Otkaz gori od smrti
Zlatica RAKIĆ, 19.09.2009 21:00:40 Ocena: <http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=5&status=jedna&vest=157243&title_add=Otkaz%20gori%20od%20smrti&kword_add=otkazi%2C%20otpustanje#vote> <http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=5&status=jedna&vest=157243&title_add=Otkaz%20gori%20od%20smrti&kword_add=otkazi%2C%20otpustanje#vote> 4.50 (Glasova: 10) <http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=5&status=jedna&vest=157243&title_add=Otkaz%20gori%20od%20smrti&kword_add=otkazi%2C%20otpustanje#vote> http://www.novosti.rs/images/basic/vote_on.gif Komentara: 3 <http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=19&idobj=157243#list> http://www.novosti.rs/images/basic/comment_on.gif SANKCIJE, nezaposlenost, bombardovanje, beda, tranzicija koja predugo traje i „razlupani“ sistem vrednosti doveli su do toga da je u Srbiji strah od otkaza veći čak i od straha od bolesti i smrti. Rezultati „Galupovog“ istraživanja govore da se čak 60 odsto osoba plaši da će ostati bez posla. U Savezu samostalnih sindikata Srbije kažu da za posao najviše strahuju zaposleni u tek privatizovanim preduzećima. Odmah iza njih su radnici u privatnim firmama. Oni su prinuđeni da rade prekovremeno, trpe i ćute, jer ne smeju da se bune niti da traže pomoć sindikata. U istraživanju koje su pre dve godine objavili Srećko Mihajlović, sociolog sa Instituta društvenih nauka, Zoran Stojiljković i Gradimir Ivanić piše da se, po pravilu, između 40 i 60 odsto osoba na platnom spisku firme boji gubitka posla. Strah od otkaza proporcionalan je proceni mogućnosti nalaženja novog radnog mesta. Rezultati istraživanja, na uzorku od 1.200 zaposlenih, govore da se otkaza pribojava 62 odsto zaposlenih u privatnom sektoru, 60 procenata radnika u državnom sektoru, kao i 54 odsto angažovanih u stranim kompanijama. Bojazan od otpuštanja opada sa rastom obrazovnog nivoa zaposlenih, a ova vrsta straha najraširenija je među onima koji nemaju školu ili imaju samo osnovno obrazovanje. - Prema aktuelnim podacima koje su izneli resorni ministri u javnom sektoru ima više desetina hiljada „viška“ zaposlenih - podseća Nada Novaković, magistar sociologije. - Naravno, „prebrojavanje“, uslovi gubitka posla i broj onih koji će ostati bez njega dodatno utiču na strah od otpuštanja. Ovaj strah je realan, a iza toga je i činjenica da je od 2000. godine do danas bez posla ostalo više od 500.000 radnika svih kvalifikacija i zanimanja. Samo u toku prošle godine to je bilo 160.000 novih gubitnika posla. Taj proces će se samo uvećavati i dobijati na intenzitetu! Novakovićeva tvrdi da svaka vlast nastoji da „prikrije“ stvarnu stopu nezaposlenosti. - To rade promenom metodologije evidentiranja, lakšim „brisanjem sa spiskova“, smanjenjem materijalne pomoći i drugih beneficija nezaposlenima, politikom „aktivnog traženja posla“ ističući da je pojedinac odgovoran za sebe - objašnjava naša sagovornica. - Iza svega toga „promakne“ hiljade ljudi bez posla koji nemaju uslove da se zvanično evidentiraju kao takvi, oni koji odlaze u „sivu“ ekonomiju, ljudi bez „papira“ (izbegli i raseljeni i sl). Posledica je apsurdna predstava da se stopa nezaposlenosti sporije povećava nego što radnici ostaju bez posla. Aktuelna stopa nezaposlenosti u Srbiji se procenjuje na oko 15 odsto, a stvarna je, smatra Novakovićeva, premašila 30 procenata! To konkretno znači da je zvanično pola miliona ljudi bez posla, a istraživači ukazuju na još 700.000 - 800.000 aktivnih u „sivoj ekonomiji“. Gubitak posla je pre svega gubitak materijalnih sredstava za život pojedinca i njegove porodice. Ono što javnost može videti jesu štrajkači i nezadovoljni radnici koji protestuju u preduzećima i na našim ulicama. Mnogi od njih su umrli pred fabričkim kapijama, čim su obavešeteni da će dobiti otkaz. Drugi su umirali u štrajku, u centru prestonice. Treći su tiho i u medijima nezabeleženo „skratili“ životni vek nemajući od čega da žive i leče se. Najdrastičniji su slučajevi kada radnici na sebe „dignu“ ruku. A bilo je zaista teških slučajeva, od skakanja u užarenu visoku peć do samoubistva na radnom mestu, pred gazdom i kupcima robe koju su prodavali. - Sve je to strašna i tamna strana srpske tranzicije i privatizacije - objašnjava naša sagovornica. - Kako se kriza zahuktava i radnici postaju bespomoćniji. Nažalost, neki od njih posežu i za samoubistvom kao izlazom iz postojeće situacije. Kako je prema nezvaničnim procenama prošle godine u Srbiji bilo 1.200 takvih slučajeva, teško je proceniti koliko je ostajanje bez posla uticalo na tu pojavu. Mirjana Vuksanović, klinički psiholog, napominje da je strah od otkaza, pre svega, jedan veliki stres. - Zbog te bojazni zaposleni trpe sve i svašta i često prihvataju zadatke koji su ispod njihovog nivoa obrazovanja - kaže Vuksanovićeva. - U najgoroj situaciji su oni koji mesecima rade bez plate. Oni kada dođu kod lekara kažu da im je bolje da čekaju da im u toj firmi bude bolje, nego da budu na ulici. Svesni su da će posle 40. godine teško naći novi posao. U lošem položaju su i invalidi rada i ljudi koji nisu dovoljno zdravi. Njih popreko gledaju i tamo gde rade, a kamoli kada traže novi posao. Politička elita namerno preuveličava ulogu prošlosti i svetske ekonomske krize na nivo nezaposlenosti u Srbiji. U vreme pre izbora i dolaska na vlast različitih nivoa njeni glavni pripadnici „obećavaju“ novu zaposlenost i nova radna mesta (od pola miliona do nekoliko hiljada). Sada je zaigrala na novu kartu: „sačuvajmo postojeća radna mesta“! Tu je i „pomoć“ najugroženijim radnicima i ko zna kakva još nova obećanja. Onima koji ostaju bez posla ili će ga uskoro izgubiti to ne može bitnije pomoći! NEMA RECEPTA VUKSANOVIĆEVA kaže da bi onaj ko osmisli pravi savet ljudima da se ne plaše gubitka posla, sigurno zaslužio Nobelovu nagradu. Takvog univerzalnog recepta nema. - Ljudi bi trebalo da pokušaju da se usavrše, a ne da se drže strogo onoga što su učili u školi - predlaže klinički psiholog. - One koji dolaze u medicinu rada savetujem da ne čekaju pasivno i ne slute šta će im se loše desiti, već da se suoče sa problemom i da pokušaju da završe neki kurs, da urade nešto za sebe. Ako samo čekate da vas nešto strefi, osećate veću nesposobnost, nego kada se borite. HRONOLOGIJA - jul 2009. B. R. (27), radnik „Parking servisa“, pokušao je da izvrši samoubistvo, tako što je sebi presekao vene na obe ruke jer je saznao da je dobio otkaz. - mart 2008. Radnik zaječarske Fabrike kablova I. P. (55) pokušao je da se ubije, jer je bio pred otkazom. On je skočio sa silosa u krugu preduzeća u kojem je radio. - oktobar 2008. Prodavac auto-delova u radnji na Zvezdari pucao iz pištolja sebi u grudi kad je saznao da je otpušten s radnog mesta. - april 2006. D. S., radnica FAD-a u Gornjem Milanovcu, se obesila o radijatorske cevi u garderobi fabrike, pošto joj je, posle 28 godina rada, uručen otkaz. Uz oproštajno pismo, ostavila je i pohvalnicu koju je dobila kao najbolja metalostrugarka u fabrici! - maj 2006. Policajac D. L. (36) pucao sebi u glavu u Policijskoj stanici u Bajinoj Bašti kada je saznao da je dobio otkaz. novembar 2006. Jedan mesar je prerezao sebi vrat uz pomoć dva noža, naočigled mnogobrojnih mušterija i kolega, posle svađe s nadređenom, koja mu je zapretila otkazom, jer je zakasnio na posao tri minuta. - decembar 2006. M. N., radnik smederevskog Ju-Es stila, umro je na ulazu u fabriku u kojoj je radio 33 godine. Uz avgustovsku platu, dobio je obaveštenje da mora da napusti firmu, a preminuo je od srčanog udara. - februar 2006. Z. T., radnik Luke Beograd, ubio se pošto je saznao da je na listi onih koji treba da dobiju otkaz. Automobilom se zaleteo u Dunav. POSLEDICE INTENZIVAN strah od gubitka posla, kaže Vuksanovićeva, ostavlja trajne posledice na psihu čoveka. Prvi simptomi su nesanica, poremećaj apetita, probavne smetnje i snižen prag tolerancije na frustraciju. - Ta nesigurnost može da dovede do psihičkih poremećaja - navodi Vuksanovićeva. - Najčešće se pominje depresija, a ona može da dovede do samoubistva. To su slučajevi kada se agresija ne okreće prema spoljnim faktorima, već prema sebi. Ljudi se više plaše od gubitka posla, nego smrti, jer im je ovaj strah realniji. Uglavnom otkaz ne utiče samo na pojedinca, već ugrožava egzistenciju cele porodice. OBEĆANjA 2003. januar, predizborna obećanja, parlamentarni izbori BORIS TADIĆ „Omogućićemo otvaranje 300.000 radnih mesta kroz investicije i još 200.000 kroz legalizaciju rada u ‘sivoj’ ekonomiji. Poslodavce koji zaposle nove radnike oslobodićemo poreza na lični dohodak na dve godine.“ MLAĐAN DINKIĆ „Ukoliko G 17 plus dođe na vlast, ponovo će biti pokrenuta tekstilna industrija i industrija kože i obuće. Novom industrijskom i trgovinskom politikom otvorićemo 130.000 novih radnih mesta u industriji tekstila, obuće i odeće“. VELIMIR ILIĆ „U Srbiji ćemo otvoriti novih 30.000 preduzeća i to nije predizborno obećanje već realnost...“ 2006. godina, decembar BOJAN PAJTIĆ „U naredne dve godine svaka od 45 vojvođanskih opština dobiće novu fabriku, dom zdravlja i vrtić“. Decembar 2006. godine, Mlađan Dinkić najavio smanjenje stope nezaposlenosti za 50 odsto u narednih pet godina. http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=5&status=jedna&vest=157243&title_add=Otkaz%20gori%20od%20smrti&kword_add=otkazi%2C%20otpustanje
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
