http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/papski-udar-na-anglikansku-crkvu.html
Crkva i politika
Papski udar na Anglikansku crkvu
Hans King
ponedeljak, 02. novembar 2009.
(El Pais)
To je tragedija: pošto je papa Benedikt XVI uvredio muslimane,
protestante i katolike reformiste, sada je na red došla Anglikanska
zajednica. Čini je 77 miliona vernika, i posle Rimske katoličke crkve i
pravoslavaca, treća je hrišćanska vera po broju. Šta se dogodilo? Pošto
je ostvareno ponovno priključenje Katoličkoj crkvi Bratstva Svetog Pija
X, neprijateljskog prema reformama, Benedikt sada hoće da popuni
opustele katoličke redove sa anglikanskim simpatizerima Rimske crkve.
Kako je za to neophodno da se olakša prelazak u Katoličku crkvu,
sveštenici i biskupi će zadržati svoj status, takođe i u pogledu braka.
Poruka je sledeća: tradicionalisti svih crkava, ujedinite se... pod
kupoloma Svetog Petra! Pogledajte: ribar ljudi peca na krajnjoj desnici.
Ali, tu su vode mutne.
Ova akcija Rima predstavlja dramatičnu promenu pravca; skretanje sa
dobre ekumenske strategije dijaloga među jednakima i stvarnog
razumevanja. Nasuprot tome, sada se prilazi pridobijanju sveštenika,
koji se čak oslobađaju srednjevekovne obaveze celibata, samo da bi se
vratili u Rim pod primatom Pape.
Jasno, današnji nadbiskup Kenterberija, dobronamerni Rovan Vilijams,
nije bio na visini prepredene vatikanske diplomatije. Izgleda da u
razmeni laskanja sa Vatikanom nije primetio kakve su posledice Papine
ribarske ekspedicije po anglikanskim vodama. Inače ne bi sa katoličkim
nadbiskupom Vestminstera potpisao saopštenje u kome se umanjuje značaj
ovog pitanja. Zar oni, uhvaćeni u veliku rimsku mrežu, ne primećuju da u
Katoličkoj crkvi neće biti ništa više do sveštenici drugog reda, čijim
misama neće moći da prisustvuju katolici?
Osim toga, ovo saopštenje se besramno poziva na istinske ekumenske
dokumente Međunarodne anglikansko-katoličke komisije (org. ARCIC), koji
su doneti posle teških višegodišnjih pregovora između Sekretarijata za
ujedinjenje hrišćana i Anglikanske konferencije Lambert: dokumenti o
misi (1971), o službi i zaređivanju sveštenika (1973), o vlasti u Crkvi
(1976/81). Oni koji poznaju ova tri dokumenta, svojevremeno potpisana od
obe strane, znaju da nisu upravljeni ka prodobijanju sveštenika, već ka
pomirenju Crkava.
Ovi dokumenti istinskog pomirenja daju osnovu za priznanje anglikanskih
svešteničkih zaređenja, čiju je valjanost opozvao papa Leon XIII 1896,
sa manje uverljivim argumentima. Ali iz valjanosti anglikanskih
zaređenja takođe se izvodi valjanost anglikanske evharistijske službe.
To bi učinilo mogućim recipročno evharijstijsko gostoprimstvo, takoreći
međusobno pričešće, i jedno lagano približavanje između katolika i
anglikanaca. No, vatikanska Kongregacija za veru se pobrinula da ti
dokumenti o pomirenju u najkraćem mogućem roku nestanu u podrumima
Vatikana. Što bi se reklo – «zatvoren slučaj».
«Tu je previše teologije a la Küng», reklo se tada iz Vatikana, u
poverljivom izveštaju katoličke novinske agencije KNA. Zapravo, englesko
izdanje moje knjige Crkva posvetio sam tadašnjem nadbiskupu
Kenterberija, Majklu Remziju, sa datumom 11. oktobar 1967, na petu
godišnjicu početka II Vatikanskog koncila, sa «skromnom nadom da se na
stranicama ove knjige postavi teološka osnova za približavanje Rimske
crkve i Kenterberija».
Ovde je takođe posredi i teško pitanje primata Pape, koje već vekovima
razdvaja ove dve crkve, ali takođe i Rim i istočne Crkve, i Rim i
reformističke Crkve.
Napisao sam da će «obnova duhovne zajednice između Katoličke i
Anglikanske crkve biti moguća» onda kada se «sa jedne strane, Engleskoj
crkvi da garancija da će potpuno moće da sačuva svoj aktuelni autohton i
nezavisni duhovni poredak pod primatom Kenterberija» i «sa druge strane,
kad Engleska crkva prizna pastoralni primat ministarstva Svetog Petra
kao najviše instance za posredovanje i arbitražu između crkava». Prema
mojim tadašnjim nadama, «tako će se rimska imperija pretvoriti u
katolički Komonvelt».
Ali, papa Benedikt po svaku cenu hoće da obnovi rimsku imperiju. Ne daje
nikakave koncesije anglikanskoj zajednici, već pre svega, hoće da zauvek
održi srednjovekovni rimski centralistički sistem... čak iako to
onemogući jedinstvo hrišćanskih crkava u fundamentalnim pitanjima.
Evidentno je da primat Pape (koji je, kako je priznao Pavle VI bio
«velika stena» koja ometa put ka jedinstvu crkava) ne deluje kao «stena
ujedinjenja». On oživaljava staro nagovaranje za «povratak Rimu», sada
kroz prelazak vernika, posebno sveštenika, i ako je to moguće, masovno.
U Rimu se govori o pola miliona anglikanaca, meću njima i 20-30 biskupa.
A ostalih 76 miliona?
To je strategija čiji se neuspeh pokazao u prošlim vekovima, i koja će u
najboljem slučaju, dovesti do osnivanja jedne mini anglikanske crkve,
«ujedinjene» sa Rimom u obliku personalne (ne teritorijalne) dijaceze.
Kakve su danas posledice ove strategije?
1. Povećano slabljenje Anglikanske crkve: u Vatikanu se antiekumenisti
raduju povratku konzervativaca, dok se u Anglikanskoj crkvi raduju
liberali zbog odlaska prokatoličkih agitatora. Za Anglikansku crkvu to
znači veću koroziju. U ovim trenucima ona već trpi posledice izbora
(nepotrebno nametnutog) jednog paroha, deklarisanog homoseksualca, za
biskupa u SAD - izbor koji je zaoštio podele u samoj dijacezi i čitavoj
anglikanskoj zajednici. Ta podela je ojačana diskrepancijama među samim
liderima Crkve u odnosu na homoseksualne parove; neki anglikanci bi
prihvatili da se njihove zajednice civilno registruju sa širokim pravnim
konsekvencama (u vezi s nasleđem, na primer), i sa eventualnim crkvenim
blagoslovom, ali ne kao «brak» (već milenijumima rezervisan za zajednicu
žene i mušarca), sa pravom na usvajanje dece i sa nepredvidivim
posledicama po decu.
2. Stvorena nesugurnost među anglikanskim vernicima: migracija
anglikanskih sveštenika i ponovno zaređenje u Rimskoj katoličkoj crkvi
koje im je ponuđeno, mnogim anglikanskim vernicima (i sveštenicima)
postavlja krucijalno pitanje: da li je uopšte vredna zaređenost
anglikanskih sveštenika? Da li i vernici treba da pređu u Katoličku
crkvu kao i njihov paroh? Šta se događa sa crkvenim zgradama, platama
sveštenika, itd.?
3. Iritacija sveštenika i katoličkog naroda: nezadovoljstvo zbog stalnog
odbijanja reformi takođe se raširilo meću najvećim vernicima Katoličke
crkve. Od Koncila, mnoge biskupske konferencije i nebrojeni sveštenici i
vernici su tražili poništavanje srednjovekovne zabrane braka
sveštenicima, koja je polovinu naših parohija ostavila bez paroha. Ali,
uvek su se sudarali sa tvrdoglavim i nepopustivim odbijanjem Racingera.
I sada katolički parosi treba da tolerišu pored sebe parohe konvertite i
oženjene? I onaj ko hoće da se oženi, možda bi prvo trebalo da postane
anglikanac, zatim da se oženi, da bi se posle vratio u Katoličku crkvu?
Kao što se dogodilo za vreme šizme između Istočne i Zapadne crkve (XI
vek), za vreme reforme (XVI vek), i na I Vatikanskom koncilu (XIX vek),
žudnja Rima za vlašću deli hrišćanstvo i nanosi štetu samoj Katoličkoj
crkvi. Tragično.
(Autor je profesor ekumenske teologije na Univerzitetu u Tibingenu)
Preveo Branislav Đorđević
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
