http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/ODGOVORNOST-ZA-SRBIJU.sr.html
ОДГОВОРНОСТ ЗА СРБИЈУ Митологија о запостављености и експлоатацији Војводине истоветна је сличним пропагандним клишеима примењеним у словеначком, хрватском и чак црногорском индепендистичком пројекту Највећи значај статута Војводине и закона о надлежностима више није у самом њиховом садржају. Важнији су њихове последице и политичка одговорност оних који су их омогућили. АП Војводина је добила 150 нових надлежности. Иако су поједине формулације правно-лексички ублажене, извесно је да углавном није реч о компромису, већ очувању форме. У Војводини је озваничен процес стварања „нове нације” и њене државе. Не само садашња Влада Србије, већ све наше парламентарне странке, пропустиле су да питање аутономије Војводине, дефинисано и успостављено од стране једног ауторитарног и комунистичког режима, реше на демократски и европски начин. Затим, баш као и у случају Митровданског устава, о статуту су се споразумевале странке, а изостала је јавна расправа коју би влада била спремна да уважи. Влада Демократске странке и њених партнера пропустила је да у доношење оваквог статута у пуној мери укључи странке и партије које су током протеклих година највише заступале аутономистички и федералистички концепт. Тиме су их отргле са маргине, омогућиле им тријумф, подигле рампу нових циљева и оснажиле њихове позиције. Већ после 2001. године, државна катастрофа са којом је наше друштво суочио Милошевићев режим настављена је заслепљеном партијском и личном политиком која је тренд схватила као модерност, а пропаганду туђих националних покрета прихватила као истину за сопствени народ. Зар председник, премијер и њихови кабинети још нису приметили сличности између процеса који се током претходних шест деценија одиграо у Црној Гори и деветогодишњег настајања савремене војвођанске аутономије. Поново једна у великој мери недемократски створена политичка олигархија, изабрана на таласу ДОС-а и „фијата пунто”, захтева права која оспорава другима. Јер статут Војводине је унапред предвидео и одредио овлашћења и границе будућих округа покрајине. Митологија о запостављености и експлоатацији Војводине истоветна је сличним мање или више конструисаним пропагандним клишеима примењеним у словеначком, хрватском и чак црногорском индепендистичком пројекту. Да ли се владајућа већина у Народној скупштини забринула над колективним националним, политичким, економским, просветним и културним правима српског народа чији припадници у Војводини чине двотрећинску већину становништва? Дух новог статута умањиће ионако ограничени политички значај те већине. Неуспех регионализације Србије довео нас је до решења, асиметрије и граница покрајина и региона из седамдесетих година 20. века, времена које је несумњиво довело до великог грађанског незадовољства и омогућило Милошевићев режим. Да ли ћемо у наредним годинама бити сведоци чудне појаве да у областима северно од Саве и Дунава Републици Србији буду привржени само људи изван естаблишмента, политички опозиционари и социјални маргиналци? Да ли ћемо бити приморани да слушамо неприкладна понављања бесмислица од правних „да Војводина није прихватила Устав Србије” па су зато сва решења за њу могућа, тврдње да нови статут „гарантује суверенитет Србије” (као да Устав из 1974. није још изричитије јемчио јединство СФРЈ), до оне коју је изнео бивши председник војвођанског парламента према коме су Војводину 1848. створили сви њени народи?! Спомињање европског модела, наравно, отвара питања. О каквим европским узорима говоримо? Који наш сусед, која чланица ЕУ, да ли централизована Словенија Јелка Кацина, можда? Какве штете оваквим уставним авантурама наносимо, рецимо, Словачкој и Румунији? Централизам у Србији нашег времена није последица српског национализма или државних традиција, већ управо партијске и личне себичности демократских влада. Једна од последица оваквог рачуна био је сукоб два првака ДС-а, чија је привидна начелност поново омогућила СПС-у и ЛДП-у да наступе као некакви „спасиоци” ситуације. То, наравно, нису, баш као што њихова улога није била таква ни пре годину дана. Тада је покрајински парламент први пут усвојио статут, а незадовољство јавности још није наметнуло маркетиншки увек корисно одлагање. Статут Војводине и закон о надлежностима из свих ових разлога нису ништа друго до почетак процеса коме не знамо пут и брзину, али је његово одредиште већ виђено. Овога пута Србија није у опасности да постане мања, она је угрожена као држава. Први људи Републике Србије требало би да знају да постоје одговорности од којих не штити нити један имунитет. Реч је одговорности пред народном већином коју је немогуће преварити или корумпирати – пред будућим поколењима. /Напредни клуб/ Чедомир Антић [објављено: 12/11/2009] <http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/ODGOVORNOST-ZA-SRBIJU.sr.html#> Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
