Доцкан смо се пробудили
Нa Косову и у Метохији врло често сам боравио, особито откако је у
Приштини створен Универзитет. Мој учитељ Радован Лалић замолио ме је да
учествујем у оснивању Славистичке катедре, да сваких петнаестак дана држим
предавања из руске књижевности и на крају семестара обављам испите. Наставу
руског језика преузео је сјајни стручњак, проф. Богдан Терзић. Оснивачи
Универзитета су веровали да су створили српски универзитет. Једва да су слутили
да крче пут албанском свеучилишту. И док смо ми радили из чистог и наивног
идеализма, незаинтересовани за скромне хонораре, из Тиране су долазили добро
плаћени и вазда свечано дочекивани албански професори. С друге стране, наши
млади Шиптари су одлазили на студије у Загреб, који им је издашно давао
докторате. Међу нашим студентима, поред Срба са Космета, највише је било
Топличана и Срба из Црне Горе, а тек понеки Шиптар. Нисмо правили разлике: са
свима смо неговали лепе односе. Понекад је било проблема. Сећам се, на пример,
једне смерне Шиптарке, која никако није могла да положи испит из руске
књижевности. Кад се појавила после три-четири пада, извукла је питања - прво је
било Толстојева “Ана Карењина”. Студенткиња је ћутала, као да баш ништа не зна;
а деловала је сасвим пристојно. Била је и лепо одевена, очигледно из доста
имућне породице. Ни на потпитања није давала одговор. Ја сам јој, онда шапатом
рекао: “Можда вам смета моје присуство?” Одмахнула је главом и тихо изустила:
“Ви сте према мени добри...” “Па у чему је ствар? Да ли сте читали 'Карењину'?”
Климнула је потврдно главом. “Па, зашто не говорите о њој? Шапните само да ја
чујем - зашто?” Једва чујно ми је одговорила: “Она је курва, немам друго да
кажем.” Преда мном као да се отворила провалија. Схватио сам колико су дубоке
наше цивилизацијске разлике. Било ми је жао мале Шиптарке... Заменили смо
питање и некако нашли заједнички језик. Схватио сам која минска поља треба
избегавати.
Тих година у Приштини је још било скоро педесет одсто Срба, па су
постојала и два супротна вечерња шеталишта: с једне стране је било албанско
корзо, а са друге - српско, једнако густо. Мене је забрињавало стање српске
националне и верске свести. Отворено сам о томе говорио. Многи су то жедно, а
неки са страхом, слушали.
Привлачио ме је царски град Призрен: у Богородицу Љевишку одлазио сам као
на узвишене љубавне састанке. Дуго бих размишљао пред њом, озрачен њеном
лепотом. А у припрати ме је дирнуо запис неког племенитог дервиша: “Зеница ока
мога гнездо је лепоте Твоје.”
Најчешће смо походили Грачаницу, где је игуманија била доста необична мати
Татјана. Испите сам заказивао баш пред Видовдан: да бисмо отишли на Газиместан
и у Грачаницу, на за упокојену литургију, парастос косовским јунацима. Мало је
ко тих година тамо одлазио. Да ли су Срби тада били заборавни или уплашени?
Тек, Грачаница је била празна - сем мене, мојих асистената и руског лектора,
никог више није било. Поред старог свештеника, само две монахиње за певницом...
Тако тада беше: забрињавајућа духовна пустош и трагична заборавност. А онда је
дошло до експлозије родољубља, до милионског окупљања касно расањених Срба на
Газиместану. Пошто сам на то свето место одлазио, не једном, раније, 1989.
нисам био на Газиместану. У Француској сам чуо говор Слободана Милошевића, онај
“националистички” говор за који му је, у Хагу, суђено. За мене тај говор није
био довољно националан. Очекивао сам други тон, богатије родољубиве регистре,
већу историјску дубину. Сећао сам се, сад заборављене, песме прерано преминулог
Владимира Васића, коју је за хор компоновао Даворин Јенко, а знала су је некад
и деца: “Шта ћутиш, ћутиш Србине тужни? Протрљај очи, слава те зове, Слава те
зове на црно гробље: На оно тужно Косово поље...”
Касно смо се прожели косовском бригом, доцкан пробудили, а Шиптари су у
међувремену обављали своје послове, остварујући замисли Призренске лиге. Касно?
Но, боље је икад него никад. Правда зна да касни - она је спора, али, надајмо
се, достижна. Дубоки су наши корени на Косову и Метохији, драгоцени су докази
наше раскошне културе у тој светој земљи, у коју су Шиптари дошли као силеџије.
Поређење је немогуће: они јесу бројни, али су плићак. Њих тек чека казна
судбине, јер су изгубили ону вредност коју су имали, а више немају:
патријархални морал, који је носила дубоко у себи и моја, овде поменута,
студенткиња.
Њихов морал је нестао у вихору злоћудне историје.
Драган Недељковић
(Објављено у Вечерњим новостима 1. марта 2008.)
http://www.srbi.org.mk/Kosovo%20i%20Metohija.html#6
