Извор : „ЈЕЖ“, бр. 3020
Националистичка географија (19) Драгутин Минић Карло Свет је Србија: Аргентина ОЈ, ПАМПАСИ, ВИ РАВНО КОСОВО! Не само што су имали ону огромну инфлацију и што воле фудбал, Аргентинци су нам слични и по томе што полажу право на Фокландска и Јужна Сендвичка острва, а други их држе. Летео сам из Амстердама до Буенос Ајреса читавих 19 сати, али се нисам покајао. Овај град је, нема сумње, најевропскији на целој Западној хемисфери. Ту убрајам и Јужну. Главни град друге по величини јужноамеричке земље, са четрдесетак милиона становника, одише италијанском атмосфером, што и није чудо кад погледате телефонски именик. Готово половина презимена су италијанска. На улицама нема много црнаца, ни Индиоса, архитектура као у Риму, радње поготово, народ распеван и весео... да се човек запита зашто је био толики пут кад је могао само прекопута, преко Јадрана. На све стране се виде остаци некада пребогате земље, која се стално диже из пепела. Како ми да научимо ту вештину!? Земља сребра, како бисмо превели име Аргентине, била је, а и сада је у канџама светских среброљубаца и банкара, али се некако држи, иако су социјалне разлике огромне, готово као код нас. Једино ако Куста не наговори левичара Марадону да се кандидује за председника и придружи се Чавесу и Раулу Кастру. Е, онда ће им тећи млеко и шећерна трска, Једном, када сам се враћао са гроба Евите Перон, вољене и оспораване председникове жене, као и она наша професорка географије, тадашњи дописник Политике, Момчило Пантелић, одвео ме је на ручак у један веома пристојни ресторан са баштом. Јео сам неки укусан ћураско, али сам све време осећао некакву необјашњиву нелагодност. А када сам бацио поглед на живу ограду близу нашег стола, видео сам у њој неколико пари очију, које су молећиво гледале у нас, прецизније у наш тањир. Залогај ми је застао у грлу, а Мома ми је реко: „Не обраћај пажњу, то је, на жалост, овде редовна појава." Да се повратим, обишао сам сјајни Театро Колон, трећу по значају оперску кућу на свету, после Миланске Скале и Метрополитена, и уживао у лепоти здања, јер нисам стигао да видим ни једну оперу. А било би ми то трећи пут у животу. Али сам зато видео уживо оперету звану „За дом спремни,, и није ми било жао што је онај Дивац отео једном младом усташи заставу и поцепао je усред дворане, у којој је, заједно са Кукочем и Рађом, освојио светско злато. Гледао сам то својим очима и видео бес неких службеника тада још Југословенске амбасаде, углавном Хрвата. Није ни чудо што је била јака усташка емиграција, јер у Аргентини је нашло спас и десетак хиљада нациста. Наравно, сретао сам и нормалне Хрвате, као што је најпопуларнија њихова певачица, нећете веровати заборавио сам јој име, са којом сам направио интервју и која је своје хрватско порекло носила потпуно космополитски. А, богами, јео сам српски!? Мислим обилно. Ти комади говедине, пазите не телетине или јунетине, са роштиља, мекши су од пилећег меса. Шта раде на тим непрегледним пампасима са говедима, није ми јасно. Не терају их ваљда да играју танго. Кад смо већ код „те тужне мисли која се плеше" сваке суботе у мом хотелу су се скупљали средовечни и старији парови да до бесвести играју танго. Готово ћутећи и уживајући у том блаженству. Замислите наше маторце да се скупљају у Паласу сваке суботе и ђускају Моравац. А воле фудбал лудо. Као ми, с тим што они иду на утакмице, па су им стадиони препуни, за разлику од наших, који одзвањају од празнине. И бетонске и фудбалске. И још по нечему су слични нама: никако не одустају од нечег што су највероватније потпуно изгубили. Аргентина, наиме, полаже право на део Антарктжа (Антарктика Аргентина) и на Фокландска (Малвини) и Јужна Сендвичка острва. Сад, због сендвича их нико није дирао, али су на Фокландима 1982. године били мало полупани, као оно ми 1999. Њ. В. Елизабета Друга им је дала укор разредног старешине. Потопила им је, например, крстарицу „Белграно” као што је после бомбардовала Белградо. Весели Гаучоси и весели Моравци су слични. Само што једни воле говеђину, а други јагњећину.
