.
VREME 948, 5. mart 2009. POLITIKA
Portret savremenika – Jovica Stanišić:
Naš čovek u Beogradu
"Uvek sam bio za kompromise, ja sam muzičar po vokaciji, nisam
policajac", Jovica Stanišić u razgovoru sa haškim istražiteljima 19.
novembra 2001.
piše: Dejan Anastasijević
Da Jovica Stanišić stvarno ne postoji, trebalo bi ga izmisliti kao
junaka nekog političkog trilera. Iz centra paukove mreže zvane Resor
državne bezbednosti Srbije dirigovao je kontrolisanim haosom tokom
najvećeg dela olovnih devedesetih. Igrao je ključnu ulogu kako u
raspirivanju ratova u bivšoj Jugoslaviji tako i u njihovom okončanju.
Bio je mozak brutalnog režima Slobodana Miloševića, ali je sve vreme
negovao kontakte sa opozicijom; neke "opozicione" stranke i medije je
sam osnovao. Slao je kriminalce u krvave pohode u Bosnu i Hrvatsku, a
istovremeno trgovao sa neprijateljskim ratnim vođama. Zoranu Đinđiću se
nudio kao prijatelj i savetnik, da bi posle bio sumnjičen kao učesnik u
atentatu. A sada se, ako je verovati losanđeloskom "Tajmsu", ispostavlja
da je sve vreme bio saradnik američke Centralne obaveštajne agencije,
poznatije pod akronimom CIA. Davno pre toga, međutim, Stanišić se uselio
u mitove i teorije zavere kojima beogradska čaršija obiluje. "Vera u
špijune je mistična, hranjena fantazijom, na pola puta do religije",
primetio je u nedavno objavljenom eseju pisac trilera Džon le Kare, ne
misleći naravno na Stanišića, ali pogodivši pravo u centar.
Ko zna na šta bi Srbija danas ličila da je Stanišić samo fiktivna
ličnost, ali čovek je i te kako živ, mada ne sasvim zdrav, i na
privremenoj slobodi čeka suđenje za zločine protiv čovečnosti pred
međunarodnim Tribunalom u Hagu. Rođen je 30. jula 1950. godine, u
Ratkovu, opština Odžaci, u porodici crnogorskih doseljenika sa Kosova. U
Beogradu je studirao na Fakultetu političkih nauka gde je diplomirao
1974. Njegove kolege sa fakulteta pamte ga kao sasvim prosečnog studenta
koji se mahom držao po strani (mada je tu i tamo svirao bas gitaru, što
je osnova za citat na početku teksta). Izgleda da je već u to vreme imao
na umu posao u Službi u koju je primljen odmah nakon studija. U prvo
vreme, Stanišić je radio kao operativac beogradskog Centra DB-a, po
kontraobaveštajnoj liniji. Navodno se već na samom početku karijere
istakao prilikom obrade čuvenog teroriste Iliča Sančeza Karlosa koji je
1975. uhapšen u beogradskom hotelu Metropol, ali je verovatnije da je
Stanišićeva uloga u toj aferi, nakon koje je Karlosu odlukom sa najvišeg
mesta omogućeno da bezbedno napusti Jugoslaviju, bila relativno mala.
Mnogo važniju ulogu, koja je definitivno odredila njegovu buduću
karijeru, Stanišić je odigrao tokom priprema za Osmu sednicu i dovođenja
Slobodana Miloševića na vlast. Stanišićev tadašnji šef, načelnik DB-a
Dragan Mitrović, bio je među prvim žrtvama čistke koja je usledila, a
njegov naslednik Zoran Janaćković zadržao se na tom mestu kratko vreme,
toliko da Stanišiću zagreje stolicu. Janaćkovićevim premeštanjem na čelo
Službe za istraživanje i dokumentaciju (SID), obaveštajne agencije pri
Ministarstvu za inostrane poslove Stanišiću je omogućeno da posle
petnaest godina rada dođe na čelo Službe. Zvanično je na to mesto
načelnika došao 31. decembra 1991, mada je najpre kao pomoćnik, a zatim
zamenik šefa RDB-a, faktički rukovodio Službom mnogo pre toga.
KORISNE VEZE: Glavni posao ga je tek čekao. Najpre je bilo neophodno
obezbediti nastavak "antibirokratske revolucije" u Crnoj Gori i
Vojvodini. Stanišić je taj deo posla brzo i uspešno odradio, u čemu mu
je dvostruko crnogorsko-vojvođansko poreklo bez sumnje pomoglo, a u
Vojvodini mu je pomogao drug iz zavičaja Mihalj Kertes zvani Bracika,
koji će kasnije biti nagrađen mnogim važnim funkcijama, od kojih je
poslednja direktor Carine. Zatim se trebalo infiltrirati i blokirati još
uvek moćni Savezni SUP, u čijem je sastavu bilo mnogo ljudi nesrpske
nacionalnosti ali (što je za Stanišića i Miloševića bilo opasnije) i
mnogo Srba jugoslovenske orijentacije odanih tadašnjem premijeru Anti
Markoviću. I to je odrađeno bez greške, opet uz pomoć Bracike Kertesa
koji je bio čovek za vezu između Stanišićevih krtica u SSUP-u i DB-u
Srbije. Kada je 1992. MUP Srbije formalno (i nasilno) preuzeo arhivu
savezne Službe, SSUP je odavno bio prazna ljuštura, a Kertes je
postavljen na mesto pomoćnika saveznog ministra, tek da ga sahrani.
Međutim, pravi izazov za Stanišića – i posao kome je posvetio najviše
vremena i energije – bio je prelazak Srbije na višepartijski sistem
tokom 1990. Priča se da je Stanišić tada skrojio srpsku opoziciju po
Miloševićevoj meri, i to tako da mu je sledećih dvanaest godina lepo
pristajala. Advokat Borivoje Borović izjavio je 2002. da je tokom
Miloševićeve vladavine cela opoziciona scena, uključujući i stranku
kojoj je i sam pripadao (SPO), vrvela od agenata DB-a. Čak i ako se uzme
da su te priče grubo preterivanje, ostaje činjenica da se među
osnivačima opozicionih stranaka našlo mnogo ljudi sa debelim dosijeima
saradnika Službe, kao i onih koji su u biografijama imali stavke koje su
ih činile podložnim ucenama. Tokom godina koje su usledile, Stanišić je
mekom i majstorskom rukom diktirao jalovim pokušajima opozicije da se
ujedini, i nije čudno što su prvi uspesi na tom polju ostvareni tek
nakon njegovog udaljavanja iz Službe i raskida sa Miloševićem.
A zatim, valjalo je uvesti Srbiju u rat u kome zvanično nije
učestvovala. O ulozi Jovice i njegovog najbližeg saradnika Franka
Simatovića zvanog Frenki u naoružavanju Srba u Hrvatskoj i Bosni, kao i
o formiranju čitavog grozda paravojnih jedinica koje su harale po
ratištima (a ponekad i bliže kući) "Vreme" je opsežno pisalo, a u filmu
Jedinica ("Vreme film" 2007) detaljno je opisano kako su te jedinice, od
Draganovih Knindži i Arkanovih Tigrova, preko Bocinih Škorpiona, do već
famoznih Crvenih beretki bile sastavljene, obučene i kontrolisane od
strane Jovice i Frenkija. Upravo su zbog ovih aktivnosti obojica
optužena od strane Tribunala, s tim što je glavni pretres na samom
početku blokiran na neodređeno vreme zbog Stanišićevih zdravstvenih
problema.
Ono što je bitno jeste da je zahvaljujući tom tajnom ratnom naporu do
sredine devedesetih Služba temeljno kriminalizovana. Masa okorelih
razbojnika i ubica stekla je u to vreme pravo na značku i službeni
pištolj, a njihove mirnodopske aktivnosti – šverc, iznude i povremene
likvidacije – odvijale su se pod zaštitom RDB-a. Usput, ni Jovica ni
Frenki nisu odoleli da se malo ogrebu, trgujući preko Cazinske krajine i
Fikreta Abdića oružjem, naftom, cigaretama i ostalom robom široke
potrošnje s praktično svim stranama u ratu (operacija "Pauk", takođe
lepo opisana u filmu Jedinica). Novac od te, najmasovnije švercerske
operacije u novijoj istoriji Balkana, delimično je išao na nabavku
specijalne opreme za specijalne jedinice koje su obezbeđivale šlepere,
ali je povelik deo, kako to biva, završio u džepovima onih koji su
operaciju vodili.
PAD U NEMILOST: Nakon Dejtonskog sporazuma iz novembra 1995, čijem je
potpisivanju prisustvovao uz bok Miloševiću i Holbruku, Stanišićeva
zvezda polako počinje da gasne, bar u Miloševićevim očima. Premda je u
tom trenutku izgledalo da je Stanišić de facto drugi najmoćniji čovek u
Srbiji, brzo se pokazalo da je utisak varljiv. Njegova bliskost sa
Miloševićem počela je da smeta Miri Marković, koja je ocenila da je
došlo vreme da se njena, do tada marginalna partija vine u vrh
političkog života Srbije. S renomeom "iskrenog patriote" i "vrhunskog
profesionalca" koji je uživao i u vlasti i u opoziciji, Stanišić je bio
najozbiljnija prepreka na tom putu. Kada je na novembarskim izborima
1996. SPS izgubio lokalnu vlast, Mira je zahtevala poništavanje izbornih
rezultata i oštre mere prema opoziciji. Stanišić je, međutim, savetovao
Miloševiću nastavak oprobane politike "meke ruke". Milošević je poslušao
suprugu, nakon čega su usledili tromesečni protesti pred kojima je na
kraju morao da ustukne; Stanišić je bio dovoljno ozlojeđen da svoje
neslaganje sa šefom izrazi ne samo u kuloarima, nego i u izjavi koju je
preko svog pomoćnika Dragićevića dostavio američkom "Tajmu". "Služba je
odana pre svega državi, a ne pojedincu, ma ko to bio", poručio je. "Mi
se protivimo prekomernoj upotrebi sile i zalažemo za rešenje krize
mirnim sredstvima." Iako se ispostavilo da je bio u pravu, pukotina
između Stanišića i Miloševića je bila stvorena, a Mira Marković i
jurišnici iz JUL-a svojski su se usredsredili da je što više prošire.
Novu priliku dobili su godinu dana kasnije, kada je na Kosovu počeo da
tinja gerilski rat. Šta se tačno dešavalo između Stanišića i Miloševića
u to vreme još uvek se ne zna. Iz sudnice Haškog tribunala, kroz usta
Mahmuta Bakalija i Batona Hadžijua, javnost je upoznata s tim da su
početkom 1998. godine posredstvom Stanišića vođeni tajni pregovori
između Rugovinih izaslanika i Beograda, ali da su ti pregovori
Miloševićevom odlukom naglo prekinuti. Ono što je sasvim izvesno je da
nakon prekida pregovora Stanišić više nije konsultovan o pitanjima
bezbednosti na Kosovu, a u oktobru 1998. usledila je i njegova smena.
Stanišić se tada ponovo obratio javnosti, pismenom izjavom u kojoj je
naveo da je Služba "pod njegovim rukovodstvom delovala u skladu sa
zakonom i svoj rad vezivala za instituciju predsednika Republike". JUL
se široko razmahao po Službi i po državi, a Stanišić se povukao u senku
u kojoj je ostao sve donedavno. Simatović je u Službi ostao još nekoliko
meseci, da bi i on, na kraju, bio bez mnogo buke uklonjen.
Penzionisanje, međutim, nimalo nije naškodilo Stanišićevoj reputaciji
"patriote", i čak mu je donelo izvesnu demokratsku legitimaciju.
Uostalom, za beogradsku čaršiju kojom je godinama suvereno dirigovao,
njegov angažman u bosanskom i hrvatskom ratu nikada nije predstavljao
problem.
Izgledalo je da ni Miloševićev pad 5. oktobra 2000. neće mnogo
poremetiti Stanišićevu neprikosnovenu poziciju. On je već odavno, u
strogoj tajnosti, održavao neku vrstu opreznog prijateljstva sa
Đinđićem, sa kojim ga je još sredinom devedesetih upoznao Milorad
Vučelić. Đinđiću, koji je voleo da kaže da čovek treba da ima prijatelje
i u raju i u paklu, Stanišić je bio neophodan radi zaštite od sve
brutalnijeg Miloševića, a Stanišiću je, pak, Đinđić trebao da ga zaštiti
u slučaju Miloševićevog pada. Pitanje je da li je Milošević ikada znao
za to druženje, ali Stanišićeva veza sa jednom mladom Đinđićevom
saradnicom – s kojom je 1997. dobio vanbračnog sina – dospela je do
Mirinih ušiju, i poslužila kao neposredan povod za njegovu smenu.
VIZIONAR: Nakon promena, jedno vreme se kalkulisalo da bi Stanišić mogao
biti vraćen u Službu, kao načelnik ili bar kao savetnik. To se nije
dogodilo, ali Jovici formalna pozicija nije ni trebala: iz ekskluzivnog
"Kluba ljubitelja Save i Dunava" u blizini beogradske "Marine", u kojoj
su česti gosti bili praktično svi funkcioneri DB-a iz devedesetih,
Stanišić je diskretno vukao konce, postavljao i razrešivao kadrove.
Njegova nekadašnja desna ruka Zoran Mijatović postao je zamenik šefa
Službe pod prvom demokratskom vladom Srbije, dok ga načelnik Goran
Petrović i dan–danas opisuje kao "vizionara". I u potonjim garniturama u
DB-u, odnosno BIA, bilo je dosta ljudi koji su karijere dugovali
Stanišiću, dok je komandant Crvenih beretki, Milorad Ulemek, uz pomoć
narko-kartela Dušana Spasojevića, suvereno vladao podzemljem. Stanišić
je, čini se, bio zaštićen i odozgo i odozdo.
Ali zato nije bio zaštićen od Haškog tribunala. Istražitelji Tribunala
obavili su s njim tokom 2001. seriju razgovora u najstrožoj diskreciji,
razmatrajući jedno vreme mogućnost da ga iskoriste kao svedoka protiv
Miloševića. Stanišić je odbio da direktno svedoči, ali je ponudio
saradnju u vidu podataka i dokumenata koji bi mogli biti dragoceni za
Tužilaštvo – naravno, u zamenu za imunitet. Pri tom ih je besomučno
lagao (tvrdio je, na primer, da Miloševića nije ni upoznao do decembra
1991. i da je s njim oduvek bio u lošim odnosima), muvao sa nekim
papirima i uopšte na sve načine pokušavao da se iščupa. Nije mu uspelo,
tako da su s jeseni 2001. istražitelji prekinuli razgovore i saopštili
mu da će biti optužen. Negde u to vreme, koje koincidira sa pobunom
Crvenih beretki, i Đinđić je s njim prestao da razgovara.
Dalji tok događaja dobro je poznat. Posle ubistva Zorana Đinđića,
Stanišić je u paketu s Frenkijem uhapšen, a ubrzo potom optužen i
sproveden u Hag. Postoje mnogobrojne indicije da su tadašnje vlasti
urgirale kod Karle del Ponte da se rad na optužnici protiv njih dvojice
što pre privede kraju, kako bi se rešile opasnih pritvorenika. To ima
smisla: premda su Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović, kao i niz drugih
učesnika u zaveri bili ljudi povezani sa Stanišićem i Simatovićem,
protiv njih nije bilo dokaza, a pustiti ih na slobodu u tadašnjoj
rovitoj situaciji jednostavno nije dolazilo u obzir. I tako je Hag, kao
i u slučaju Vojislava Šešelja, prihvatio vruće krompire iz Srbije.
Ali ne zadugo: Stanišić i Simatović su, zbog Jovičinog zdravstvenog
stanja 2006. oslobođeni iz pritvora, zatim nakratko vraćeni, pa ponovo
oslobođeni u junu 2008, na neodređeno vreme. Suđenje ne može da počne
dok Stanišiću ne bude bolje (navodno pati od ulceritisa i teške
depresije) a u zaštitu njegovog zdravlja uključeno je i Srpsko lekarsko
društvo, koje je prošle godine protestovalo zbog odluke suda o Jovičinom
povratku u pritvor. U međuvremenu neki svedoci su odustali od
svedočenja, neki su izvršili samoubistvo a neki su, kao bivši zamenik
lozničkog SUP-a Vojislav Jekić, umrli nasilno pod nerazjašnjenim
okolnostima.
TOPČIDERSKE ŠETNJE: A sada imamo još i priču "Los Anđeles tajmsa" po
kojoj je Stanišić još 1992. uspostavio kontakt sa CIA, i bio njen
"glavni čovek u Beogradu", dostavljao informacije o masovnim grobnicama
i pomagao Agenciji da uspostavi svoju mrežu u Bosni. Članak citira, pod
imenom i prezimenom, dvojicu bivših službenika CIA, od kojih je jedan
bio direktor operacija za Istočnu Evropu, a drugi šef ogranka za Bosnu,
koji o Stanišiću govore sve najbolje. Prvi, Vilijam Logfren, koji se sa
Stanišićem prvi put tajno sastao u Topčiderskom parku, kaže da je
Stanišić "učinio mnogo toga dobrog" dok drugi, Dag Smit, pamti kako mu
je Stanišić uvek pričao sve najgore o Miloševiću. Direktor CIA iz
devedesetih Džon Dojč se u istom tekstu ne citira direktno, ali se
navodi da "nije imao problema sa Stanišićem", da ga je ugostio u
Lengliju, poklonio mu pištolj i čak ga vodio u provod po vašingtonskim
džez-klubovima. U članku novinara Grega Milera kaže se i da je Stanišić
sa Agencijom sarađivao ne tražeći honorar, i pominju dokumenta koja su
iz CIA upućena na adresu suda, a koja svedoče o Stanišićevim dobrim
delima, tako da se CIA u neku ruku stavlja u funkciju "karakternog
svedoka" u postupku. Kao "karakterni svedoci" navode se i bivši
predsednik SRJ Dobrica Ćosić, koji za Stanišića kaže da je
"intelektualac", te Jovičin nekadašnji pomoćnik Vlado Dragićević koji
(gle čuda!) negira svaku vezu svog bivšeg šefa sa zločinima. Na kraju se
kaže da je Jovicu ostavila žena, da mu ne da dâ viđa decu, i da je teško
bolestan (vezan za cevi, kako tvrdi Dragićević). Kolega iz "Tajmsa"
očigledno nije uspeo da sazna da se Stanišić onako bolestan 2006. oženio
onom ženom sa kojom je imao vanbračno dete i da je napravio još jedno –
ali, niko nije savršen.
Novinari "Blica" koji su Stanišića uspeli da presretnu ispred njegovog
luksuznog stana u centru grada nisu primetili nikakve cevi, ali su od
njega izvukli izjavu da "naslov nije tačan" i da "ne korespondira sa
tekstom". Naslov pomenutog članka, inače, glasi "Suđenje srpskom špijunu
otkriva savezništvo sa CIA", ali se opis Stanišića kao "glavnog čoveka
CIA u Beogradu" nalazi dublje u tekstu. U međuvremenu se oglasio i Greg
Miler, koji je u intervjuu za internet publikaciju BIRN rekao da
Stanišić "nije bio aktivan agent CIA" i da mu je "motiv za saradnju bila
želja da vidi šta SAD smeraju i da utiče na događaje, pošto je smatrao
da Slobodan Milošević ne vodi zemlju u pravom smeru".
Srpska javnost se oko članka podelila: jedni u njemu vide ključni dokaz
da je CIA vukla sve konce u krvavom raspadu Jugoslavije, dok drugi, kao
Goran Petrović, celu aferu otpisuju kao normalnu i poželjnu saradnju
između dve srodne Službe.
Nijedno od ovih tumačenja, uključujući i Milerovo, ne drži vodu: jeste
da je CIA opasna firma, ali zlo počinjeno devedesetih je domaći
proizvod. Uostalom, čak i da je Stanišić sve radio po nalogu Dojča i
Logfrena, to ga ne oslobađa odgovornosti, kao ni one koji su pod
zaštitom službene legitimacije DB-a ubijali, otimali i dilovali drogu. A
ako govorimo o međunarodnoj saradnji i razmeni informacija, to se radi
po nekom protokolu, a ne po beogradskim parkovima i vašingtonskim
barovima. I konačno, ako je Stanišić još 1992. osećao da "Milošević ne
vodi zemlju u pravom smeru", zašto je narednih šest godina činio sve da
ga održi na vlasti i onoliko se angažovao u ratu?
Pre će biti da je Stanišićev motiv za saradnju sa CIA bio isti kao i za
druženje sa Zoranom Đinđićem: obezbeđivanje odstupnice za slučaj da
stvari krenu po zlu. Izdaja domovine, kao ni izdaja prijatelja, kao ni
lično bogaćenje na tuđoj krvi i nesreći, nisu za njega nikad
predstavljali problem. Ni to što ga mnogi u Srbiji i posle svega
doživljavaju kao legendu (uz bok Leki Rankoviću i Krcunu) nije čudo.
"Nek nam banke i finansijske institucije propadaju, nek su nam putevi i
pruge katastrofa, nek cena benzina, struje i vode skače svaki dan, naši
špijuni su od toga imuni, jer narod želi da veruje u njih", kaže Le
Kare. Pisao je, usput budi rečeno, o Englezima.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
