Srbija između Istoka i Zapada Autor: slobodan vučetić | 23.10.2009. - 05:00
Upravo završena poseta predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva Srbiji ima dva zanimljiva simbolička značenja. Naime, reč je o prvoj poseti šefa ruske države Srbiji kao nezavisnoj državi. Takođe, poseta je bila 20. oktobra, na 65. godišnjicu oslobođenja Beograda od nemačkog okupatora zajedničkom borbom partizanskih jedinica i Crvene armije. Međutim, ta poseta realno ima i istorijski značaj zbog izuzetno važnog i sadržajnog, dugoročno trasiranog ekonomskog i političkog partnerstva. Ona će, verovatno, staviti tačku na brojne kontroverze i spekulacije u Srbiji o karakteru i budućnosti odnosa Srbije i Rusije. Reč je pre svega, o tvrdnjama da su dugoročni i krupni ekonomski aranžmani sa Rusijom cena njene snažne podrške teritorijalnom integritetu Srbije, odnosno njenog stava o Kosovu. Istina je, međutim, da se odnosi među državama danas, kao i oduvek, zasnivaju na realnim ekonomskim i političkim interesima. Odnosi Srbije i Rusije prvenstveno imaju karakter strateškog ekonomskog partnerstva. Reč je, naime, o velikim projektima u oblasti energetike (NIS, „Južni tok“, podzemna skladišta gasa), koji za Srbiju imaju ogroman dugoročni ekonomski značaj. Tu je, takođe, izgradnja velikih infrastrukturnih objekata (beogradski metro, železnička stanica Prokop, luke na Dunavu), obnova Đerdapa, dolazak „Gasprom banke“, dalje širenje liste proizvoda iz Srbije koji će se bescarinski uvoziti u Rusiju itd. I, najzad, reč je o izuzetno važnom i povoljnom kreditu u iznosu od jedne milijarde dolara za finansiranje ključnih infrastrukturnih objekata i za sanaciju budžetskog deficita Srbije. Sve to govori da nije reč o kratkoročnom, već o dugoročnom i strateškom partnerstvu Srbije sa Rusijom. S tim je, svakako, u vezi i interes Rusije da, ne samo ekonomski, već i politički bude prisutna na Balkanu, posebno u Srbiji kao strateški bitnoj i prijateljskoj državi, za čiji se teritorijalni integritet energično zalaže. Rusija je, takođe, garant Dejtonskog sporazuma, pa se i na taj način javlja kao političko-bezbednosni činilac na Balkanu. S obzirom na to da se veoma odužio i iskomplikovao proces evrointegracije Srbije, dosta su prisutne i teze da intenziviranje ekonomske i političke saradnje sa Rusijom predstavlja uvod u zaokret strateškog spoljnopolitičkog kursa Srbije ka Istoku, to jest Rusiji i Kini. To, naravno, nije tačno, kao što nije tačno ni to da će ubrzanje procesa evrointegracije Srbije dovesti do revidiranja njene dugoročne ekonomske i političke saradnje sa Rusijom. Uostalom, Srbija praktično samo sa EU i sa Rusijom ima dugoročne strateške, prvenstveno ekonomske interese i odnose. O tome najbolje svedoči podatak da u ukupnoj ekonomskoj razmeni Srbije sa svetom, EU i Rusija učestvuju sa 66 odsto, odnosno sa dve trećine! Takođe, Rusija i EU su strateški ekonomski partneri visokog nivoa. Zato Rusija podržava pristupanje Srbije EU jer će time dobiti još jedan siguran most saradnje sa Evropom. To se, međutim, iz više razloga ne odnosi i na pristupanje Srbije NATO-u. Imajući u vidu rezoluciju Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti Srbije, a posebno „humanitarno“ NATO bombardovanje Srbije 1999. godine, i to bez odluke Saveta bezbednosti OUN, logično je da se o tom pitanju, kad za to dođe vreme, izjasne građani na referendumu. Tim pre što je predsednik Medvedev najavio rusku inicijativu za uspostavljanje novog sistema bezbednosti u Evropi. Uostalom, Irska, Švedska, Austrija i Kipar su članice EU, a nisu članice NATO. Sama činjenica da su članice NATO, na čelu sa SAD, prvo protivpravno i surovo bombardovale Srbiju, a zatim otvoreno podržavale i priznale protivpravno proglašenu nezavisnost Kosova, lišava ih bar moralnog prava da kao uslov za njeno pristupanje EU, čak i na indirektan način, postave ulazak u NATO. A pogotovo da traže priznanje Kosova, tim pre što ni šest članica EU na to nije pristalo. Još uvek dosta snažne rezerve u delu srpske političke javnosti prema svestranoj i dugoročnoj ekonomskoj, političkoj, naučnoj i kulturnoj saradnji sa Rusijom, potiču iz ideoloških, antikomunističkih uverenja. Nikako da taj deo javnosti shvati razliku, odnosno odvoji komunizam od antifašizma Srbije i Rusije, koji je snažno i obostrano naglašen prilikom posete ruskog predsednika. Pri tom kao da se svesno zaboravlja da Rusija već 20 godina nije komunistička, nego kapitalistička država, kao i Srbija. Takođe, da prijateljski odnosi dva slovenska i pravoslavna naroda postojano traju skoro 250 godina, za razliku, na primer, od saradnje sa Francuskom, Engleskom i SAD, koja datira iz vremena Prvog svetskog rata. Pri tom, Rusija nikada nije ratovala protiv Srbije, već je uvek pomagala njene oslobodilačke ratove, od Prvog srpskog ustanka do Prvog i Drugog svetskog rata. To, nažalost, nije uvek bio slučaj sa zapadnim silama. Zato deluje prilično tužno i pokajnički (nadajmo se i iskreno) da se navrat-nanos obnavlja zapušteno Groblje oslobodilaca Beograda i vrše pripreme za ponovno „pokrštavanje“ beogradskih ulica imenima ruskih generala, koji su komandovali Crvenom armijom prilikom oslobađanja Beograda u oktobru 1944. godine. Srećom, poseta predsednika Medvedeva protekla je i sadržinski i protokolarno u vrlo prijateljskom tonu. Za Srbiju je, ipak, bitno da su njena strateška partnerstva sa EU i sa Rusijom prirodna i komplementarna. Problem je, bar za sada, u tome što EU previše uslovljava i odlaže takvo partnerstvo sa Srbijom. U svakom slučaju, budućnost će, kao i dosadašnja istorija, pokazati da se Srbija i kao buduća članica EU, ne nalazi između Istoka i Zapada samo geografski, već i strateški. Nema, naime, sumnje da polako, ali neumitno počinje da se ostvaruje vizija De Gola o ujedinjenoj Evropi od Atlantika do Urala. http://www.blic.rs/temadana.php?id=116949
