БЕОГРАД, КИЈЕВ, ТБИЛИСИ...
Како градити свој идентитет вере, ако нема оног непожељног „другог” Најсуштинскије питање у вези са америчком улогом у постхладноратовском свету поставио је, веровали или не, Зека Ангстром, главни јунак романа Џона Апдајка: „Без хладног рата, какав је смисао бити Американац?“ Ако бити Американац значи бити привржен принципима слободе, демократије, индивидуализма и приватне својине, и ако нема неког царства зла које угрожава те принципе, шта стварно значи бити Американац и шта су онда амерички национални интереси? Како градити свој идентитет вере, ако нема оног непожељног „другог“? После слома комунизма, када је Америка одједном остала без противника, и када је америчка империја била на врхунцу, прве жртве били су Срби са обе стране реке Дрине. Од растурања СФРЈ 1991. године које је, истина, иницирала Немачка, а прихватиле га земље ЕУ и САД, преко рата у БиХ, када је амерички амбасадор Зимерман, заправо, срушио Лисабонски споразум којим је могао да буде избегнут рат у БиХ, па до бомбардовања Југославије 1999. године и одузимања Косова 2008. године Вашингтон је на делу доказивао да је историја империја старија од историје цивилизације. Више од десет година САД су имале одрешене руке у Европи присиљавајући и неке суседе Србије на антисрпски рат супротан расположењу домаћег јавног мњења, националним интересима и економским аргументима, као што је био случај са Румунијом и Бугарском 1999. године. Захваљујући муслиманским савезницима и сатрапима на Балкану САД су доминирале и још доминирају у југоисточној Европи. На светском плану, моћ и углед Америке, без обзира на то ко победи на предстојећим председничким изборима, у рукама су људи који неће одолети искушењу да измишљају нове мисије, уводе нова ембарга, бацају нове бомбе и стварају нове судове. За сада контролишу УН, Светску банку и ММФ, већину светског наоружања високе технологије и огромну већину сателита који нас надгледају из свемира. Нисам сигуран да би евентуална победа Барака Обаме било шта ту битније променила. Јер, изгледа да од Роналда Регана сваки амерички председник осећа потребу да води сопствени рат. Дакле, Америка је годинама била једина сила. А онда се догодила Грузија при чему није Русија створила од Грузије геостратегијско питање, већ је управо то учинила Америка која одбија да прекине са хладноратовском политиком опкољавања Москве и настојањем да за себе веже све бивше совјетске републике. Ако је Вашингтону више стало до тога какав ће однос имати са Мишом Сакашвилијем и његовим режимом него какав ће однос имати са другом или чак првом нуклеарном силом света, Русијом, и са њеним лидерима Медведевом и Путином, онда амерички потези изазивају велико неповерење у Кремљу, па то и јесте чин империјалне ароганције. Посебно у контексту уобичајених тврдњи да је спољна политика САД „прагматична“. Другим речима, шта то САД траже на Кавказу, уосталом шта то траже у Украјини? Да ли смо то сведоци хладноратовске тактике у постхладноратовском добу? Све дебате о ширењу НАТО-а и ЕУ на исток, или о америчким базама у централној Азији, о „револуцији ружа“ у Грузији пуне су прича о „обуздавању империјалних амбиција“ Русије или одвикавању бивших совјетских република од зависности Кремља. Американци су променили режиме у многим државама после 1991. године, прекјуче Београд, јуче Тбилиси, па онда Кијев, извезене „револуције“ на разне, или чак сличне начине, негде „стопроцентно“ увезене, негде деломично. Режими су промењени, прикривени контекст промена био је у удаљавању Москве из региона. Али то је и све више удаљавало Москву од Запада. Закон историје јесте да сила рађа супарничку силу. Ароганција има своје негативне стране. Улагање жетона у игру значи да их остаје све мање за следећи пут, а невољни пристанак изазива све већу мржњу. Током протеклих 200 година, САД су стекле значајан идеолошки кредит, сада га троше брже него што су потрошиле златне резерве током шездесетих година. Да ли то значи да не постоји више „pax Americana“. Изазови од Вијетнама и Балкана до Блиског истока, 11. септембра, Ирака и Авганистана, па сада и Грузије показали су ограничења америчке моћи. Да ли ће САД схватити да треба тихо да се повуку, или ће амерички конзервативци пружити отпор и самим тим претворити постепено опадање у брз и опасан пад? Наравно, мали број људи би данас био спреман да поверује у ове тезе. Једини који вероватно дубоко у то верују јесу амерички „јастребови“, који се жестоко залажу да политика заустави тај пад, а то веровање да је крај америчке хегемоније већ наступио не потиче само из рањивости која је постала видљива 11. септембра 2001. Где смо ми у свему томе? Сер Алфред Шерман, бивши саветник Маргарет Тачер, написао је за „Кроникл магазин“, Рокфорд, од 24. маја 2000. године, један занимљив чланак у којем каже да се „на основу садашњег понашања Америке може очекивати да САД и њихови савезници заједно са сателитима наставе економски рат против Србије окупацијом Санџака, одвајањем Црне Горе од Србије и одвајањем Војводине од Србије. Немачкој и Мађарској ће на крају бити дозвољено да прекроје мапу централне и источне Европе на уштрб Чеха, Словака, Пољака, Румуна и других“. Текст је, истина, писан пре рушења Слободана Милошевића. Не знам како ће се све ово код нас завршити. Али знам како ће се завршити на Кавказу. Мирослав Лазански [објављено: 06/09/2008] <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/BEOGRAD-KIJEV-TBILISI.sr.html> http://www.politika.rs:8080/images/icon-print.gif <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/BEOGRAD-KIJEV-TBILISI.sr.html> http://www.politika.rs:8080/images/icon-send.gif <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=new_review&int_itemID=54757> пошаљите коментар | <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=54757> погледајте коментаре (30) http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/BEOGRAD-KIJEV-TBILISI.sr.html
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
