Мајстор репа Барак Обама
ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ УБИСТВА МАРТИНА ЛУТЕРА КИНГА црна Америка, посебно она сиромашна, добила је новог политичког лидера. До Кинговог убиства соул је преносио изузетно оптимистичку идеју да ће покрет за грађанска права довести до потпуне интеграције. У политици сада то чини Барак Обама. У уметности већ дуже време то је та „нова црначка естетика”. Када је све почело, тешко је тачно одредити. Можда са појавом „Реперс Дилајт” групе Шугар Хил Генг 1979. године, односно првог извођења репа у једном кварту јужног Бронкса. Или са Едијем Марфијем, првим црначким комичарем који је доживео велики успех на телевизији и ушао у америчке домове. Или, пак, крајем осамдесетих, метаморфоза од генијалног кошаркаша до медијске иконе Мајкла Џордана. Нико још није измерио обим ове револуције, чији је производ реп, а која је одавно прешла границе црначких квартова. Црнци у шоу-бизнису, као што су глумци Бил Крозби и Вил Смит, водитељка Опра Винфри, певач Мајкл Џексон најбољи су доказ те нове богате црне Америке, уосталом донели су и нови стил живота, начин облачења, мишљења и говора. Реп, заправо, није само музика, то је потпуно специфичан начин да се речима да ритам, да се оне употребе као оружје или као метафора, и то даје исто толико кохерентну визију света као ону коју је пружио соул почетком седамдесетих. Јер, његов кредо није само музички, већ и социјални и политички. Кроз реп млада генерација црнаца изражавала је свој бес. Реп је заборавио на месијански правац покрета за грађанска права и не хаје за десет божјих заповести. Осећање мучнине које истиче реп налази, наравно, свој еквивалент и ван америчког континента. Та „нова црначка естетика”, рођена под рушевинама покрета за грађанска права, у политици је данас представљена управо у Бараку Обами. Ту можда и лежи објашњење његовог фантастичног успеха: у способности да мобилише одређену заједницу и у његовом таленту да тој побуни да универзални тоналитет. ЈУЖНА ОСЕТИЈА ЈЕ ЗАТРАЖИЛА НЕЗАВИСНОСТ позивајући се на пример Космета. Вероватно ће то ускоро затражити и Абхазија. Москва за сада мудро ћути и ослушкује ехо. Хоће ли неко и признати те две провинције Грузије, која све више подсећа на буре барута, заправо и није важно. У ствари, претњом дестабилизације Грузије и Азербејџана може се спречити да Русија дефинитивно буде потиснута са јужног Кавказа. А у том подручју у току је драматична трка за економске и војне ресурсе. Каспијски регион држи скоро половину светских резерви нафте, битка за Стаљинград водила се великим делом и за контролу над овим огромним резервама. Управо у том контексту енергетика је политичка полуга, у шта се на неки начин све више уверава и Украјина. Уколико Кијев пригуши амбиције за чланство у НАТО-у – биће нафте и гаса. Но, ако власти у Кијеву и даље буду инсистирале на уласку у НАТО, Москва ће вероватно применити суптилне методе економске блокаде по узору на америчку политику према Куби. Русија је данас други по величини светски произвођач нафте, Русија је опет и светска војна суперсила и она суверено доминира на постсовјетском простору. Онемогућавање приступа нафти данашњим потенцијалним непријатељима основ је стратегије и Вашингтона и Москве. Јер, нафта је одавно политичко оружје број један. КИНА УБРЗАНО ЈАЧА СВОЈЕ ОРУЖАНЕ СНАГЕ и то све више брине САД. Стопа раста војних издатака Кине одавно је премашила стопу привредног раста земље. Војни буџет Пекинга сада износи око 60 милијарди америчких долара, у току је велика модернизација војске са нагласком на најсавременије информационе технологије. Од Русије се купују најмодернији ратни бродови, подморнице и авиони, Кинези стварају и свој противсателитски систем и раде на његовом оперативном распоређивању у космосу. Кинези су развили ласере мале снаге и копненог базирања, намењене „ослепљивању” сензора на противничким сателитима на ниским орбитама, модернизовали су постојећи систем за праћење и идентификацију космичких објеката, а произвели су и мале маневарске сателите убице који својом програмираном експлозијом могу да униште противнички сателит. Прошле године у јануару Кина је балистичком ракетом уништила свој застарели метеоролошки сателит, који се налазио у орбити изнад провинције Сечуан на висини већој од 800 километара. Јер Кинези се не ослањају само на међународно право. Има се, може се. ПОСЛЕ ПРИЗНАВАЊА НЕЗАВИСНОСТИ КОСМЕТА, Запад шаље Србији наглашене сигнале пријатељства и наклоности. Подсећа ме то на разговор између Хенрија Кисинџера и принца Сиханука у Пекингу 1979. године. „ Морате веровати да смо ми били за вас и да нам се Лон Нол није свиђао”, рекао је Кисинџер. „Велико вам хвала”, одговорио је Сиханук. „Желео бих да у то верујете.” „Екселенцијо”, рекао је Сиханук, „што је било, било је”. „Не. Не. Не. Желим да кажете да ми верујете.” „Молим да ме извините. Не могу да вам кажем да вам верујем.” Мирослав Лазански [објављено: 08/03/2008] http://www.politika.co.yu/
