«Nesvrstana» Srbija
Koliko je samo u prethodnih desetak dana potrošeno energije i hartije da bi se,
ako ne baš preokrenula, a ono barem malo zamutila spontana srpska solidarnost,
pa i određena doza potajnog likovanja zbog ruske intervencije u kavkaskom
konfliktu između Južne Osetije i Gruzije. (Uzgred rečeno, izgleda da je jedan
od ruskih «zrakomlata» oborenih tokom operacije stradao baš od «bratske»,
srpske rakete, koju su naši preduzimljivi vojni privrednici, dakako, uz
blagoslov SAD, prodali miroljubivom Sakašviliju.)
Sa ekrana i iz usta onih koji – sem kada je neka afera u pitanju – slabo vode
računa o crkvenim temama, a prema pravoslavlju se obično odnose sa mešavinom
mržnje i prezira, neprestano smo podsećani da su Gruzini «bratski pravoslavni
narod», da «Gruzija, uprkos američkom pritisku, nije priznala Kosovo», da se
«Rusija ponaša nedosledno, zastupajući na Kavkazu ono što je kritikovala na
Kosovu», da smo «mi i Gruzija na sličan način žrtve u igri velikih sila» itd.
Da bi na kraju ovog hokus-pokusa vrli i, razume se, objektivni srpski (!?)
spoljnopolitički «eksperti» zaključili kako je, sve u svemu, veoma pametno što
je zvanični Beograd ostao uzdržan povodom najnovijeg kavkaskog sukoba, premda
je tu i tamo (čak i na naslovnoj stranici prošlonedeljne Politike ) provejavala
i bojazan da bi «ćutanje zvanične Srbije moglo biti protumačeno kao znak
prećutne podrške ruskom kažnjavanju Gruzije». Dakle, dobro je što zvanično
nismo podržali nikoga (čitaj – što nismo podržali Rusiju), ali, opet, ne bi
bilo dobro ni da se ta naša ćutnja shvati kao da Rusiju podržavamo nezvanično.
Da se razumemo, uopšte ne spadam među one apriorne i fanatične rusofile, bilo
«slavjanoserbske», bilo informbirovske provenijencije, i uopšte ne mislim da
treba bespogovorno primati baš svaki potez, svaku poruku i svaki ugovor koji
dolazi sa istoka – kao ni bilo koje druge strane sveta. Nemam, takođe, ništa
protiv Gruzina. Dobri poznavaoci kavkaskih demografskih prilika vele da su nam
čak prilično slični, te da su unutar Sovjetskog Saveza uživali status koji je
otprilike sličan onome kakav su imali Crnogorci u bivšoj Jugoslaviji. A da i ne
govorimo o tome što svaki put kada vidim Mihaila Sakašvilija pomislim kako smo
mi sa Tadićem skoro pa imali sreće.
Ali u ovoj konkretnoj konstelaciji za Srbiju je zaista skaradno da ostane nema
i «nesvrstana», pa čak i da tu nesvrstanost makar nevešto glumi. Kao prvo,
Gruzini jesu stari pravoslavni narod, ali su to isto i Oseti – Ruse da i ne
pominjemo. Drugo, naravno da Gruzija nije priznala Kosovo, ali je zato
najverniji srednjoazijski saveznik Vašingtona i aktivni učesnik u njegovim
«mirovnim naporima» u Iraku. Treće, Gruzija je ipak prva napala i sa gotovo
nacističkim žarom počela da čisti malenu (oko 70 hiljada stanovnika)
južnoosetinsku enklavu. I konačno, najvažnije, naravno da velike sile gledaju,
pre svega, svoje sopstvene interese – baš kao što bi to trebalo da čine i male
– ali nam upravo zato ne može biti svejedno i ne može biti izjednačeno to da li
neka sila, sledeći svoje imperijalne ciljeve, brutalno gazi naše interese i
međunarodno pravo, ili ih neka druga sila, možda isto tako tendenciozno i
«sebično» - podržava i brani. Biti neutralan u ovakvoj situaciji znači
«neutralnost» spram sopstvenih interesa – ako ne i nešto gore – i znači biti
neutralan prema političkom i medijskom mehanizmu čija smo i sami bili žrtva.
Skoro svi ozbiljniji komentatori nisu propustili priliku da
rusko-gruzijsko-osetski sukob povežu sa kosovskim konfliktom, premda čitava ova
kavkaska priča sa Kosovom ima veze samo utoliko što je belodano pokazala ono
što je svakom normalnom bilo jasno od samog početka – da kosovski slučaj nije i
ne može biti nikakav presedan (čuveni « unique case », o kojem su govorile
birokrate iz Brisela i Vašingtona) i da kada jednom na tako brutalan način
izvučete ciglu iz temelja opšteprihvaćenih principa međunarodnog prava, kao što
je to učinjeno u slučaju Srbije i Kosova, čitavo zdanje i međunarodni poredak
ruše se kao kula od karata. Dakle, to je veza, a sve ostalo je različito. I
potpuno su u pravu oni koji smatraju da bi, ako se već pravi paralela sa
balkanskim slučajem, mnogo primerenija bila analogija sa sukobom Hrvatske
(Gruzija) i Srpske Krajine (Južna Osetija). S tim da je u našem slučaju, za
razliku od današnje Rusije, Srbija ostala prilično sramno «neutralna» i
uzdržana u krajiškom egzodusu, a možda je u njemu čak i indirektno
sa-učestvovala.
Pametne američke patriote okupljene oko časopisa Nacionalni interes – ako je za
neku utehu, takvi i u Americi uglavnom ostaju u manjini – ovih dana se ubiše od
pokušaja da malo ohlade uspaljenu američku javnost, malo spuste loptu i ukažu
na složenost kavkaskog konflikta. Ali kao što znamo – «ono što je dopušteno
Jupiteru, nije i volu», pa zato, na primer, Dmitri Sajms, Nikolas Gvozdev,
Stiven Mejer, Viljem Montgomeri, pa čak i Morton Abramovic, u svojim lucidnim
spoljnopolitičkim analizama mogu da kažu i ono što ovdašnji «evroatlantski
eksperti» ne smeju ni da pomisle. Na primer, to da je politika američke
administracije prema Rusiji bila pogrešna, da je bilo neodgovorno ohrabrivanje
Gruzije da uđe u sukob sa Rusijom, da je Sakašvili diktator i avanturista, da
je ovaj put nesumnjivo Gruzija bila agresor, da se na zapadu opet produkuje
antiruska histerija iz vremena hladnog rata, da bi svaka ozbiljna zemlja
reagovala na sličan način radi zaštite svojih nacionalnih interesa...
Šta ste od ovoga imali priliku da čujete na srpskim TV panelima posvećenim
kavkaskom sukobu? Skoro ništa – s tom razlikom što na «javnom servisu» takvih
panela nije ni bilo, dok je B92, u različitim formama, plasirao manje-više
zvaničnu američku verziju.
Verovali, ili ne, ima većih satelita od Srbije i gorih kvislinga od srpske
političke i medijske «elite». Ali teško da ima glupljih. Odnosno, u svim drugim
slučajevima «partnerstvo» i «prijateljstvo» sa Amerikom je bar nečim plaćeno,
nagrađeno i nadoknađeno. Ostale «saveznike» SAD su, na primer, svojevremeno
odbranile od Nemaca i/ili Sovjetskog Saveza, neke, opet, oslobodile od španske
ili ruske dominacije, nekima dale državnost, neke, pak, same okupirale, neke
ekonomski unapredile ili učinile svojim poreskim rajem. Zato donekle mogu da
razumem baltičke zemlje, Poljsku, Bugarsku, Albaniju, Avganistan, Japan, Crnu
Goru i sva ona silna ostrvca i i arhipelage po Karibima i Tihom okeanu. Ali ne
mogu da razumem Srbiju koju – iako postoje i takva mišljenja – SAD ipak nisu, u
punom smislu, ni oslobađale ni okupirale. Za razliku od drugih «partnerstava»,
Amerikanci niti Srbiji šta ozbiljno nude, niti srpska elita od Amerikanaca šta
posebno traži – sem da u tome što nam čine budu malo nežniji, sporiji i
pažljiviji. Pa im se, vidimo, čak ni u tome ne izlazi u susret. Osim ako i
jedni i drugi ne smatraju da je upravo instaliranje i odžavanje na vlasti ove i
ovakve političke «elite» već samo po sebi dovoljan poklon i nagrada.
Objavljeno
15/9/2008
autorAutor
Đorđe Vukadinović
izvorIzvor
NSPM
http://www.srpskadijaspora.info/index.asp
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
