Kandidatura za članstvo u EU
Lažni sjaj spinovanih integracija Piše: Marko <http://www.e-novine.com/author/marko-matic> Matić Kandidatura koju su iz šešira izvukli magovi srpskog političkog teatra, usredsredila je pažnju medija i javnosti na navodni istorijski uspeh Tadićevog režima, koji je hologramski tačno prikazan onako kako su to spin majstori sa Andrićevog venca osmislili u svojim perfidno skrojenim strategijama zavođenja građana Srbije. Toj, vešto režirnoj predstavi podlegao je čak i onaj, moderni deo političke opozicije i civilnog društva videvši u praznoj formi suštinu evropskih integracija zemlje koja je decenijama strateški lutala i čiji se sluđeni građani u očaju hvataju za svaku slamku privida koju im vlast velikodušno ponudi Suštinski, međutim, Srbija danas, nakon liberalizacije viznog režima, odmrzavanja Prelaznog trgovinskog sporazuma i samoinicijativnog marketinškog davanja časne evropske reči, sa rukom položenom na kandidaturi za članstvo, nije ni za milimetar bliža porodici evropskih država. Problemi koji su samozvanog lidera Zapadnog Balkana pre godinu dana držali u dubokom ledu na evropskom putu i danas su aktuelni, a njihovo rešenje se ne nazire čak ni u najoptimističnijim predviđanjima. Da formalna kandidatura nije rešenje za prepreke koje stoje na evropkom putu najbolji je svedok Turska koja ima status kandidata još od 1999. godne, a danas teško da iko može da prognozira ne samo kada će, već i da li će uopšte postati članica EU. Sa druge strane slučaj Islanda, koji je kandidaturu podneo tek ove godine, na najjasniji mogući način pokazuje koliko taj čin predstalja puku formalnost kada postoji suštinska društvena usklađenost sa evropskim standardima i tokovima. Još nakon avgustovskih najava Vuka Jeremića da će Srbija do kraja godine podneti kandidaturu za članstvo u EU, bez obzira da li će formalni i suštinski uslovi za taj korak biti ispunjeni, očigledno je postalo da će beogradski režim iskoristiti najavljeno ukidanje viza i podnetu kandidaturu, bez obzira na izglede za njeno skorije razmatranje, kao dokaz velikog prodora na putu što skorijeg ulaska u najpoželjniji klub evropskih država. Paralelno je došao i holandski poklon u vidu odmrzavanja Prelaznog sporazuma, ali i inicijativa mediteranskih članica Unije, napravljena u koordinaciji sa zvaničnim Beogradom, da Srbija postane članica EU 2014. godine. Dakle, tačno u drugoj godini mandata koji bi građani Srbije trebalo ponovo da poklone aktuelnom Tadićevom režimu. Time je unapred već obezbeđena i glavna tema narednih izbora koji će se svesti na odgovor na pitanje da li su građani za ili protiv brzog članstva u EU, pri čemu će se gotovo svi iz petnih žila upinjati ne bi li nas ubedili kako bez njih nema evropske budućnosti. Glasačima će, po ko zna koji put, iznova biti predočena obmanjujuća laž da će, ukoliko još jednom poklone poverenje aktuelnom režimu, biti nagrađeni turbo članstvom u Uniji već 2014. godine, a ukoliko odbiju da poveruju u opsenu onda će na to članstvo čekati znatno duže, a možda ga neće ni dočekati. Za to vreme na unutrašnjem planu nastaviće se sa inertnom, sterilnom politikom koja teško da će rezultirati konsolidacijom institucija i prevođenjem Srbije u stanje normalne evropske pravne i demokratske države. U odsustvu stvarnih reformi i obračuna sa političkim, institucionalnim i društvenim podzemljem nasleđenim iz ratnih devedesetih, uz cvetanje kriminala i korupcije, teško je za očekivati da će doći do onog suštinskog napretka koji bi se ogledao u evropskom načinu života građana Srbije. Čelnici srbijanskog režima uporno istrajavaju na ambivalentnoj tezi da Srbiju, koja je po njima oduvek evropska zemlja, zapravo vode u Evropu, umesto da se prihvate onog teškog, ali jedino logičnog i ispravnog zadatka da Evropu stvore u Srbiji, što i jeste stvarni smisao evropskih integracija i članstva u Uniji. Umesto toga javnosti se konstantno nude prazni formalni koraci, u koje spada i najnoviji potez podnošenja kandidature za članstvo, koji daleko vremenski nadilaze postojeće kapacitete proizvoljnih srpskih državnih institucija i društva u celini da tu praznu formu ispuni stvarnim evropskim sadržajem. Lažni sjaj kvazievropskog entuzijazma teško da će biti stvarni dugoročni odgovor na opravdane potrebe i očekivanja koja građani Srbije imaju od evropskih integracija. Ono što dodatno zabrinjava i cementira postojeće učmalo stanje političke scene u Srbiji jeste i činjenica da onaj moderni, proevropski deo opozicije nije u stanju da svoje partikularne interese podredi opštem interesu društva i da razočaranim građanima ponudi stvarnu političku alternativu. Činjenica da se razočarani glasači okreću opskurnim klovnovskim političkim frakcijama kojima je dvadeset godina bilo potrebno da shvate kako Split nije srpski grad, govori u prilog tezi da je najbitniji spektar političkog polja potpuno zakazao usled svojih personalnih i organizacionih slabosti. U korak sa tim delom političkog spektra ide i onaj, od vlasti i sopstvenih donacijskih kalkulacija, pacifikovani deo nevladinog sektora koji je svoju kritičku ulogu zamenio udvoričkim apologijama korumpiranom Tadićevom režimu. Tako smo povodom podnošenja aplikacije za članstvo u EU u velikom broju saopštenja i autorskih tekstova iz tog društvenog miljea mogli da pročitamo kako odluka vladajuće oligarhije u Srbiji “spada u one koje će suštinski odrediti njenu neposrednu budućnost“. Neki su izrazili veliko olakšanje činjenicom da je „Boris Tadić na kraju prve decenije 21. veka odlučio da na jedan simbolički način stavi tačku na strateško lutanje Srbije“, a neki su pak zaključili kako je tim činom režim „ponovo obećao da će se vratiti intenzivnim promenama društva i ekonomije“. U civilnom sektoru ponovo je prednjačio Helsinški odbor koji je nakon slavljeničke ode kontroverznom Zakonu o informisanju, svoju lojalnost predsedniku dokazao najnovijim epskim saopštenjem u kome se navodi kako najnovija mudrolija vladajuće oligarhije „nepovratno utvrđuje stratešku orijentaciju i evropsko opredeljenje Srbije“. Kada bi lažna obećanja i prazne forme bile merilo realnog života, Srbija bi posle Rusije i njenih satelita bila najbolje mesto za život na planeti, a zasigurno bi stajala daleko ispred Evropske unije po kvalitetu života njenih građana. Svedoci smo, nažalost, da gole političke forme mnogo manje utiče na realni život, a trebalo bi da budemo svesni i zanemarene činjenice da životno opredeljenje građana Srbije za što skoriji suživot i participaciju u izgradnji moderne Evrope neće obezbediti nikakve formalne političke izjave, koliko jednostavna činjenica prirodne ekonomske, trgovinske, društvene pa i kulturološke upućenosti srpskog društva na evropske partnere. Koliko god se savremeno srpsko društvo činilo ambivalentnim po svojim vrednosnim parametrima i strukturi, činjenica je da u njemu postoji evropski nukleus, koji u ovom trenutku zasigurno nije dominantan, ali koji se procesom stvarnih društvenih reformi za kratko vreme može učiniti takvim. Posmatrajući dva modela kojima su nove članice Unije došle do ostvarenja svog ciljanog članstva u organizaciji, lako je zaključiti da je za Srbiju bolje da sledi primer Češke, Slovenije i Mađarske, nego Bugarske i Rumunije. Ove poslednje dve države nikako ne treba posmatrati kao model kome Srbija treba da teži, a upravo su one preskakanjem suštinskih reformskih koraka i izgradnje zdravog dtruštva znatno pre vremena primljene u članstvo. Taj čin sam po sebi nije doneo očekivani boljitak. Danas je svakako veća privilegija biti građanin Hrvatske koja je samo kandidat za članstvo, nego Bugarske koja je članica Ervopske unije. To je najbolji dokaz da forma ne može zameniti suštinu, ma koliko se režimski glasnogovornici trudili da nam dokažu suprotno. Pred Srbijom se do ispunjenja snova njenih građana nalazi dug i mukotrpan put na kome ne postoje prečice. Sadašnje podnošenje kandidature podseća na zamišljeni slučaj tinejdžera koji u prvom razredu srednje škola podnosi zahtev za prijem na fakultet, sa obrazloženjem da će time učvrstiti svoje opredeljneje da ga jednog dana zaista i upiše. Mnogo bi i za tog tinejdžera i za Srbiju danas, korisnije bilo da svojim upornim i marljivim radom i sticanjem znanja obezbedi ne samo uslove, već i zrelu svest o potrebi da kada za to dođe vreme učini i taj formalni korak upisa na akademske studije. Apliciranje bez stvarnog uporišta u radu, zalaganju i znanju potrebnom za dostizanje zacrtanog cilja, nikoga nikada nije dovelo do njegovog ostvarenja, baš kao što ni laž ne može zameniti istinu, a marketinška opsena realan život. http://www.e-novine.com/srbija/33576-Lani-sjaj-spinovanih-integracija.html
