ВЕРОВАО ЈЕ САМО СРБИМА Да ли је хапшењем Радована Караџића, заправо, решен само проблем Радована Караџића? И ништа друго, и ништа више
Као Србин он је веровао само Србима. Само је огроман страх могао да га натера да напусти своју земљу. А својом земљом он је сматрао и Републику Српску и Црну Гору и Србију. Волео је српске планине, српске песме и српске сухомеснате специјалитете. Дуго је био врло популаран у Републици Српској и дуго су се тамо могли видети на јавним местима излепљени портрети Радована Караџића са шеретским изразом лица испод којег је био натпис не енглеском „Не дирајте га!” У дивљим планинама источне Босне, у насељима Челебићи, Борје, Чехово и Зават уз флаше шљивовице из руке у руку, и уз гусле, годинама се понављало: „За Радована смо сви спремни да умремо, наш Раша се никада неће жив предати”. Његова мајка је, наводно, својевремено рекла: „Радован се вратио свом народу, народу који га је штитио. Више бих волела да се Радован сам убије него да га предају Хагу. Бог ће му судити, а не Хаг, а ја знам да мој син ни мрава не би згазио”. Око његовог скривања створена је легенда. Виђали су га у црном мерцедесу, па како сам вози стару наранџасту „заставу”, како припрема склониште у цркви из 19. века у Рудом, како посећује цркву у Челебићима, како пије кафу на Добрињи... Причало се да иза њега стоје становништво, полиција, црква и многи политичари. И то не само у Републици Српској, већ и у Србији и Црној Гори. Причало се и да је подршка цркве и локалних „бизнисмена”, односно црноберзијанаца, била од кључног значаја за његов опстанак на простору источне Босне. Мали градови Рудо, Чајниче, Вишеград и Фоча били су средиште његовог краљевства. Кажу да се једно време био прерушио и у калуђера. Причало се и процењивало да има око себе барем 300 тешко наоружаних српских специјалаца са снајперима, ручним ракетним противоклопним и противавионским бацачима ракета, сви распоређени у неколико прстенова заштите, одани и спремни да сви погину, а да Радован остане на слободи. Причало се да је стално у покрету, да никада не ноћива два пута на истом месту, да му планински пастири служе као извиђачи који јављају сваки покрет снага НАТО из својих база, а возачи тешких камиона натоварених дрветом годинама су му преносили поруке од мајке и брата. Густе босанске шуме наводно су га криле од радозналих погледа, па је једно време чак и амерички сателитски систем за извиђање био усмерен на једину европску прашуму, Перућицу, у источној Босни. Сателити из свемира тражили су било који знак људске присутности у тој јединој европској прашуми. Ваљда су Американци мислили да ће Радован запалити неки „томпус”, што би сензори извиђачког сателита одмах регистровали. А Радован је стално, преко посредника, чак и у неким београдским новинама изјављивао: „Ја сам под заштитом Ричарда Холбрука и Американаца. А што се тиче трибунала, у Хаг? Никада!”. Сматрало се да би покушај његовог хапшења и могући крвави обрачун са његовим чуварима за НАТО био „непредвидиви ризик”, који ни једна влада на Западу није хтела да преузме. У Републици Српској, посебно у источној Босни, ликовало се после неуспелих НАТО операција „Танго” и „Ћилибарска звезда” у којима су специјалци НАТО-а намамљени да траже Караџића у шумама источне Босне, у подручју Челебића на око 1000 метара надморске висине. Претходно се на терену, наводно, појавио Караџићев двојник. НАТО је ударио у празно. НАТО је у покушајима хапшења Радована Караџића, заправо, најмање четири пута ударио у празно. Затим су кренуле приче да је Караџић негде јако далеко, преко седам мора и седам планина, у луксузном изгнанству са америчким гаранцијама, са личним чуварима и банкарским рачунима у Грчкој и на Кајманским острвима. Да своју безбедност и скривање скупо плаћа, да пара има довољно и да новац потиче још из случаја „Кувајтски динари”. Наиме, Садам Хусеин је у августу 1990. године заробио у Кувајту, у државном трезору те земље, на стотине милиона кувајтских динара. После су ти динари наводно на чудан начин доспели у БиХ, као помоћ Алији Изетбеговићу. Али за то су сазнала бивша браћа Хрвати и Срби, и у заједничкој акцији напали су складиште пара, па поделили кувајтске динаре. Затим су се ти динари мењали у оф-шор земљама по курсу један динар за двадесет центи. Па су онда и неки блиски саветници Караџића одједном отпутовали на Кајмане. Мени су се клели да су ишли да сурфују... У међувремену је српско становништво у Републици Српској постало индиферентно према свом некадашњем националном лидеру; политичку сцену одређују нове партије и лидери, чак се и СДС донекле дистанцирао од свог оснивача. Када је то осетио, Радован је променио тактику скривања применивши тзв. руски модел. Користио је идентитет друге особе, баш као што је то урадио чувени совјетски шпијун пуковник Абел у Њујорку. Радован у Београду. Из Србије је, у међувремену, пут Хага отишла цела некадашња државна и војна елита и није се подигла баш велика бура протеста. Срби су уморни до свега. Да ли је онда хапшењем Радована Караџића, заправо, решен само проблем Радована Караџића? И ништа друго, и ништа више? Мирослав Лазански [објављено: 26/07/2008] http://www.politika.co.yu/pogledi/Miroslav-Lazanski/VEROVAO-JE-SAMO-SRBIMA.sr.html
