From: Dobrosav Nikodinovic
Sent: Saturday, February 07, 2009 13:10 Ne moze a da se ne zapazi da su Siptari sve postigli iskljucivo nasiljem nad slabijima od sebe. Nista nisu postigli civilizaijom, dostignucem nauke, kulture i tehnologije. Sto nije bilo moguce postici nasiljem, postigli su novcem. Zato im je posluzio kriminal svake vrste, a najznacajnija je trgovina narkotika, belo roblje, a sada i trgovinaljudskim ljudskim organima. Nema drugog nacina nego isterati klin klinom. Srbima je to poslednja mera. Oslobodjenje Kosova je moguce jedino "klinm". Srbi su primali islam iz vise razloga, da bi se zastitili od turskog bezgranicnog terora i "dobrovoljno" da bi sacuvali privilegije, pribegavajuci taktici porodice gde su neki ostali pravoslavci a deo porodice je primio islam. Doduse samo formalno, kamuflirani, a nikako iz ubedjenja. Arbanasi su listom primali islam i u svome ponasanju su nadmasili Turke - pljacka, teror, paljevine, silovanja. Islamizirani Srbi su bili izlozeni Arbanaskoj torturi i nasilju sve dok ne bi prihvatili pripadnost siptarskoj naciji. Tada postalii ravnopravi sa Siptarima. Takvi Srbi koji su primili islam prozvani su muslimanima, a kada bi prihvatil nacionalnu pripadnost Arbanasi prozvani su Arnautasi. Nazalost veliki procenat danasnjih Siptara su genetski Srbi. Neverovatno je kako su prihvatili nasilje i pljacku kao zivotnu filozofiju Arbanasa. Salno se cudom cudimo kako prave budale od nas, dok se Siptari ponasaju brutalno nasilno da ostvarre svoje ciljeve,pona[ajuci se kao ljudi bez imalo savesti, stida, ponosa. Pa to je takav psiholoski sklop ljudi. Nikad Srbi nisu vrsili nasilje nad Siptarima, vec su uvek branili, ili sebe ili drzavu Srbiju. Zasto Siptari mrze Srbe izdleda nejasno i baca malo sumnju da su Srbi krivi za to, da nam se desava ono sto smo zasluzili. Jedino je bilo licnih gresaka kada je sprovodjena poljoprivredna reforma na Kosovu posle Balkanskog rata, kada je delejna zemlja onome ko je zemlju obradjivao. I nikad vise. Sada se situacija komplikovala prisustvom SAD i EU. Nikom nije jasno o cem u se tu radi, niko nije tacno video sta se tu zapravo desava, u cemu je tu interes SAD i EU. Zar ove svetske sile ne znaju ko su Srbi, zasto se favorizuju Siptari a Srbi unistavaju svim sredstvima. Kliniton je davno pre 1999. rekao da su na Kosovu ugrozeni vitalni interesi SAD. Niko to nije razumeo. Kad sam to procitao mislio sam da je novinarska greska. A sada kada su nam Ameri uzeli kucu, jasno je da su tu radi sebe, a Siptari su im samo sredstvo da eliminisu ozbiljnog neprjatelja Srba. To rade toliko perfidno, malo lazima, malo korbacm. Jedna od velikih lazi je clanstvo u EU, a kobac je Hag. Da li ima iko pametan da kaze o cemu se to zapravo radi i da jednostvno kaze - Ej, Srbi, probudite se iz sna. Otvorite oci i vidite sta je sta. Dakle, koji je interes SAD i EU na Kosovu i Metohiji? --- ANTIC.org-SNN <antic.miros...@gmail.com> schrieb am Sa, 7.2.2009: Mirko Čupić Zatiranje Srba u režiji Zapada Piše:P. Stojković Dolazak NATO trupa u južnu srpsku pokrajinu, a zatim i čišćenje Srba sa Kosmeta novinar i publicista Mirko Čupić, doživeo je da vidi svojim očima. On i njegova supruga napustili su Prištinu, posle brojnih pretnji, iseljavanja i useljavanja, tek 26. avgusta, zahvaljujući dobrim ljudima i sreći. Etničko čišćenje Kosova i Metohije od nealbanskog stanovništva pada kako na dušu Šiptara, tako i pripadnika KFOR i UNMIK koji nisu reagovali. Umesto da sprečavaju zločine, kako kaže naš sagovornik, oni su im u pojedinim slučajevima i pomagali. Mnogi Srbi su nastradali kada su mislili da su sigurni, kada su bili u blizini međunarodnih snaga. Nestajali su pored punktova, izvlačili su ih autobusa pod pratnjom KFOR ili UNMIK, pa su čak otimali službenike UN srpskog porekla iz vozila međunarodnih snaga, a da njihove kolege nisu ni prstom mrdnule. Tako je nastradao službenik UNMIK Stojković, koga su Šiptari iz vozila UN odveli u nepoznatom pravcu... - Bio sam jedan od onih koji su verovali da ne bi trebalo napuštati Kosovo i Metohiju, ali sam na kraju morao da pobegnem pred terorom Šiptara - kaže Čupić. - Pobedonosni dolazak bandita OVK na vozilima engleskih vojnika, pratio sam sa prozora stana, jer već tada nisam smeo olako da izlazim iz zgrade. Jednog od njih koji je došao sa Englezima sam poznavao, bio je iz moje zgrade, sin komšije. Čitavo naselje, Kupusište, mu je aplaudiralo. Od tada, po rečima Čupića, svaki dan su razni "uniformisani" ili "u civilu" dolazili na vrata i proveravali da li je još tu i davali rok od 15 - 20 minuta da napusti stan. "Kaparisali" stan, lepeći razna šiptarska imena. - Dolazili su dva meseca, dan i noć. Imao sam bombu i kada god su postajali "malo drčniji" pretio sam da ću je aktivirati - kaže Čupić. - Uvek su bežali, čak i neki "policajci" nekog njihovog generala u crnim uniformama. Oni nisu mogli da veruju da me njihova pretnja nije zastrašila, pa su sedeli par sati u nekom džipu u dvorištu zgrade. Kako nismo redovno imali struje hleb smo pekli danima, a pošto u jednom periodu ni moja supruga nije smela napolje jeli smo i kore od slanine. U početku su, po rečima Čupića, dolazile i komšinice, pod izgovorom da provere da li je nešto njihovo "završilo" kod nas. Puštali smo ih, priča dalje Čupić, da preturaju po stanu, ali nikada ništa svoje nisu našli. - To je, inače, bilo za očekivati. Posle Drugog svetskog rata moja majka je došla kod komšija Šiptara nekim poslom, a na svoje iznenađenje je imala šta da vidi: pola našeg pokućstva, između ostalog i krevet na kome sam se rodio, "pripalo je komšijama". Nikada nismo to povratili - kaže Čupić. - Zato su i oni, znajući šta sami rade, došli da "provere" naš stan. Takođe, su nam nudili i ugovore o zakupu, kupovini stana i sl. Kao oni će da čuvaju naše stvari dok mi ne dođemo po njih... Bilo je dovoljno, po rečima sagovornika Revije 92, da vas nema sat vremena i da ostanu samo goli zidovi. Odnosili su i pločice i parket. Mnogi Srbi su na taj način bili prinuđeni da odu, a jedan broj nikada nije stigao do odredišta jer su ih bande OVK presretale, pljačkale i ubijale na putu. Kolika je, po oceni Čupića, bila "uigranost" pljačkaša i nezainteresovanost britanskog KFORA pokazuje i primer da su Šiptari opljačkali jednu prodavnicu, na rukama iznoseći sve iz nje, dok su Britanski vojnici prolazili pored nje. Šiptari su telima napravili "živi zid" ispred vojnika, koje nije ni zanimalo šta se dešava, jer su sa vozila mogli da vide, i pozdravljali ih. To je trajlo dok i poslednja pokretna stvar nije odneta iz prodavnice! - Jednom su mi zakucali na vrata i Englezi tražeći oružje. Pronašli su pušku, M-48, za koju je prevodilac tvrdio da je iz nje pucano, ali pošto je bila nauljena to nije prošlo, ni kod Engleza - navodi Čupić. - Kasnije sam upoznao Irce koji su bili u britanskom kontigentu i donekle se sprijateljio sa njima. Oni su bili potpuno druga priča. Ispričali su mi da su još prilikom obuke dobili instrukcije da Srbe smatraju kao neprijatelje. Da su "Srbi vojnici Sadama Huseina", i da im je zabranjeno pružanje pomoći i bilo kakav kontakt sa nama! Ipak, zahvaljujći njima, kako kaže Čupić, imali smo mirniju situaciju. Dolazi li su, i u po noći, i glasno "najavljivali svoje prisustvo". Oni su sačuvali žive glave mnogim Srbima. Postojao je i telefon za hitne slučajeve, ali retko ko je uspeo da dobije pomoć, jer su operateri bile Šiptarke koje nisu prosleđivale zahteve za pomoć ili su odgovarale da su "sve patrole zauzete". Ipak, po rečima Čupića, ukoliko bi im se obratili na engleskom informacije su prosleđivane i KFOR je intervenisao. Dolazila je i jedna Šveđanka koja je kontrolisala psihičko stanje onih koji su ostali. Poneki novinar... - Na žalost, imao sam priliku da se uverim u "miroljubive" namere OVK i KFOR. Gledao sam, sa prozora, kako nekoliko mladića na sred ulice bije jednu staricu, kako siluju, i Šiptari i strani vojnici, jednu devojku - ističe Čupić. - Interno smo se dok nam nisu ukinuli telefione, nas dvadesetak preostalih prijatelja, obaveštavali, ali su vesti, vremenom, bile sve crnje i crnje. Toliko da nekada nismo mogli ni da ustanemo od bolova. U pojedinim trenucima bili smo na ivici očaja, da napustimo stan tek onako. Ali nismo bili sigurni da ćemo živi izaći. Konačno, prema svedočenju Mirka Čupića, kada se više nije moglo izdržati pozvonio je telefon koji im je dugo bio ukinut. - Javila se ćerka iz Beograda i rekla da se spremimo sutra za izvlačenje - kaže Čupić. - Po nas su kamionom došli Rizo Redžović iz Prijepolja, prijatelj Milan Kulić dovezao mi je radnike za utovar stvari iz Kosova Polja, a s njim je stigla i naša prija Ilinka Perunović. Umesto obećane pratnje KFOR koji je, po rečima Čupića, dotle obezbeđivao naš izlazak iz zgrade ostali smo sami. Ipak, dobili smo savet koji nam je upućen posredno, pa smo otišli do Kosova Polja kod naših prijatelja Perunovića. - Isto veče, oko 21 sat 25. avgusta 1999. godine, čuo sam meni drag glas iz "ekipe" (irskih vojnika) i dogovorili se da sutra u 6.45 nađemo na nadvožnjaku odakle će nas otpratiti do granice - kaže Čupić. - Nedugo zatim javio se jedan drugi glas iz neke druge službe i ponudio nam pratnju, u 9 preko Kosovske Mitrovice, ili u 12 preko Podujeva? Izabrali smo Kosovsku Mitrovicu. Tek tada smo shvatili da je naše izvlačenje tajna i da se vreme nije smelo znati! Sve je bilo gotovo oko pola osam ujutru 26. avgusta. KFOR i UNMIK su, po rečima Čupića, žmurili pred stradanjem Srba i drugih nealbanaca, a neki su im se i pridruživali. Uostalom, najveći broj zločina nad nealbancima dogodio se upravo od njihovog dolaska na Kosovo i Metohiju. Tako su po podacima UN, od 1998. godine do juna 2004. godine izvršena 6.397 oružana napada na Srbe. Ubijeno je 1.197, odvedeno u nepoznatom pravcu 1.138, a ranjeno 1.305 Srba. Istovremeno ubijeno i nestalo je 72 Bošnjaka, 31 Rom i oko 260 Šiptara za koje su teroristi pretpostavljali da su lojalni državi Srbiji. Pretpostavka je da je nastradalo oko 5.500 terorista OVK. Tokom sukoba najveću pomoć OVK je dobila od Ričarda Holbruka i Pedija Ešdauna, koji su utrli put za dolazak "verifikatora" na čelu sa Vilijamom Vokerom. Ti isti su i organizovali naoružavanje i obuku OVK u kampovima u Albaniji. Najžešći sukobi dogodili su se tokom 1998. godine. Tada je bilo oko 2.000 Šiptara u srpskim zatvorima, a otmice Srba su učestale zbog navodne razmene zarobljenika. Ipak, broj kidnapovanih i broj ubijenih se ne slaže. I do dan danas nije poznato šta je bilo sa više od hiljadu civila. U tom periodu, po rečima našeg sagovornika, bilo je i nagoveštaja da su Šiptari otete Srbe i druge nealbance, osim za razmenu, koristili i kao izvor organa za presađivanje. Veoma stidljivo i oprezno govorilo se o trgovini organa gde su Srbi imali nezahvalnu ulogu da budu "dobrovoljni donatori". Iz mnoštva nagoveštaja, po rečima Čupića, trebalo bi izdvojiti priču jedne majke iz okoline Đakovice kojoj je Šiptarka, komšinica, rekla: "Ne kukaj za sinom on je usrećio drugu majku..." Sve češće otmice pokazale su da se jedni ubijaju na teritoriji Kosova i Metohije, a drugi odvode u Albaniju. Mnogo kasnije posle rata neki preživeli stanovnici Orahovca, prepoznali su na snimcima svoje najmilije u kolonama Šiptara koji su napuštali Srbiju za vreme NATO bombardovanja. Posle rata prvi "gubernator" Kosova i Metohije, nekadašnji lekar bez granica (koji je devedestih godina prošlog veka "pronašao" selektivno trovanje Šiptara iz vazduha), a sada ministar inostranih poslova Francuske Bernard Kušner, oglušio se o vapaj srpskog naroda. Za vreme njegovog upravljanja Kosmetom, po rečima našeg sagovornika, dogodio se, krajem juna 1999. incident u zgradi Skupštine opštine Priština. Pridošli šiptarski teroristi navalili su da silom uđu u zgradu. Tu su se zatekli mladići Stanko Filipović i Nebojša Dukić koji su u tuči sa daleko brojnijim Šiptarima, od kojih su neki i pucali, zadobili lakše povrede. Kada su stigli vojnici KFOR, brutalno su uhapsili samo njih dvojicu. Potom su ih vezane odveli u "202. poljsku bilnicu" u Lipljanu. Iz jedne od prostorija osećao se jak smrad, pomešan sa mirisom hemikalija. U susednu prostoriju često su ulazili britanski vojnici, a izlazili su sa rančevima na leđima i vidljivim šipkama u njima. Ne sluteći da neko od dvojce vezanih Srba razume engleski jezik oni su mirno razgovarali - "To ne traje sve dugo, oko desetak minuta, uostalom od te kože se finansira naš bataljon...". Tada je Stanko Filipović upitao jednog oficira: "Hoćete li nas sada ubiti ili kasnije?" Pri tome je dodao da je njihovo hapšenje, kao i ceo incident u i ispred zgrade Opštine snimalo više stranih tv ekipa. Iznenađen, engleski oficir mu je zabranio da razgovara sa vojnicima i da postavlja pitanja. Posle ispitivanja i razgovora sa drugim engleskim starešinama obojica su oslobođeni. Obojica veruju da se u toj "202. poljskoj bolnici" skidala koža i vadili drugi vitalni organi iz ljudi i potom prodavali. Osim ovog slučaja tokom rata bilo je i glasina, kako kaže naš sagovornik, da se oteti Srbi koriste za medicinske eksperimente, za vađenje i preprodaju krvi. - Ono što budi sumnju je i da su birani mlađi i zdravi ljudi, kao da je neko vršio selekciju koga će da pošalje u Albaniju, a ko će biti odmah likvidiran - naglašava Čupić. - Ovu tezu potkrepljuje i činjenica da su prilikom predaje tela pobijenih Srba koja su razmenjena za uhapšene teroriste, neki ljudi konstatovali relativno sveže rane. Ova razmena se dogodila 2000. godine! Očigledno da su ti ljudi čuvani za razmenu, a kada više nisu trebali živi, bili su eliminisani. KONTROLA Ništa bez Haradinaja Svaki transport sa Kosova i Metohije u Albaniju, tokom rata i neposredno posle, bio je pod kontrolom jedinica OVK kojima je direktno komandovao bivši premijer Kosova i Metohije Ramuš Haradinaj. Ovaj zločinac je oslobođen u Haškom tribunalu od odgovornosti za dela koja je navodno on lično počinio (lična odgovornost) , ali nikada nije suđen za komandnu odgovornost (objektivna odgovornost) , odnosno za ono što se većini suđenih i osuđenih Srba stavlja na teret. Niko u Tribunalu ne spori da je bilo zločina nad Srbima i da ih je počinila OVK, ali nema odgovornih (izuzimajući Leh Brahimaja koje bio pod komandom Haradinaja i za svoja zlodela "zaradio" robiju). Trebalo bi napomenuti i da su svi svedoci, njih devet, koji su mogli da ga pošalju na robiju i koji su bili pod zaštitom Tribunala, likvidirani. ALBANCI Arnauti ili Arbanasi Šiptari su došli sa Turcima na ove prostore, o tome postoji više studija i prvi pisani tragovi o njima datiraju tek iz 15. veka. - Postoji velika razlika između Arbanasa i Arnauta tvrdi Mirko Čupić. - Oni nisu isto. Arbanasi su autohtona zajednica iz severne Albanije i Malesije koju su Turci doveli na Kosovo i Metohiju. S druge strane, Arnauti su spoj Srba i Albanaca, odnosno Srbi koji su preuzeli islam, ali i albanske običaje. Arnauti su, i po Turcima, najgori spoj. Reč arnaut je turska kovanica koja je sastavljena od reči krpu za čišćenje i sovu. Poslednja srpska sela na Kosovu i Metohiji prešla su u islam 1974. godine u oblasti Drenice. PREVARANTI Opljačkali unesrećene U svoj toj pometnji i tragediji dobro su se "snašli" prevaranti koji nisu prezali od toga da unesrećenim porodicama uzmu i poslednji dinar, marku ili dolar i da ponude lažnu nadu porodicama da će se njihovi najmiliji vratiti. Vojni penzioner iz Prištine Rahman Kastrati od pojedinih porodica čiji su najmiliji nestali uzimao je pare da bi navodno podmitio stražare koji čuvaju njihove rođake u logorima u Albaniji kako bi ih pustili. Za tobožnje posete Srbima u Albaniji uspeo je da namakne poveću svotu novca. Očigledno je da Kastrati nije išao u Albaniju, ali priča o logorima u Albaniji je imala nekog osnova, što je prošle godine, po mišljenju srpskog tužilaštva za ratne zločine i dokazano. MANIPULACIJE Leševma i iseljavanjem Italijanskom komandantu KFOR Šiptari su prijavili veliki broj masovnih grobnica, ali ih italijanski vojnici nisu našli! Posle napada OVK na Orahovačka sela Retimlje, Opteruše i dr. kada su srpske snage krenule u čišćenje puta i terena od OVK, ubijeno je u obračunu oko 4.500 pripadnika OVK, više od 5.000 je zarobljeno, a oko 8.000 je pobeglo preko granice sa Albanijom. Posle orahovačke tragedije oko 50 terorista OVK je poginulo u borbi sa vojskom i policijom. OVK je svoje žrtve preobukla u "civilnu" odeću, pokupila oružje, napravila par svežih grobova, odraslih i dece, dodatno izrešetala mrtve... i sve to prikažu stranim medijima kao civile koje su ubile srpske snage bezbednosti! To su uradili više puta. Tada im je država Srbija omogućila da se vrate - svima koji nisu okrvavili ruke, a potom su došli Ričard Holbruk u Juniku i Pedi Ešdaun u selu Studeničane kod Suve reke. Po rečima našeg sagovornika u Račku je ubijeno, ne 40 ljudi, kako je zvanično objavljeno, već pedesetak, ali su ti "prekobrojni" bili "instruktori" koje su poslale SAD i Velika Britanija, pa je njihovo prisustvo zamaskirano. Jedina civilna žrtva u ovom sukobu je jedna žena za koju se pouzdano ne zna ko ju je ubio jer je nastradala van sela. U selu Trnje ubijena je jedna žena. Šiptari su odmah okrivili Srbe, ali činjenica je da su to u stvari uradili Šiptari, preobučeni u uniforme srpske policije! Neke koji su pljačkali i prepoznali na snimcima. Iseljavanje Šiptara, pod navodnim pritiskom, je, kako kaže Čupić, odlično izrežirano. Generalnu probu su imali još 1998. godine kada je na Kosovo i Metohiju došla Sadako Ogata, visoki predstavnik Crvenog krsta. Tada su za jedan dan skupili sto hiljada ljudi na određenoj lokaciji gde su čekali da dođe sa kamerama. Istu taktiku, koja prvi put nije dala željeni rezultat ponovili su pred kamerama tokom agresije NATO, a naši su im još obezbedili vozove do Makedonije i autobuse do Albanije! http://www.revija92 .rs/code/ navigate. php?Id=599&editionId=64&articleId=277 _._,___ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
