НАТО затвара круг Шта за Србију у безбедносном смислу значи улазак Хрватске и Албаније у алијансу
Албански (лево), хрватски (центар) и македонски војници (десно) на недавној вежби у Скопљу (Фото: АП) http://www.politika.rs:8080/uploads/rubrike/65888/i/1/Vojska.jpg На недавној конференцији о питањима из области безбедности, економије и политике, која је одржана у Београду, покушано је да се дође до каквог-таквог одговора колико би евентуално коштала безбедносна интеграција Србије у НАТО, шта би то значило за Србију у економском контексту, а шта овој држави доноси војна неутралност. Питања су сада вероватно још актуелнија, јер ће НАТО у своје пуноправне чланове у пролеће следеће године, поводом 60 година постојања алијансе, примити Хрватску и Албанију. Колико то мења геостратешку позицију Србије, да ли остајемо „сами на Балкану”, је ли НАТО уласком Хрватске и Албаније дошао до крајњих граница свог ширења и каква је уопште војна будућност Србије? Званично, Србија је војно неутрална држава, изјаву о том статусу Београд је објавио, али да би то на неки начин било и међународно кодификовано тај статус Србије треба да прихвате и треће државе. Које су то треће државе, да ли само велике силе, или и суседне земље, то је данас у свету поремећених међународних односа релативна ствар. Као што су некада ратови отпочињали званичном најавом, па после тога изненадним нападима и без најаве, тако данас и неутралност, прихваћена или не, у једном тренутку не мора нападачу баш ништа да значи. Као што и припадност војном савезу не мора да значи да сте апсолутно безбедни од било које врсте војне угрожености. Грчко-турски рат око Кипра из 1974. године, рат две чланице НАТО-а доказ је тога, баш као што је и доказ да данас Грчка, са око два милиона становника више од Србије и наравно са много већим друштвеним бруто производом од Србије, има пет пута веће оружане снаге и редовно служење војног рока. Одбрана није јефтина забава, независност земље такође, а савремени безбедносни изазови доказују да искључиво војни начин решавања тих проблема није показао своју ефикасност. Рат против тероризма и ратови у Авганистану и Ираку свакодневно то и доказују. Највећи безбедносни проблем Србије је ампутација Косова. Може ли Србија тај проблем да реши уласком у НАТО? Уколико може онда се и расположење јавности према западној алијанси може променити у корист уласка у тај савез. Уколико НАТО у том контексту не може да помогне Србији да врати део одузете територије, онда ће се део јавности питати чему улазак у интеграцију која је аминовала дезинтеграцију Србије. Колико ће бити тај део јавности зависи и од других фактора. Србија кроз процес Партнерство за мир остварује одличну војну сарадњу и са земљама НАТО-а и специјално са САД. Србија је потписала СОФА споразум што неке земље НАТО-а још нису потписале, Србија има споразум о размени обавештајних информација са НАТО-ом. Српски војници редовно вежбају и са армијама НАТО-а и са Националном гардом Охаја и тај интензитет војне сарадње далеко превазилази ниво међусобне сарадње многих држава чланица НАТО-а. За сваки извоз производа војне индустрије Србије било где у свету ми тражимо дозволу од САД, заправо ми се у пракси већ дуже понашамо као дисциплинована држава чланица НАТО-а. С друге стране, не постоји доказана веза између економског раста и уласка у НАТО, постоје велике тешкоће у прорачунавању, анализи и предвиђању трошкова од добити или губитака од могућег уласка Србије у западну војну алијансу и то је потврдила чак и ова конференција о питањима безбедности недавно одржана у Београду. Нико још није математички утврдио трошкове и добити од чланства у западном војном савезу на почетку 21. века, а и тешко ће, посебно сада када је економска криза погодила све. Наравно, нисам од оних који сматрају да би уласком у НАТО све постојеће борбене системе Војска Србије морала хитно да промени и да купује западну војну технику. Не, то НАТО није тражио ни од једне нове чланице савеза. Такође, сматрам да би војска ове земље имала доста користи од других чланица НАТО-а, које су богатије од Србије, тако што би по систему „каскаде“ добијала оружје које САД, Немачка, или Британија постепено избацују из употребе, а које је још увек одлично за Србију. Ни чланство у савезу не би на годишњем плану нешто много коштало, дакле питање трошкова није неки проблем. Проблем је политички и ментални и није лако решив у кратком времену. Ту време мора да одигра своје. Јер, када су у НАТО улазиле Бугарска и Румунија била су нека друга времена и за те две државе то је била улазница и у ЕУ. Нико Србији данас не гарантује да би јој чланство у НАТО-у скратио пут ка ЕУ. Шта ми то можемо да понудимо савезу што он већ нема, чиме ми то можемо да „истргујемо” са НАТО-ом што би га навело да преиспита наше захтеве око Косова? Батаљон српских војника у Авганистану? Па одатле сви већ беже, то је изгубљени рат. Једина улазница са којом можемо да „тргујемо” јесте управо Косово. Може ли неко јавно да се одрекне те улазнице? Мирослав Лазански [објављено: 05/12/2008] http://www.politika.rs
