Izbor iz pesama U specijalnom izdanju iz juna 1996. posvećenom povlačenju Radovana Karadžića iz javnog života "Vreme" je objavilo nekoliko njegovih pesama. Neki stihovi delovali su proročanski
_____ Robovanje Visoko u mansardama ovih ogladnelih kuća sad kad mi krv poznaješ kad mi poznaješ telo rastrgni me o vetre ko da sam od ništavna pruća i nosi s mesta na kome mi je veselje svelo ko umirući u dane onih ludih nada bejah ja miran ko da u ovom gradu ne beše jada a na mansardi mojoj i cveće evo plače i u daljini vidim te o goli moj Durmitore boso čobanče niz tvoje litice skače iz tvojih se dubina vekovni leleci ore ja na mansardi a oko mene tašte betonske gore iz čaše sa svetom vodom do moga srca putuje nož moga razuma i telo saznanjem truje visoko u mansardama ovog betonskog cveća sav trnem a moja rasplakana sveća u ogorelištu drobnjačke kolibe čamuje a gde mi tvoja sveta slika danuje ogromovljeni moj zavičaju tobom se osamljeni duhovi bore Moja prava Od prava imam: maleni prozor Put Velikog Belog Sveta. Al’ kroz njega vidim Malo od Ovog, malo od Onog, Jednu pticu, nikad celo jato, Vrh drveta, bogzna gde je koren, Sve se više sluti, sve je manje datog, Tek za slutnje stvoren. Stog su mi ćelijski koraci Pogrešni, Jer nikad ne vidim cele oblasti Plaveti. Do pola nagnut prema propasti, Od pola na dohvat kamdžije I apsandžije. Od prava imam, ali nezvanično, Da te volim, a da se ne vidi. I na plač pravo, Tihi, trajni: Mali grč na licu, A suze teku u srce tajni. O, tajni plač uvek mnogo vredi. Pakao Jesi li već saznala: Pakao je prešao Na našu stranu. Ulicama šetaju kerberi, Love naše nježne poglede. I nema mnogo smisla Da se bojim smrti I vječne tame: Sve što nas čeka tamo, Desilo nam se ovdje. Pakao je izišao na vidjelo, I pokazuje se, ko hoće da vidi. Kerberi reže na naše misli. Ne boj se, mila, starosti naše I naše smrti. Dva groba biće tvrdi zaklon: Rodiće sjajna rješenja. Otuda sukljaće naše duše Da gase raspomamljeni pakao Što je prešao Na našu stranu. Košava To nije vetar, Već vila Ravijojla Juriša Da nas opameti. A mi stojimo, Zaneti Čekanjem zelenih kola Autobusa. Hoće li stići? Da potrčimo Kao pod kvočku pilići. A Košava se ljuti na Srbe, Razbija glave, I traži proročku pamet. Pokolenje suzi, Iščuđava se, ili šali. A Ravijojla još jače navali Da pokida uze, Da razbruji žice, Održi amanet. Sve je uzaludno. Autobus stiže. Vetar suši suze. Vitla otpacima I razgoni ptice. (1983) Kalemegdan Spavaš, čudovište, Pod gunjem od trave, I motriš na nas Tajnim okom. Čuvaš naše strave U sebi, Čudovište: Jauk i pticu Visoko, Kolje i glave, Ponos i kosti Duboko, I vežeš u čvorište. Narod tumara Ispod tvojih kula, Kao što tumara ispod senke smrti. Dok čekamo cara, Kruni se naš život Kao biljeg krti. Ti znaš, čudovište, Šta će biti s nama. Tvoje džombe snagu su nam popile. Naša je tuga, i naša tama, I naša pesma – tvoje kopile. (1983) http://www.vreme.com/cms/view.php?id=685348
