Dr. Radomir M. Davidović
Drugo lice Srebrenice "Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas." Petar Kočić Kada je u BiH počeo očekivani građanski rat, osetio sam se prozvanim i pozvanim da kao hirurg odmah priteknem u pomoć svome narodu u borbi za opstanak. U rat me niko nije zvao, niti me je u rat ko slao. Moja odluka je bila motivisana dubokim emocijama prema narodu moga hercegovačkog zavičaja. Početkom juna 1992. godine osnovao sam Ratnu bolnicu "Sveti Nikola" u Milićima, gradicu koji ima izuzetan strateški položaj, na magistralnom putu Zvornik – Sarajevo. Bolnica je za svoju delatnost nagrađena najvišim odličjima – "Ordenom Sv. Save" II. Stepena, "Ordenom Krsta milosrđa" i nizom vojnih priznanja. Povod moga obraćanja javnosti, što inače retko činim, jeste nezapamćena antisrpska haranga "neinformisanih"- rasrbljenih Srba, nepatriota, koji su za Dučića najpre glupi, a zatim loši ljudi. Na istoj gomili su korumpirane javne ličnosti, "političari", "humanitarci", kvazi intelektualci, ponajmanje obični smrtnici, koji su olako prihvatili, očigledno naručenu, fotomontažu ratne pornografije streljanja šestorice srebreničkih Muslimana. (Ivona Živković, "Ogledalo" od 8. juna 2005), Dzared Izrael, 25. juni 2005. e-mail: [Е-ПОШТА ЗАШТИЋЕНА] <mailto:[Е-ПОШТА ЗАШТИЋЕНА]> Lično sam organizovao sanitetsko obezbeđenje akcije Srebrenica što mi daje za pravo da kompetentno procenim šta govore i pišu drugi o Srebrenici. BELEŠKA UZ TEKST Moj pokojni najstariji brat dr. Radomir M. Davidovic (1934-2006), neurohirurg, bio je saosnivač Neurohirurške službe KBC Zemun gde je radio dugo godina. Kad je počeo rat otišao je u Republiku Srpsku. Tamo je bio osnivač Ratne bolnice u Milićima, saosnivač Saniteta RS, osnivač Društva ljekara RS, clan Senata RS i prvi ambasador BiH u Australiji. Sa te dužnosti smenjen je pre isteka mandata jer je javno zastupao stanovište da je srpskom narodu kao celini neophodan nacionalni program, neki savremeni analogon Načertanija Ilije Garašanina. Čitavog živita dobrog zdravlja, umro je od leukemije koja je nastala naglo i napredovala nezadrživo. Postoje ozbiljne indicije da je bolest nastala usled posledica NATO bombardovanja bombama sa osiromašenim uranom. Tekst o Srebrenici napisao je u vreme kad su dezinformacije o Srebrenici bile dostigle svoj prvi maksimum. Nudjen je raznim novinama ali niko nije hteo da ga objavi. U vreme kad je moj brat već bio slabo pokretan, ja sam rukopis odneo uredniku “Nove Zore” koji je bio obećao da će ga objaviti. Pred izlazak iz štampe broja u kome je objavljivanje bilo predvidjeno, javio mi je da ne može objaviti tekst. Tek na naknadnu intervenciju Alekse Buhe tekst je objavljen, ali već posle smrti moga brata, sa izmenjenim, donekle besmislenim - redakcijskim naslovom – Drugo lice jedne odiseje. Ovde se objavljuje prvi put u obliku u kome je i napisan i jednako je aktuelan kao i kad je pisan. Dragomir M. Davidović "Nema razloga da se više troši vrijeme na pobijanje vješto izvedene propagande oko "masakra" u Srebrenici. Štoviše, može se reći da je Zapad u toku zadnjih deset godina, lagao o svemu ostalom: srpskim "logorima za silovanje" i "logorima smrti", o masakrima Markale, o pekari u ulici Vase Miskina, o "Masakru u Račku", o navodnoj smrti 100.000 ili čak 500.000 Albanaca na Kosovu "ubijenih od strane Srba", itd. Prema tome, žašto ne bi lagao i o Srebrenici? Dakle, problem nije u istinitosti činjenica o Srebrenici, u svakom slučaju ne za nove totalitarne vladare. Za njih su Srebrenica i Markale bili samo neka vrst krvave ali neophodne metafore, put do Dayton sporazuma, do kolonizacije Balkana, do ostvarivanja neljudskih geopolitičkih ciljeva." [Emil Vlajki, Demonizacija Srba] Alija Izetbegović je, shodno svojoj "Islamskoj Deklaraciji", platio krvlju svojih sunarodnika logistiku zapadnih moćnika u ostvarivanju svojih vojnih i političkih ciljeva. " U današnje vrijeme događaji tipa "masakr" ne moraju se uopšte dogoditi. Dovoljno ih je samo zamisliti. Ostalo je stvar tajnih službi, čarobnjaka iz agencija za odnose sa javnošću i savezništva elita, medija i publike. Američki film "Wag the Dog" sjajno pokazuje kako je postojeća stvarnost sve više čista iluzija, a iluzija sve više postaje nepodnošljiva realnost." [Isto, str.299.] Postoji li rat bez okrutosti, nasilja i pogibija? Koliko mi je poznato takav rat nije zabeležen u istoriji ratovanja. Zašto bi Srebrenica bila izuzetak? Ovako je bilo u vreme pada Srebrenice u Milićima i Ratnoj bolnici "Sv. Nikola". Te noći nebo je bilo tmurno, gradić utonuo u mrklu pomračinu i gluvu neprijatnu tišinu. Pre dva dana NATO avioni su bombardovali obližnji zaselak Zeleni Jadar, pa smo zbog toga na krov bolnice postavili veliki crveni krst na belom platnu. Slaba korist od toga kad znamo da su kod Goražda gađali naše sanitetsko vozilo i pobili naše medicinare. Juče su u bolnicu doneli posmrtne ostatke čuvara vodovoda, starijeg čoveka, kojeg su prethodne noći ubili Orićevi borci prebacujući se iz Srebrenice u Kladanj, po dogovoru Alije Izetbegovića i Klintona. Plač, jecanje i uzdasi kao nebrojeno puta do tada, kad su u bolnicu donosili unakažena tela nevinh žitelja okolnih srpskih sela i zaselaka. Prema raspoloživim podacim poimence je evidentirano više od 3000 nastradalih Srba u zoni delovanja jedinice Nasera Orića, pre "masakra" u Srebrenici. Istovremeno do sada je nađeno i identifikovano oko 2000 Bošnjaka iz Srebrenice. Gde je ostalih 5000 ili 6000 srebrenčkih "šehida"?! Eno ih gde kao osvedočeni džihad ratnici seju kosti po ratištima na Alahovom putu od Kosova i Metohije do Čečenije, ili kao teroristi završavaju u lancima kampova u dalekoj Australiji. San mi ne dolazi na oči, i kao retko kad u proteklim ratnim godinama, obuzima me nekakva zebnja i strah. Osećalo se da će se desiti nešto važno i opasno. Pozvao sam svoga vozača "Micka" i zamolio ga da me polako proveze ulicama Milića. Sve spava dubokim snom, nečuje se ni lavež pasa. Budan je jedino dežurni policajac koji bunovno promrmlja: "Idi profo u bolnicu i mirno spavaj". Poslušao sam. Ujutru zvoni telefon - iz komande mesta naređuje mi major VRS da odmah sa saradnicima i sanitetskim vozilom odem u Staru Kasabu, danas Dušanovo, i ukažem medicinsku pomoć zarobljenim muslimanskim ranjenicima! Naređeno – učinjeno. Zatičem stravičan prizor – po četvorica nose jednoga, ovom "visi" noga, onome ruka, onaj treći je prostreljen i " bled kao krpa", očgledno hemoragični šok. I tako, to pre podne, datuma se ne sećam, verovatno negde između 12. i 13. jula 1995. godine, provedoh trijažirajući neprijateljske ranjenike, dojučerašnje Orićeve borce, U bolnicu je prevezeno i u naredna 24 časa operisano između 20 i 30 teških ranjenika. Nijedan od njih nije podlegao! Narednih desetak dana su se oporavili i u pratnji lekara i medicinske sestre, autobusom odvezeni u Zvornik. Kasnije sam čuo da su svi oni razmenjeni za naše zarobljenike. Da je tako bilo svedoči jedan "moj" pacijent u intervjuu sarajevskoj televiziji. Na pitanje "gdje si liječen" , odgovorio je "u četničkoj bolnici u Milićima", a "kako su te gledali" - "dobro, isto ko i njihove". Pošten neki čovek, što jeste jeste. Tako sam u vreme pada Srebrenice doživeo snažno osećanje ponosa stoga što sam sa svojim saradnicima ispoštovao Hipokratovu zakletvu lečeći i neprijateljske ranjenike. Muslimanski ranjenici su i ranije lečeni u bolnici "Sv. Nikola" u Milićima. Ovo će potvrditi i dvojica lekara stranaca, Mark Matis, anesteziolog iz Belgije i Đuzepe Valentin, Italijan. Oni su nam pritekli u pomoć preko organizacije "Lekari bez granica". U dragoj uspomeni mi je ostao Đuzepe, inače vrstan opšti hirurg, koji je posle jednomesečnog rada u bolnici "Sv. Nikola", odmah otišao u Međunarodni pres centar u Beogradu i tom prilikom izjavio da dolazi iz "četničke" bolnice u kojoj operišu i neprijateljske – muslimanske ranjenike. Po povratku u svoju Italiju, Đuzepe je ponovio ovu izjavu u nekom listu i poslao mi fotokopiju iste. I ovoga puta, laži o ratu i iz rata u BiH upornim ponavljanjem, postadoše "istina" - nevine osuđuju, traže ratnu odštetu od srpske agresije, posle deset godina zatvaraju osumničene za učešće u "genocidu u Srebrenici", Kongres SAD demonizuje Srbiju, hoće da zatru Republiku Srpsku i srpstvo u celosti. Skerlićeva sintagma da je "Zapad zakon života" aktuelna je kao da je juče izrečena. Verujmo narodnoj mudrosti da "ničija nije do zore gorela"! 11.7.2008. http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1562
