umesto razvijanja preduzetništva.
Država koja ima podršku EU, ali nije u stanju da postane njena članica.
Zbog toga bi stanovnici Kosova mogli da počnu da se osećaju kao
kolonizovan narod, a ne kao građani nezavisne države, što bi usporilo
umesto da ubrza njihov prijem u EU.
Najzad, usredsređenost na pitanje Kosova, kao i napetost oko njega,
mogli bi da odlože prijem i ostalih zemalja zapadnog Balkana. Time se u
opasnost dovodi stabilnost čitavog tog regiona i povećava se mogućnost
ponovnog izbijanja nasilja.
Stoga, nezavisnost Kosova – tačnije njeno priznavanje – predstavlja
čemernu priču o pobedi kratkoročne koristi nad dugoročnim planiranjem, i
dokazuje, ako je to uopšte i potrebno dokazivati, da ono što ljudi žele
ne mora uvek da se poklapa sa njihovim stvarnim interesima. Pored dobre,
nezavisnost ima i svoju lošu stranu. To važi u svakom pojedinačnom slučaju.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
