Intervju – Čedomir Antić, istoričar >
Rasrbljavanje regiona vera didanović Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. Srbija je stolećima demografski napredovala dok su ovi krajevi bili predmet njene brige ili dok je tamošnjem narodu pružala nešto više od zemlje izbeglištva. Zato je neophodno uvrstiti odnos prema srpskom narodu u regionu u prioritete naše državne politike, kaže jedan od autora Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu Srbi u zemljama regiona ne uživaju u punoj meri zagarantovana politička prava, a izuzetak su Rumunija i delimično Bosna i Hercegovina, navodi se u izveštaju Naprednog kluba, čije je nedavno objavljivanje izazvalo oprečne reakcije – od pohvala zbog uloženog truda da se na jednom mestu sakupe podaci o stanju u osam balkanskih država i pokrenute inicijative da se briga za položaj Srba u regionu uvrsti u državne prioritete do kritika da je reč o novom doprinosu podgrevanju nacionalizma. Na čemu je zasnovana sumorna tvrdnja o položaju građana srpske nacionalnosti u susednim zemljama, za "Vreme" objašnjava Čedomir Antić, istoričar i jedan od autora Izveštaja. ČEDOMIR ANTIĆ: Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu napisan je na osnovu javnih i u potpunosti dostupnih podataka. Reč je o kolektivnim pravima jednog naroda koja su, u većini od ovih osam država, prethodno prihvaćena i zagarantovana tamošnjim zakonima. Lako je uporediti položaj Srba u Federaciji BiH, sa statusom Bošnjaka-Muslimana i Hrvata u Republici Srpskoj, i recimo, Bošnjaka-Muslimana u Srbiji. Razlika u položaju, prisustvu u vlasti i politici je očigledna. U Hrvatskoj su vlasti ukinule autonomne kotare koje su 1995. godine same uvele u oblastima Knina i Gline, da ne spominjemo nacionalna obeležja, stanarska prava. U Mađarskoj, recimo, parlament odbija da sprovede odluku Ustavnog suda i omogući manjinama zagarantovano prisustvo u parlamentu... Primera ima mnogo. "VREME": Kao posebno problematičnu, okarakterisali ste državnu politiku prema Srbima u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji i Sloveniji. Zašto? Reč je o politici Srbije, kao i države u kojoj srpski narod živi. U Crnoj Gori i Sloveniji Srbi nemaju određen status (nisu afirmisana njihova prava kao nacionalne manjine, a u Sloveniji vlasti netačno tvrde da Srbi nisu "autohtona etnička zajednica" osporavajući im tako značajna zakonom zajemčena prava). U Albaniji su tek nedavno dobili status manjine, ali ni danas nije poznato koliko ih ima. U Makedoniji Srbi ne uživaju slobodu veroispovesti, SPC je zabranjena sloboda delovanja u toj zemlji. Srbija se, međutim, ne zanima za ovaj narod. Srbi u Crnoj Gori su je interesovali samo dok je štitila birokratsku zajedničku državu. Neravnopravnost i asimilacija kojima su izloženi ne privlače pažnju naših ustanova od predsednika preko Ministarstva inostranih poslova do ambasade u Podgorici. Srbija je 2008. godine uložila 15,5 puta više novca u programe i projekte makedonske zajednice u Srbiji, nego što je Makedonija uložila u brojniju srpsku zajednicu na svojoj teritoriji. Pritom, Srbija u nacionalne manjine ulaže gotovo tri puta više novca nego u četiri puta brojniji srpski narod u regionu. Jedan od drastičnijih podataka je onaj koji kaže da je broj Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Sloveniji danas za 34,4 odsto manji nego pre dvadeset godina, pri čemu je broj Srba u Srbiji porastao za svega 0,5 odsto. Kako objašnjavate taj podatak? Pre svega asimilacijom. Izvestan deo stanovništva se preselio iz ekonomskih razloga. Rat koji je završen pre četrnaest godina dogodio se samo u Hrvatskoj i može delom, ali ne i potpuno, da objasni stanje u toj zemlji. U nekim od navedenih država je u toku stvaranje nacija, što ima uticaja na opstanak srpskog stanovništva. Srbija nikada nije davala veliki značaj politici prema ovom narodu. Kad je reč o malom porastu broja stanovnika Srbije posle decenije egzodusa, treba spomenuti da sve moderne države vode trajnu i utemeljenu demografsku politiku. Miloševićev režim, ratovi i sankcije doprineli su da Srbija ima najstarije stanovništvo. Zahvaljujući veštačkoj inflaciji 1994. se, recimo, rodilo 16.000 dece manje nego prethodne godine. Sada je stanje nešto bolje, ali su prvi ljudi naše države i dalje nedovoljno ozbiljni, tako je jedan od naših aktuelnih vicepremijera nedavno izjavio kako moramo da brinemo o natalitetu pošto će u budućnosti neko morati da plaća porez. Kada se ovako naređaju nepovoljni podaci, lako se dolazi do tumačenja poput onog o "svetskoj zaveri protiv Srba". Kako odgovarate na ocene da objavljivanjem Izveštaja podgrevate nacionalistička osećanja, pripremate teren za zahtev za promenu granica i umesto rešenja, stvarate nove probleme – koja su se već pojavila na nekim internet sajtovima? Šta je, zapravo, bio cilj objavljivanja Izveštaja? Za ovakav položaj srpskog naroda u regionu značajnu odgovornost snosi neodređenost politike Srbije, te socijalna opterećenja i očekivanja koja odavno opterećuju naše neintegrisano društvo. Izveštaj se vrlo malo bavi analizom politike SAD, EU ili susednih država. Naš cilj nije bio da podstičemo frustraciju, već da pomognemo definisanju uspešne politike. Naravno, ja sam dugo u politici i bilo mi je lako da dokažem zlonamernost ocena koje spominjete. Naime, ja sam nalaze Izveštaja namerno objavio šest dana pre nego što je sâm Izveštaj objavljen na sajtu Naprednog kluba, a prvi tiraž iznesen u javnost. Kritike smo dobili na neviđeno. One, koliko sam video, potiču od osoba koje negiraju posebnost srpskog naroda u tim državama ili od onih koji nisu obavešteni da je rat završen. Kritičari su se svojim preuranjenim nastupom sami diskvalifikovali. Raspad Jugoslavije doveo je do afirmacije političkih prava istočnoevropskih nacija, ne vidim zašto bi ona nekome bila osporena. Izveštaj je objavljen kako bi ovo pitanje bilo definisano i činjenički utemeljeno, i usmeren je prema Srbiji koja o ovom pitanju ne brine, a ne prema državama regiona koje su uglavnom prihvatile čak i garantovanje onih prava koja trenutno ne poštuju. Izveštaj i celokupno delovanje Naprednog kluba posvećeni su demokratiji, miru i evropeizaciji Srbije. Granice nisu spominjane u izveštaju. Mada, ne znam kakav bih bio čovek ako bih se zalagao za suverena prava albanskog naroda u oblastima koje su deo međunarodno priznate Srbije, a negirao ista prava narodu kome pripadam. Po vašem saznanju da li postoje analize položaja drugih naroda u regionu, što bi omogućilo neku komparaciju i odgovorilo na pitanje da li je samo položaj Srba u zemljama Zapadnog Balkana nepovoljan, ili je reč o nedovoljno garantovanim pravima manjina u tim zemljama? Nedavno je sličan, mada nepotpun i prema srpskoj vladi nekritičan, izveštaj izdalo Ministarstvo za dijasporu. U susednim državama ovim pitanjima se bave nadležna ministarstva ili nevladine organizacije. Obratite pažnju na politiku državljanstva Hrvatske ili Bugarske i uporedite ih sa simboličnim i polovičnim gestovima Srbije. Pojedine nevladine organizacije u Srbiji vode računa o statusu Bošnjaka-Muslimana ili Mađara. Nedavno je grupa intelektualaca zatražila od Srbije da pomogne pretvaranje srpskih Muslimana u Bošnjake. Zamislite kakve bi, sasvim opravdane, reakcije bile kada bi se neko zalagao za integraciju Bunjevaca ili Muslimana u srpsku naciju! Treba spomenuti i periodične akcije Mađarske pred međunarodnim ustanovama kad je reč o pravima Mađara u Vojvodini, koje su paradoksalno učestale otkad su mađarske stranke deo demokratskih vlada. Ili nedavni zahtev iz Rumunije da Srbija pomogne nacionalnu emancipaciju Vlaha u Rumune… Objavljujući Izveštaj, posebno ste istakli da ga nije finansirala bilo koja vlada, neka fondacija ili neka nevladina organizacija. Kako ste došli do podataka i da li ste imali pomoć domaćih institucija? Reč je o višemesečnom radu šestočlane redakcije. Pošto je ovo prvi izveštaj, bilo je potrebno predstaviti prošlost i opšte stanje političkih prava srpskog naroda u regionu. Nastojali smo da predstavimo stanje pomoću dostupnih i nespornih činjenica. Nadam se da ćemo u budućnosti imati više aktuelnih i manje poznatih činjenica, prikupljenih od saradnika sa terena. Poslali smo, tamo gde je bilo potrebno, anketu udruženjima, strankama i pojedincima u okruženju. Ne bih želeo da posebno kritikujem našu vladu, ali izuzev Ministarstva prosvete, niti jedno od kontaktiranih ministarstava nije na bilo koji način odgovorilo na naš dopis. Na osnovu čega tvrdite da Srbija nema trajnu i promišljenu politiku prema srpskom narodu koji živi izvan njenih granica, kao i da nedavno usvojeni zakon o dijaspori daje mnogo veći uticaj iseljenicima u vanbalkanskim državama nego Srbima iz regiona? Pre svega, Srbija ovo pitanje nije problematizovala kao jednu i celovitu politiku. Mislim da naše vlasti ne shvataju značaj ove politike za očuvanje kulturnog identiteta našeg naroda, ali i za konsolidaciju demokratije i suzbijanje radikalnih i ekstremnih pokreta u Srbiji. Površna analiza Zakona o dijaspori pokazuje da je savet koji treba da bira dijaspora samostalniji i uticajniji od onog koji treba da biraju Srbi iz regiona. Ministarstvo dijaspore doskora je bilo jedino ministarstvo koje nije imalo prava da predlaže zakone Narodnoj skupštini. Spomenuo sam premala ulaganja… Zalažete se za razdvajanje politike prema srpskom narodu koji živi u regionu i Srbima u dijaspori. Na koji način? Dijaspora je važna, ali je njene probleme lakše rešiti. Politika prema srpskom narodu u regionu pokazala se u prošlosti kao problem. Stanje tog naroda, o kome danas malo ko brine, bilo je neiskren izgovor za rat. Srpskim narodom u regionu treba da se kao jednim od prioriteta bave ministarstva spoljnih poslova, prosvete, ekonomije i kulture, a Ministarstvo dijaspore treba da se brine o iseljeništvu. Prema poslednjim informacijama, u Crnoj Gori bi trebalo da se otvore tri konzulata, dok u SAD, gde živi tri puta više Srba nego u Crnoj Gori, na neuporedivo većoj teritoriji, postoje samo dva konzulata. Zar to nije primer razdvajanja politike i da li je on baš fer? Republika Srbija nije iskrena. Zamisao o otvaranju tri konzulata (u Crnoj Gori i Hrvatskoj) usledila je velikom lupingu naše spoljne politike. Srbija je napustila raniju politiku prema Kosovu i Metohiji (Akcioni plan) i priznala je Euleks. Ovo je prikrila histeričnim proterivanjem crnogorskog i makedonskog ambasadora. Pošto je integracija u EU u krizi, a sporazum o Beloj šengenskoj listi podrazumeva još jedno priznanje neporecive činjenice da je Kosovo i Metohija odvojeno od Srbije, naša diplomatija je došla na zamisao da pojača konzularnu mrežu u krajevima gde živi srpski narod. Taj potez je dobar i potreban, ali on podrazumeva nekakav dugoročan strateški i politički sadržaj i šteta je što dolazi kao iznuđen manevar jedne izlazne strategije. Što se tiče SAD, mislim da je reč o tehničkom i administrativnom pitanju. Našim građanima i sunarodnicima treba omogućiti sve one pogodnosti koje uživaju iseljeništva drugih evropskih država (recimo, Hrvatske, čije je iseljeništvo brojnije). Tu ne može biti reči o presipanju. Nama svakako ne treba četrdesetak ambasada, one treba da budu manje i jeftinije. Prioritet naše politike je, iz mnogo razloga i izvan svake sumnje, Balkansko poluostrvo. Jedna od primedbi navedenih u Izveštaju odnosi se na nespremnost srpskih vlasti da dovoljno materijalno pomognu srpski narod koji živi izvan granica Srbije. Šta je to, što bi, prema vašem mišljenju, Srbija trebalo da uradi i odakle ovako siromašnoj zemlji sredstva za te akcije? Potrebno je našu sirotinju pravednije podeliti. Pored disproporcije između ulaganja u nacionalne manjine koje žive u Srbiji i srpski narod u državama okruženja. Reč je o četvrtini srpskog naroda na Balkanu. Do sada je država izdvajala manje od 700.000 evra za njih, a za večito nezadovoljne tri opštine sa albanskim stanovništvom na jugu Srbije je prošle godine rezervisano 60.000.000 evra više nego za susedne, istovetno siromašne, opštine! Šta bi, po vašem mišljenju, još trebalo da se učini? Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. Srbija je stolećima demografski napredovala dok su ovi krajevi bili predmet njene brige ili dok je tamošnjem narodu pružala nešto više od zemlje izbeglištva. Zato je neophodno uvrstiti odnos prema srpskom narodu u regionu u prioritete naše državne politike, izjednačiti proporcionalno ovu našu brigu sa brigom prema nacionalnim manjinama i doneti jedan zakon o srpskom narodu u regionu koji bi bio plod konsenzusa i pritom (za razliku od mnogih drugih korisnih zakona) bio primenjivan i poštovan. http://www.vreme.com/cms/view.php?id=880984
