Beograd, 30. novembar 2009.
Živadin Jovanovic
Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih
SPOLJNU POLITIKU OCENJUJE STVARNOST
Spoljna politika i diplomatija Srbije je ogledalo ukupne politike i stanja u
Srbiji. O spoljnoj kao i o ukupnoj politici Srbije sudi stvarnost u
privredi, na socijalnom, politickom, kulturnom bezbednosnom planu,
uvažavanje legitimnih srpskih interesa Srbije od strane njenih partnera i
medunarodni položaj. Ako stagnira proizvodnja, ako je stopa nezaposlenosti
iznad 25 odsto i svakodnevno raste, ako je trgovinski deficit 10 milijardi
dolara, ako je Srbija pojela svoju privredu trošeci sredstva od
privatizacije koroz budžet, ako je spoljno zaduženje za nekoliko godina sa
11 poraslo na preko 30 milijardi dolara, ako zemlje koje se predstavljaju
kao prijatelji ne podržavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije
vec albanski separatizam i terorizam, sve to takodje ulazi u ocenu politike,
spoljne i unutrašnje. Stanje i trendovi u Srbiji su jedina validna ocena o
politici, kao i o diplomatiji. Ni pozivanje na efekte svetske krize, od onih
da ce Srbija profitirati, do drugih da je na pragu kolapsa, ne menja istinu
da je stvarnost teška i da je prvenstveno rezultat izvornih, domacih faktora
i politike. Možemo se medusobno vajkati, vrteti komplimente visokih
cinovnika iz Brisla, MMF-a ili Svetske banke, obasipati se medusobno
priznanjima, ali ostaje istina da je jedino tacna ocena koju nam izrice
ekonomska, socijalna, politicka situacija u Srbiji.
Pouzdanost „tri stuba“
Teza da spoljna politika Srbije pociva na “tri stuba“ – Evropi, SAD i Rusiji
- dobro zvuci ali je utisak da se više radi o retorici nego o praksi, u
najboljem slucaju, to može biti usmerenje ili težnja. Srbija je evropska
zemlja i normalno je da teži sirenju odnosa i saradnje sa Evropom, što je
usmerena da postane clanica Evropske unije. Ali, kako uzvraca taj prvi stub
spoljne politike Srbije? Evropa je 90-tih godina podržavala albanski
separatizam i terorizam, pokušavala da nametne Srbiji vojnu okupaciju u
Rambujeu, do današnjeg dana sakriva izveštaj Helene Ranta-e o insceniranom
„masakru civila u Racku“ cija je uloga bila da ubrza i opravda pocetak
agresije, ucestvovala u agresiji NATO 1999. tokom koje je poginulo 3.500 i
ranjeno preko 10.000 gradjana Srbije, danas ne podržava suverenitet i
teritorijalni integritet Srbije, priznaje je jednostranu nelegalnu
nezavisnost Kosova i Metohije, potpisuje pa zamrzava Prelazni sporazum, vrši
pritisak, ucenjuje da i Srbija, ako ne izricito, precutno prizna otimanje
državne teritorije... Inace, male šanse za clanstvo u EU. Manje više, sve
ovo mutatis mutandis važi i za drugi stub – SAD. S tim što su u nametanju
svega što je protiv legitimnih interesa Srbije, SAD do sada imale vodecu,
odlucujucu ulogu. Sad su bile medu svega nekoliko od 198 clanica UN koje su
glasale protiv srpskeog predloga deklaracije da Medunarodni sud pravde
oceni (ne)zakonitost jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.
Što se Rusije tice, ona se u percepciji Beograda ne tretira kao deo Evrope
kojoj Srbija teži, vec u odnosu na EU, SAD kao partner manjeg znacaja. Iako
u novije vreme ima odredenih promena i veceg uvažavanja Rusije kao partnera,
u celini posmatrano, od promena 2000. do danas, Rusija nikako da dostigne
status partnera približno ravnopravnog SAD, EU i NATO-u. S druge strane,
Rusija, uz Kinu, ostaje jedini globalni faktor koji pruža stalnu,
principijelnu podršku suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije. Uz
to, Rusija je kljucni, dugorocni snabdevac Srbije energentima i partner u
bescarinskoj trgovini, što Srbiju cini privilegovanim u odnosu na sve druge
evropske zemlje, osim Belorusije. Oni kojima to ne odgovara, obicno isticu
da sve to Rusija ne cini zbog Srbije, nego zbog svojih interesa. Treba
konstatovati da intresi nisu sporni. Kad su vec dobrim delom podudarni, onda
je to prednost, a ne mana. Ono što je u principu bitno to je mera, stepen
podudarsnosti interesa strana, stepen uvažavanja interesa Srbije u u tacki
definisanog kompromisa. Za Srbiju je bitno da kompromis nije zasnovan na
njenu štetu, ma jednostranim njenim ustupcima, vec da partner uvažava
ravnopravnost njenih interesa. Veliko je pitanje koliko su odnosi Srbije sa
Zapadom u periodu od 2000. do danas kompromis, izraz uvažavanja interesa
Srbije, a koliko rezultat ucena, diktata koji u pojedinim slucajevima sežu
cak i do elemenata kapitulacije. (Ilustracija može biti SOFA sporazum Tadic
– Rajsova kojim su americkim vojnicima na teritoriji Srbije data veca prava
nego što ih imaju vojnici Srbije).
Dakle, ako je Srbija na planu bezbednosti i dosadašnje privatizacije
najvecim delom opredeljena i oslonjena fakticki na jedan stub – na Zapad
(SAD, EU), stub pod cijim se pritiscima Srbija drobi, oduzima joj se deo
državne teritorije, onda je veliko pitanje koliko je takav njen medjunarodni
položaj siguran i stabilan, odnosno, koliko je koristan za zašzizu
najvažnijih državnih i nacionalnih interesa. Analizirajuci šta se dešava,
otvara se pitanje da li je državni vrh, kakva god bila njegova
dnevno-politicka retorika, vec dao prednost nekim drugim interesima od
interesa jasne zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Srbiji je neophodna strategija spoljne politike, drugacije shvatanje
diplomatije kao poluge za zaštitu nacionalnih i državnih interesa, jasni
kriterijumi ko može postati ambassador i mehanizmi kontrole. U strategiji na
prvom mestu moraju biti odnosi sa susedima, zatim Evropa, velike sile i
nesvrstane zemlje. Srbiji je potrebna uranotežena spoljna politika,
uskladena sa geostrateškim položajem, istorijskim iskustvima i novim
trendovima multipolarizacije svetskih odnosa. U takvom rasporedu srpskih
spoljno-politickih interesa, svakako ce biti više prostora za samostalnost i
nezavisnost, nego što je danas ima.
Clanstvo u EU bez ucena i trgovine Kosmetom
Težnja Srbije da postane punopravni clan Evropske unije je legitimna. Sporni
su uslovi koje Unija postavlja i nacin kako se ta težnja Srbije izražava.
Srbija treba da zauzme jasnu poziciju da želi clanstvo u EU, ali pod istim
predpostavkama kao što su do clanstva došle druge zemlje regiona, ili kakve
se postavljaju, na primer, Hrvatskoj. Srbija treba da nedvosmisleno odbaci
ponude da svoje clanstvo plati bilo izricitim, bilo precutnim priznavanjem
nezavisnosti Kosmeta. Treba da se cuva i tzv. konkludentnih metoda i radnji,
ka cemu guraju SAD I EU, kao što je, na primer, prihvatanje predstavnika
separatisticke vlasti kao partnera u nekakvim pregovorima za rešavanje
“životnih pitanja” Srba na Kosmetu. Srbija treba dobro da prouci
medjunarodnu praksu i da ne odstupa od onoga što je život verifikovao kao
ispravne pozicije.
Kad je rec o nacinu izražavanja težnje za clanstvom u EU mora se primetiti
da je veoma štetna navika naših politicara i ministara kada licitiraju sa
rokovima, kada ponavljaju da je EU jedina alternative Srbije i slicno. Kad
god srpski politicari na bilo koji nacin srpskoj javnosti predstavljaju EU
kao raj na zemlji, politicka birokratija u Brislu odmah podiže cenu ulasku
Srbije u EU, zaboravlja na sva obecanja i postojecim uslovima, dodaje nove.
Srbija treba na ekonomskom, tehnološkom, ekološkom, zakonodavnom i svim
drugim podrucjima da radi punom parom kako bi u najkracem roku dostigla
standarde EU, a clanstvo ce doci kada dodje. Cak iako ne bi došlo, Srbija bi
ekonomski i u pogledu životnog standarda, bila na približno istom, ili cak i
na višem nivou od mnogih clanica EU iz reda tzv. “nove Evrope”. I još nešto,
srpsko rukovodstvo treba da se oslobodi kompleksa inferiornosti prema bilo
kome, pa i prema EU, a ne da iz dana u dan prica bajke o donacijama,
investicijama, vizama, stipendijama, o tome koliko milijardi evra dobijaju
Bugarska, Rumunija i ne znam ko sve. To je, po meni, nedostojno, a ne retko
I preterano, ako ne I netacno.
Utvrditi jasne kriterijume za ambasadore
Uslovi za ambasadore: visoko obrazovanje, državljanstvo Srbije (i ni jedno
drugo), prethodno uspesno bavljenje medunarodnim odnosima, moralni i
bezbednosni integritet, visoki ugled, dobro poznavanje srpske kulture i
privrede, savršeno vladanje (govor i pisanje) engleskim i još jednim
svetskim jezikom i osnovno poznavanje jezika zemlje prijema. Kandidat za
ambasadora trebalo bi da prodje proceduru saslušavanja u Spoljno-politickom
odboru Skupštine. Kad se to prihvati kao pravilo, niko se nece usuditi da
predlaže skandalozna rešenja kako se sada dešava. Americki ambassador
Richard Holbruk je u diplomatskoj karijeri, pet puta prolazio bezbednosnu
proveru FBI i drugih agencija pre nego što je kongresni komitet davao zeleno
svetlo da bude imenovan za ambasadora. Cak ni prethodne cetiri provere nisu
mu bile dovoljne pre imenovanja za stalnog predstavnika SAD pri OUN. Bila je
neophodna i peta provera. A gde je Srbija u tom pogledu danas? Ko se uopšte
usudjuje da traži bezbednosnu proveru za stranacke rukovodioce i pulene!
Kako to drugi u Evropi rade
Ozbiljne evropske države, kao što su na primer, Francuska, Nemacka, Italija,
Velika Britanija, Španija, Austrija i ogromna vecina clanica EU, ne poznaju
politicke nominacije za ambasadore, vec iskljucivo profesionalne, karijerne.
Pošto smo u Evropi, hocemo u EU, zašto ne prihvatimo njene standarde u
diplomatiji, šta i ko tu smeta – pita Jovanovic I dodaje: Nije diplomatija
neka usputna delatnost, sinekura preko koje se, na štetu nacionalnih i
državnih interesa, namiruju stranacki racuni, vec mocna državna poluga ko
zna I ima politicke volje da je koristi. Kao pokusaj opravdanja loše prakse
u Srbiji, navodi se americka praksa u kojoj ima i politickih nominacija.
Najpre, SAD su u mnogo cemu jedinstvene, zatim, nisu Evropa i najzad – nove
americke administracije menjaju jedva petinu ambasadora zatecenih ucasu
smene u Beloj kuci. Kod nas je obratno. Ni Tito 1945. nije oterao toliko
diplomata Kraljevine Jugoslavije iz službe koliko DOS 2000. Tito je zadržao
sve diplomate profesionalce koji su želeli da ostanu, doveo je samo novo
rukovodstvo. I kada je slao politicare za ambasadore to su bila velika imena
– Dobrivoje Vidic, Veljko Micunovic, Lazar Mojsov, Leo Mates, Cvijetin
Mijatovic, Ales Bebler…
Razni subjekti – jedna strategija
Normalne države imaju politicku, profesionalnu, parlamentarnu, vojnu,
ekonomsku i stranacku diplomatiju. Politicku obicno vode Predsednik Vlade i
šef države, profesionalnu ministarstvo za spoljne poslove, parlamentarnu
parlamentarci, vojnu ministarstvo odbrane i tako redom. Koordinira se preko
MIP-a i tacno se zna ko za šta odgovara. Sve te grane nastupaju na
strategiji zemlje. Zato imaju uspeha. U Srbiji je je sve to prilicno
pomešano, profesionalna diplomatija je deprofesionalizovana, postala plen
stranackih lidera interesa, nema strategije ni mehanizma kontrole i
odgovornosti. Setimo se samo slucaja potpisivanja Sporazuma o prolasku trupa
NATO kroz Srbiju. Ministar spoljnih poslova javno tvrdi da je dobio
saglasnost Predsednika i Premijera da potpiše sporazum, a ovi javno
odgovaraju da tu saglasnost nikad nisu dali. Ili, Predsednik u Vašingtonu
potpisuje tzv. SOFA sporazum sa DS Kondolizom Rajs umesto da to u duhu
Ustava I medunarodne prakse ucini minister inostranih poslova, ili
eventualno premijer. Razume se, ako Srbija uopšte treba bilo cijim stranim
vojnicima da daje veca prava na svojoj teritoriji od prava koja imaju srpski
vojnici.
Šta je uloga “neutralnog” Euleksa
Dobro je što je Srbija prihvacena kao partner u procesu promena
medjunarodnog prisustva na Kosmetu i što se to odvija pod okriljem UN. Dobri
su stavovi o ostajanju UNMIK-a u delovima gde žive Srbi, zaštita srpskih
svetinja, pozivanje na važnost rezolucije 1244. Ali, uz sve to, veliko je
pitanje kuda void proces koji je Srbija prihvatila, hoce li imati politicke
volje i dovoljno moci da se suprotstavi ako budu izneverena njena
ocekivanja. Jer, Euleks je zamišljen I koncipiran još decembra 2007. kao
mehanizam za sprovodjenje Ahtisarijevog plana, dakle, suprotno interesima
Srbije. To je bila politicka, ne tehnicka odluka EU. Da li je ta politicka
odluka u medjuvremenu izmenjena. Koliko je poznato, nije: to nije ucinjeno
ni na jednom samitu, ni na jednom Savetu ministara EU. Da se ne varamo,
poodavno je na Kosmetu vec rasporedjeno oko 1.500 pripadnika Euleksa i
OEBS-a bez saglasnosti Srbije i bez odluke SB UN, dakle, što bi u Brislu
rekli - na crno.
Više je nejasnih pitanja i razloga za zabrinutost, nego za pohvale i
odahnuce u Beogradu. Prvo, Srbija je osnivac I clanica UN, a da l ice I kada
postati clanica EU ostaje da se vidi. Drugo, zašto je uopšte pokrenuta tzv.
rekonfiguracija medunarodnog prisustva na Kosmetu? Mandat Euleksa nije da
lavira, da merka interese Srbije I želje albanske vrhuške u Prištini, vec
sasvim jasno - da uhoda, pomogne uspostavljanje klasicnih državnih funkcija
nezavisne države. Kovanica rekonfiguracija, prikriva plan da se izmeste UN
koje su svojim karakterom i odlukama jedini, kakav takav, garant priznavanja
suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i da se na njihovo mesto
useli EU. Ujedinjene nacije ne samo da ne mogu vršiti pritisak na Srbiju,
postavljati joj uslove, ucenjivati je, vec su jedini univerzalni svetski
forum u kome Srbija po pitanju svog suvereniteta i teritorijalnog
integriteta uživa podršku najmanje dve od ukupno pet stalnin clanica Saveta
bezbednosti sa pravom veta – Rusije i Kine, kao i ogromne vecine država
clanica u Generalnoj skupštini. To nisu procene, to je u praksi dokazano. S
druge strane, nakon saglašavanja sa misijom EU (Euleksom) mora se imati u
vidu sasvim drugacija pozicija i mogucnosti Srbije o cemu govore sledece
cinjenice: u Evropskoj uniji ne postoji ni jedna odluka približna odlukama
SB UN na koju bi Srbija mogla da se poziva u odbrani svojih državnih I
nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji. Naprotiv. Ako i postoje stavovi i
odluke, kao sto su stavovi usvojeni na samitu EU 17. decembra 2007. oni su
suprotni interesima Srbije i jasno u prilog jednostrane secesije Prištine.
Zatim, od 27 clanica EU 22 je priznalo jednostranu, nelegalnu deklaraciju
nezavisnosti Prištine, medju njima i najuticajnije - Velika Britanija,
Nemacka, Francuska, Italija. Što se tice politicke birokratije Brisla koja
je verovatno i najuticajniji faktor jer od nje poticu i njoj se vracaju na
sprovodjenje sve politicke odluke i stavovi, da li još postoji neko u Srbiji
ko nije sugiran da Solana, Ren i drugi vrše pritisak na Srbiju da prizna
nezavisnost Prištine, ako ne javno i izricito, onda tiho i precutno, i da
rasporedivanje Euleksa ne vide kao fazu i put ka tome cilju! Najzad i
najvažnije: EU, za razliku od UN, poseduje poluge za za pritisak, da ne
kažemo, za ucenjivanje Srbije, a to su: fondovi, Hag, vize, stipendije,
korupcija, reforme, nacionalne manjine…Lista bez kraja, tumacenja
ispunjenosti (compliance) rastegljiva.
Kadgod može Brisel zateže
Poruke Beograda da Srbija, osim EU, nema alternative Brisel tumaci kao
poziv, ili bar pristanak, na još vece pritiske i još duže liste
uslovljavanja. Da li je u Beogradu iko svetan takve logike, ili nije, da li
želi takvo tumacenje ili ne, to Brislu nije važno. Brisel ne propušta da
zategne kad god se Beograd za to namesti. Šta više, u meduvremenu ce Solana,
možda i u znak priznanja i zahvalnosti za takve poruke, tapšati po ramenima
goste iz Beograda. Neka bude pomenuto i to da uopšte nije jasan smisao
poruke koju visoki predstavnici Srbije u vezi sa Euleksom u novije vreme
ponavljaju – da je EU dobrodošla na Kosovo i Metohiju, kao što je dobrodošla
“i u druge delove Srbije”! Cime je EU zaslužila toliko poverenje –
skrivanjem izveštaja Helene Rante o navodnom “masakru civila” u Racku,
podrškom “Ahtisarijevom planu”, zamrzavanjem prelaznog sporazuma, ocenom
kooperativnosti sa Hagom? Da li je to samo nevešta poruka srpskih ministara
(oduševljenih Solaninim i Renovim prosrpskim stavovima) da je Kosovo i
Metohija jednako deo Srbije kao što su i drugi delovi, ili prizivanje nekih
novih Euleksova, na primer, u Vojvodini, opštinama na jugu Srbije, Raškoj
oblasti, Dimitrovgradu… Razlike izmedju uloge UN I uloge EU su jasne, kao
što je jasan napor da se srpska pozicija u pogledu Kosova I Metohije dalje
oslabi. Oni koji su odavno ponudili nagodbu, „deal” po šemi “teritorije za
bolji život”, odnosno, Kosmet za clanstvo u EU, zakljucili su da je trgovinu
teško sprovesti unutar sistema UN, a mnogo lakše, posredovanjem Brisla. Zato
su se odlucili da stvar, ako u ovom casu ne u celini, onda bar vecim delom,
prebace u ruke EU. Prihvatanje Euleksa od strane Srbije je prelomna tacka
potiskivanja UN i dolaska EU. Bilo bi dobro da je u korist Srbije. Nažalost,
argumenata za takva ocekivanja je malo. Ako ih ima.
Euleks na 10. godišnjicu KVM
Operacija Euleks ujedno potiskuje u drugi plan, ako ne u zaborav,
odgovornost UNMIK-a i KFOR-a za fijasko u primeni osnovnih postulate
rezolucije SB UN 1244: bezbednost, povratak 250.000 proteranih Srba i
derugih nealbanaca, rasvetljavanje sudbine kidnapovanih, vracanje
dogovorenih kontigenata srpske vojske i policije… Za taj fijasko UNMIK-a
najodgovornije su upravo zemlje koje se sada pojavljuju kao sponzori Euleksa
– Velika Britanija, Nemacka, SAD, Austrija i druge. One decenijama
podržavaju separatizam i terorizam Albanaca na Kosovu i Metohiji, sve do
finansiranja, obuke i naoružavanja teroristicke OVK. Uoci agresije NATO, one
su 1998. tražile rasporedjivanje Misije za verifikaciju (KVM). I za tu
misiju KVM I EU I SAD su tvrdile da je “statusno neutralna”. Ispod te
“neutralnosti” KVM je spašavala i reorganizovala teroristicku OVK koja ce od
marta do juna 1999. biti saveznik NATO-a u agresiji na Srbiju (SRJ). Danas,
tacno deset godina posle toga, isti faktori – EU, SAD I NATO - traže
rasporedjivanje Euleksa da bi svojim pulenima iz 80-tih I 90-tih, liderima
teroristicke OVK, organizovali državu, vojsku, policiju, sudstvo, granice,
carine… UNMIK, po zamisli tih zemalja, odlazi, a time se arhivira i neuspeh,
njihova odgovornost za neizvršavanje suštinskih odredbi rezolucije 1244 UN.
Šta znaci unošenje 4 tacke Prištine u dokumenatu UN, makar i kao aneks? O
cemu govore Ranijerevi komplimenti prištinskoj vlasti na sednici SB UN,
njegova najava da ce Priština iduce godine postati clan MMF-a i SB? Hoce li
vlast u Prištini biti benevolentnija od UNMIK-a prema zahtevu 250.000
prognanih da se bezbedno vrate na svoja ognjišta?
“Sveto trojstvo” - Euleks, Ahtisari, “Ustav”
Statusna neutralnost Euleksa je prozirna obmana. Ni cemu, zaista, ne void
poziv za kolektivno zabijanje glave u pesak. Ta tvrdnja je lagani anestetik
za srpsku javnost koji ne može potisnuti uznemirenost I strah da je rec o
trgovini. Beograd prihvatajuci zahteve Brisla, maker formalno I kroz
pregovore sa Ban Ki Munom, korak po korak, ulazi u žrvanj trgovine Kosmetom
iz kojeg se teško može izvuci. Teritorija za clanstvo, ili tzv. bolji život
ponovo je na stolu I na delu. Istina je jedna – Euleks, plan Ahtisarija i
“Udstav” Prištine su neraskidivo povezani pupcanom vrpcom. “Sveto trojstvo”
razbijanja Srbije, uz cinodjestvo Srbije!Euleks pomaže Prištini da aktivira
klasicne državne funkcije. Euleks je integralni deo Ustava Prištine, a to
nije ustav pokrajine, ili regije, vec nezavisnosti. Zabrinutost izazivaju I
stavovi predstavnika SAD koji Prištinu, kao svog tradicionalnog pulena, teše
da su šest tcaka UN I Beograda strogo privremene, da ih se za kratko vreme
niko nece secati. Vreme ce pokazati da da je “neutralnost” Euleksa samo o
pakovanje gorke pilule da je Srbija lakse proguta. I da rukovodstvo u
Beogradu sacuva obraz pred svojom javnošcu. Što se mene tice, svakako, u to
ne verujem. A vreme ce brzo pokazati suštinu.
Razume se da je Rusija je podržala Izveštaj Generalnog sekretara Ban Ki Muna
i šest tacaka. Jer, Srbija, a ne Rusija, je pregovarala sa Generalnim
sekretarom UN i sa EU I ocenila da je su šest tacaka I Eulceks prihvatljivi,
dobri za zaštitu njenih interesa. Ruski predstavnici su ne jednom
izjavljivali da ce podržati sve ono što je za Srbiju prihvatljivo i da nece
podržati ono što Srbija ne prihvata.
Protic paradigma štetne politike
Imenovanje Protica za ambasadora u Švajcarskoj podiglo je buru reakcije u
javnosti. Slucaj ne bi zasluživao nikakvu pažnju da ne predstavlja paradigmu
štetne politike,
neshvatanja šta je diplomatija kao tipicno državna, a ne stranacka, ili
trgovacka funkcija. Takvim nagodbama ne gubi samo diplomatija, vec država,
institucije, potcenjuje se javnost. Naš Ministar, Predsednik i Premijer
ocigledno ne osecaju potrebu da objasne javnosti kojim se ucinkom gospodin
Protic kvalifikovao za ambassadora. Koliko je javnosti poznato, on je bio
neuspešan ambasador - u SAD-u. Tamo, dakle, gde je dugo živeo, školovao se i
poznavao sredinu on je doživeo neuspeh. To predstavlja ne mali udarac
srpskoj politici I diplomatiji. Jer Vašington nije diplomatsko poljance za
eksperimentisanje, sinekuru ili obuku neukih. Taj teren ne priznaje interna
srpska merila. Upuceniji znaju da je za Srbiju veliki problem proalbanska
politika švajcarske Vlade i snažan albanski lobi u Bernu,Cirihu, Ženevi.
Javnosti je poznato da je gospodin Protic dosta komotno preporucivao da
Srbija prizna nezavisnost Kosova Metohije. Šta više, on je izjavio, ako
niko nece, ili ne sme da potpiše akt o nezavisnosti on je spreman da to
ucini. Možda se šalio, ironisao. Sve jedno, to je štetno I neozbiljno. I,
eto, taj isti državni vrh, oceni da je upravo takav gospodin dobar za
ambasadora, ne bilo gde, baš u proalbanskoj Švajcarskoj. To podosta govori
ne samo o Proticu, vec daleko više o onima koji se oslanjaju na takve mudre
glave.
Ili, državni vrh smatra da se to javnosti ne tice! Ili, srpskoj javnosti,
možda ostaje da se priseti da je Vlada Švajcarske pre par godina odbila
agreman za jednog srpskog ambasadora!
Jasno je da je neophodno uspostaviti kriterijume sa uslovima koje treba da
ispunjava svaki kandidat za ambasadora. I mehanizam kontrole u
Spoljno-politickom odboru Skupštine. To bi bio evropski I demokratski
standard.
Susedi – prioritet bez jednostranih koncesija
Ne kaže se slucajno da bezbednost i razvoj svake države pocinju od njenih
granica, od suseda. Odnosi sa susedima, posebno sa bivšim jugoslovenskim
republikama, su prioritet nad prioritetima. “Daleka voda ne gasi vatru” –
glasi stara kineska poslovica. U odnosima sa susedima, sa bivšim
jugoslovenskim republikama nalaze se veliki potencijali za ostvarivanje
ekonomskih, politickih, kultrnih, bezbednosnih i drugih interesa Srbije. To
je sasvim razumljivo s obzirom na vekovnu povezanost i više od sedam
decenija zajednickog života i razvoja. Medjutim, ti odnosi su od 2000.
pogrešno postavljeni na jednostranim ustupcima Srbije. To nisu ni zdrave, ni
trajne osnove. Zato odnosi nisu dobri, osciliraju od jednog do drugog
ekstrema. Srbija je, na primer, dala previše od svog ekonomskog kolaca
Hrvatskoj i Sloveniji a da za uzvrat nije ništa ili je vrlo malo, dobila.
Izvinjavala se na sve strane, povlacila protivtužbe, ustrucavala se da
pokrece pitanje ocigledne diskriminacije Srba, pitanje hrvatske opstrukcije
vracanju izbeglica, pitanje oduzetih kuca i stanova proteranih Srba… Sve,
vljda, verujuci da se tako iskazuje posvecenost dobrosusedstvu, evropskoj
orijentaciji, da se tako zaslužuje blagonaklonost Brisla, Vašingtona… I šta
je dobila za uzvrat ? Zagreb je to ponašanje ocenio kao slabost, o cemu,
pored ostalog, govori i to da je ostao pri svojoj tužbi protiv Srbije, za
genocid. Umesto da se brani od diplomatskih pritisaka Beograda zbog
diskriminacije Srba, sprecavanja vracanja izbeglica, zbog genocida i
etnickog cišcenja Srba koje potvrdjuju i Tudjmanove instrukcija vojnom vrhu
1995. godine na Brionima – Zagreb prelazi u ofanzivu, napada, osnažuje tužbu
za genocid protiv Srbije! Saterana u ugao, Srbija se brani, podseca i na
genocid nad Srbima za vreme Drugog svetskog rata, na etnicko cišcenje Srba
tokom “Bljeska” i “Oluje”, najavljuje protivtužbu… Ali, kasni. Hrvatska je
stigla pred vrata EU a da je niko nije tražio da prethodno ukine
diskriminaciju Srba, spreci tiho pokrštavanje srpske dece, da napusti
Tudjmanovu (i ciju sve ne) politiku “pokažite Srbima put da odu a, tobože,
ih zovite da ostanu”. Hrvatska je koristeci obilato “transparentnu
privatizaciju” i privrženost srpskog državnog vrha principu “odvojenosti
ekonomije od politike”, uz obilatu pomoc hrvatske vlade i licno angažovanje
predsednika Stjepana Mesica, budzašto, kupili sve što ih je interesovalo u
Vojvodini. Namece se pitanje, zna li Vlada u Beogradu koje karte ima na
raspolaganju u igri razvijanja normalnih odnosa sa Slovenijom, Hrvatskom,
Makedonijom, BiH, Crnom Gorom. Ako zna, nije svejedno da li ce ih odigrati
svojom voljom i u pravo vreme, ili kada bude prinudjena I bez izbora.
Ne bi bilo dobro da je najava kontratužbe namenjena samo srpskoj javnosti.
Srbija , kad je vec saterana u ugao, ne sme da se odnosi rutinski, ili da
rezonuje - duge su cetiri godine ima vremena, promenice se okolnoti,
Hrvatska ce shvatiti da joj je, ipak, u interesu politicki dogovor I slicno.
Radi se o velikoj odgovornosti sdašnjeg državnog vrha. Potreban državnicki,
ozbiljan, širok prilaz. Potrebno je da se, bez odlaganja, usvoji državna
platforma sa osnovnim politickim odrednicama I da se formira snažan tim koji
ce razumeti istorijski karakter izazova, koji ce hteti I umeti da tom
izazovu odgovori na najbolji nacin.
Neka bude receno i to da Srbiji danas, sa problemom Kosmeta i Haga, da budu
pomenuta samo dva najvažnija, najmanje treba zaoštravanje odnosa sa bilo
kojim susedom, najmanje sa Hrvatskom. Ali, dok Hrvatska ne bude pokazala
jednaku spremnost da brine o tim odnosima bar koliko i Srbija, Beograd se,
bez kompleksa i pravdanja bilo kome, svim svojim naucnim i strucnim
potencijalima, mora spremati za proces pred Medunarodnim sudom pravde. Sada.
Odnose sa Hrvatskom i Slovenijom, kao uostalom sa svim susedima, treba
postaviti na zdrave osnove striktnog postovanja uzajamnosti interesa.
Dosadašnju praksu jednostranih popuštanja treba oceniti kao štetnu i
ostaviti za sobom.
Novinari i diplomate
Diplomatija i novinarstvo su profesije. I to treba poštovati. Slicnosti ima
u zahtevima da I jedni i drugi treba da budu široko obrazovani, da poznaju
ekonomska, politicka i druga kretanja, da razlikuju bitno od nebitnog, da
govore strane jezike. Ipak, treba uociti i jasne razlike. Novinari se
obrazuju kako na najbolji nacin da informišu javnost. Diplomate se
osposobljavaju za interno informisanje državnih i vladinih sektora o onome
što je od interesa za ostvrivanje ekonomskih, politickih, bezbednosnih i
drugih interesa. Javna diplomatija ne umanjuje znacaj interne, ili tajne,
niti briše razlike izmedu dve profesije.Posao je novinara gotovo iskljucivo
u pisanju, izveštavanju, posao diplomata samo je delom u pisanju, mnogo više
u operative, u dnevnim kontaktima i prakticnom delovanju na zaštiti interesa
Srbije u odnosima sa drugim državama i organizacijama. Novinari,
prevashodno izveštavaju o onom što se vec desilo, glavni posao
profesionalnog diplomate i kad piše, nije da objašnjava zašto se desilo ono
što se desilo, iako je I to po nekad neizbežno, vec da predvidja šta se u
konkretnim uslovima može desiti i da predlaže preventivne aktivnosti. I
tada, samo kada je to od znacaja za interese Srbije. Diplomata, na primer,
mora odlicno da poznaje tehniku pregovaranja, što je gotovo citava nauka,
novinarska profesija to ne zahteva, jer novinaru to nije potrebno.
Iako su uopštavanja rizicna, cini mi se da imenovanje novinara na
ambasadorske dužnosti u dosašnjoj praksi Srbije nije dalo zadovoljavajuce
rezultate. To, dakako, nije dokaz da su novinari zbog svoje profesije
nepodobni za diplomatiju, vec verovatno, zbog nedostataka kriterijuma za
novinare I diplomate, neuvažavanja diplomatije kao posebne profesije. Ili
zato što pojedinci ni kao novinari nisu bili medu najboljima. Ako cak ni
sjajan novinar ne garantuje da ce biti sjajan diplomata, još je verovatnije
da osrednji, ili slab novinar ne može biti dobar diplomata. I ponovo se
vracamo na kriterijume izbora koji su alfa I omega iole ozbiljnog prilaza
diplomatiji kao profesiji.
Neki novinari dobijaju ambasadorska mesta kao neku vrstu nagrade za zasluge
u demokratizaciji Srbije, za usluge DOS-u, a neke vlast kao da želi da
skloni s domace scene jer puno znaju I imaju duži jezik nego što odgovara
politickoj eliti. Jedna novinarka, nagradena je tako što je poslata za
ambasadora u Skoplje. Niti je znala strane jezike, niti medjunarodne odnose.
Kažu, cim je tamo došla ceo zateceni sastav je vrtila u Beograd, a na
njihova mesta zaposlila svoju svitu - sestru, zeta, rodbinu, licne
prijatelje. Drugi novinar je nagradjen slanjem za ambasadora u Australiju.
Nije poznato koliko je unapredio ugled i odnose Srbije sa tim
kontinentom...
Ali, da se razumemo, nije novinarska profesija na tapetu kao rezervoar loših
ambasadora, na tapetu je loša je kadrovska politika u diplomatiji u celini,
loše je što nema kriterijuma vec dominira arbitrarnost, medjustranacko
prebijanje racuna, licna lojalnost, nepotizam. Sa takvim kriterijumima ne
može se daleko stici.
Što bolji odnosi sa drugima to bliži EU
EU i dobri odnosi s Rusijom, Kinom i nesvrstanima nisu u medusobnom sukobu.
Onoliko koliko Beograd jaca odnose sa Rusijom i Kinom, sa nesvrstanima u toj
meri ce se brže kretati ka Briselu i EU. Srbija se posle 2000. povlacila sa
zagarantovanih tržišta Afrike, Azije i LA na koja se EU, SAD, Kina I Rusija
sve više uglavljuju, jer tamo vide veliki rezervoar strateških minerala i
energenata. To je bio rezultat uprošcene procene naše spoljne politike da
Zapad od kojeg Srbija zavisi - ne vikli da Srbija ima dobre odnose sa
zemljama tih kontinenata. I to je sindrom inferiornosti koji karakteriše
vlast u Srbiji. Srbija, na primer, iz Angole, jedne velike africke zemlje
dobija svoju naftu vec 25 godina, desetostruko ako ne i više je preko svoje
nafte naplatila investicije koje je uložila. Zašto bi se otuda povlacila,
kome bi povlacenjem cinila uslugu. Zašto se puvukla iz Libije u kojoj je
decenijama imala poslove vredne milijarde dolara, ili iz Perua gde je samo
jedna naša firma “Energoprojekat” samo na jednom projektu vodosistema “Cira
Pura” naplatio 1,3 milijarde USD. I mnogo puta pitanje zašto, nažalost, nema
uverljivog, razloga. Šta je Srbija i na kojoj strani za uzvrat dobila?
Živadin Jovanovic,
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
