28. decembar 2009. | 00:45 | Izvor: Večernje novosti
Beograd -- Prvi predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić izjavio je da nema
nikakve sumnje da je postojao sporazum između njega i američkog diplomate
Ričarda Holbruka.
Ne bi bilo rata da Alija nije mutio
Dušan STOJAKOVIĆ, 27.12.2009 20:58:03
ONO što su moja porodica, prijatelji i mnogi nedužni ljudi proživeli za vreme
mog skrivanja, isto je kao u vreme Gestapoa - ovom rečenicom započinje
ekskluzivni intervju za „Novosti“ prvi predsednik Republike Srpske Radovan
Karadžić, koji je godinama bio jedan od najtraženijih haških begunaca. Posle
godinu i po dana provedenih u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu, u pauzi
priprema za „proces stoleća“, našao je vremena da prvi put, posle više od 13
godina, govori za neki od srpskih medija.
* Kako ste podnosili optužbe da su Srbi bili taoci vašeg skrivanja?
- Jako teško. Nije reč samo o porodici, nego i drugim potpuno nedužnim ljudima,
prijateljima, pa čak i nepoznatim, nepravedno optuživanim za pomaganje. Naš
paroh Jeremija Starovlah i njegov sin Aleksandar su jedva preživeli, mnogi su
propali ekonomski, psihički, porodično. Tim ljudima i mojoj porodici, moji
progonitelji i ja dugujemo mnogo, jer su te patnje nezaslužene i nezamislive u
civilizovanom svetu. Bin Ladenov brat trguje sa Zapadom, i to je, možda, i
normalno, sinovi ratnih vođa drugih strana u našem sukobu bave se politikom i
biznisom naveliko, a moja porodica je prošla kroz pakao. Može doći vreme da se
Staljinu svi izvinimo - bar nije imao potrebe za hipokrizijom i perfidijom.
* Vaše skrivanje i danas izaziva mnogo pažnje. Zašto ste izabrali baš taj način
skrivanja?
- Dugo sam se držao daleko od gradova, i od porodice i prijatelja. Jedno vreme,
dok su to zakoni dozvoljavali, sa znatnim obezbeđenjem. Zatim sam morao da
budem sam, a za rutinsku kontrolu i legitimisanje potrebni su vam uverljivi
papiri, i tako je došlo do novog imena.
* Da li je ideja da budete doktor Dragan Dabić vaša?
- Moje ime je u slovenskoj mitologiji epikleza, prizivanje boga Daboga, hromog
Dabe, pa sam tako, šale radi, izabrao prezime. Radnu verziju komedije
„Sitovacija“ potpisivao sam kao Daba Šon, a to ime krije i mogućnost čitanja
Da, baš on, kao što i „Sitovacija“ krije više čitanja: Sit ovacija, Sit ova
CI(J)A - itd. Besposlen pop jariće krsti.
* Iako je doktor Dabić bio pojava koja skreće pažnju, niko nije uspeo da vas
prepozna. U čemu je bila tajna vašeg skrivanja?
- Nije mi se desilo da me u Srbiji negde legitimišu. Bio sam uzoran građanin,
nisam prelazio ulicu na crveno i izbegavao sam događaje o kojima bi čovek morao
svedočiti, i nikome nisam bio zanimljiv. Morao sam zarađivati za život, pa je
identitet bio neophodan.
* Kraj je usledio krajem jula prošle godine kada su vas uhapsili. Oko toga je
bilo mnogo kontroverzi, koja je prava verzija?
- O tome ne znam mnogo, osim da sam „ih“ osetio negde početkom juna, ali sam
mislio da preterujem. Kad su bili sigurni ko sam, nisu dugo čekali.
* Optužili ste američkog diplomatu Ričarda Holbruka da vam je u ime SAD dao
amnestiju od Haškog tribunala u zamenu za vaše povlačenje iz politike, ali da
ga nije ispoštovao. Jeste li konačno pronašli dokaz o ovom sporazumu?
- Ni kod koga ko se bavio tim pitanjem više nema nikakve sumnje da je sporazum
sklopljen. Kad je to postalo nesporno, postavilo se pitanje da li je ambasador
Holbruk imao ovlašćenje da sklopi sporazum, a kad smo dokazali da je delovao s
ovlašćenjima cele međunarodne zajednice, ali stvarne, a ne fiktivne, u bliskoj
saradnji sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, onda je razlog odbijanja
bio izostanak rezolucije SB UN o toj stvari. Pa, nisam ja mogao da iniciram
rezoluciju. To je Holbrukov deo posla, mada nije jasno zašto bi bila potrebna
rezolucija.
* Kako su izgledali vaši pregovori sa Holbrukom? Jeste li mu, zaista, verovali?
- On je veoma ozbiljno mislio o svemu što je radio sa nama, razgovarao uz puno
uvažavanje, vidi se to iz nekih dnevničkih zapisa o našim susretima. Ne razumem
zašto je njegova retorika bila drugačija, mada nam je on rekao da će retorika
ostati neko vreme oštra. Uveren sam da bi ispunio svoju obavezu, da je mogao,
ali on to neće da prizna, a to nije lepo. On je, pre svega, bio pragmatičan,
uporan i nasilan, ali je bio svestan prave prirode konflikta. Bio je potpuno
svestan da mi nismo „ratni zločinci“, inače, ne bi ni pregovarao sa nama.
* Da li ste i vi učestvovali u stvaranju Dejtonskog sporazuma?
- Sa Holbrukom smo, posle dugog rada i u punom razumevanju, postavili temelje
„Dejtona“ u prvih šest principa, koji su, kasnije, u ovoj američkoj bazi znatno
izmenjeni. Neke istine koje je Holbruk saopštio muslimanskoj strani, i danas
stoje, i još su izvor nevolja, i biće sve dok ne bude jasno da se ništa ne može
menjati bez konsenzusa. Neka neko proba da ukine ili ograniči Flandriju,
Kataloniju, Severnu Irsku, bilo koji kanton u Švajcarskoj!
* Kako su Bošnjaci pristali na dogovor?
- Pred „Dejton“, kad je odlučeno da se sklopi mir, Holbruk je rekao bošnjačkom
lideru Aliji Izetbegoviću, da kaže da li želi trideset odsto vlasti na sto
posto Bosne, ili želi sto odsto vlasti na trideset procenata Bosne. Sto odsto
vlasti nad sto posto Bosne ne može dobiti! Dakle, otvorio mu je perspektivu
dublje podele, kakvu je Izetbegović želeo od početka. To mu je ponovio i
ambasador Karl Bilt. Ali, nekakve sile, neke tajne grupe terale su Izetbegovića
da traži nemoguće, neprihvatljivo hrišćanskoj većini, koju čine Srbi i Hrvati,
uz ostale. A to je sva suština naše tragedije, kako onda, tako i danas.
* Koje su sve opcije postojale za BiH i da li se rat mogao izbeći?
- Za nas je bila najbolja opcija opstanak Jugoslavije, ma kolika ona bila, a to
je bilo i stanovište SDA sve do kraja januara 1991. Onda se nešto desilo sa
Izetbegovićem, trpeo je neke pritiske, i SDA je krenula silovito i nasilno ka
nezavisnosti. Pre toga, mi nismo imali nikakvih planova koje drugi ne bi
prihvatili: nova organizacija zajednica opština, iz ekonomskih razloga, bilo je
sve što smo hteli, što smo deklarisali i pre izbora, a SDA se tome nije
protivila.
Ali, kad je SDA krenula u uništavanje zajedničke države, sa ciljem
potčinjavanja Srba u unitarnoj BiH, mi smo izabrali svoj legitiman put:
preduzeli smo mere obezbeđenja opstanka kroz osiguranje konstitutivnosti i
suverenosti tamo gde smo bili suverena većina.
* Kako su Bošnjaci gledali na takav razvoj situacije?
- Tu ideju većinske suverenosti nam je dao Izetbegović još pre izbora. Na
jednom velikom mitingu, mislim, u Zenici, Izetbegović je rekao: „Ako Hrvatska
ostaje u Jugoslaviji, i mi ostajemo u Jugoslaviji. Ako Hrvatska izlazi iz
Jugoslavije, i mi izlazimo iz Jugoslavije. Ako ne može iz Jugoslavije izaći
cela Bosna, mogu oni njeni delovi koje mi možemo prosperitetno kontrolisati.“
Kad je izbila kriza, pitao sam ga šta je to značilo. Rekao je da nije vreme da
govori o tome, ali je posle nekoliko dana sasvim iznenada, na bilateralnim
pregovorima Srba i muslimana iz SDA, predložio podelu Bosne. Postoje autentični
dokazi o tome, i kod mene, i kod Tužilaštva, i kod pokojnog osnivača SDA Adila
Zulfikarpašića, koji u knjizi iz 1991. piše da ga je Izetbegović dva puta silno
uplašio, predlažući da „Srbi uzmu svoje, Hrvati svoje, a mi muslimani svoje“.
* Zašto su propali Kutiljerov plan i Istorijski dogovor Srba i muslimana?
- Izetbegović je u početku prihvatao spasonosna rešenja, kao formulu 4 plus 2
(4 u federaciji, dva u konfederaciji) i istorijski srpsko-muslimanski sporazum,
do koga su u leto 1991. godine došli Zulfikarpašić i Filipović. Zaključak je
bio da je za muslimane najbolje da ostanu u Jugoslaviji kolika god ona bila.
Abdić nikad nije bio protiv očuvanja Jugoslavije, samo da se sačuva mir.
Zajedničke mitinge SDS i MBO oduševljeno su pozdravljali i Srbi, i muslimani, i
Kutiljeirov plan pred rat Izetbegović je prvo podržao, a 1993. je sa
Krajišnikom čak i potpisao deklaraciju da nakon što muslimani dobiju 30 odsto
teritorije, Srbi mogu da se otcepe i pripoje kome hoće. Sa mnom je sasvim dobro
sarađivao na pravljenju mapa, dajući konstruktivne predloge da „što manje nas
ostane kod vas, i što manje vas kod nas“, tj. da mape budu što pravednije, bez
obzira na opštinske granice. Verovao sam da ima autentičnu želju da dođe do
svog cilja, koji bi prihvatili i Srbi i Hrvati. Da je izdržao pritiske, bio bi
junak i Srba, i Hrvata, i muslimana.
* Zašto je brzo menjao mišljenja i stavove? Zbog pritisaka Zapada ili islamskih
zemalja?
- U svim tim prilikama neka mračna sila ga je naterala da za nekoliko sati
odustane i pokvari priliku. Oni koji su bili oko njega bolje znaju ko je bila
ta tajanstvena sila. Jednom, posle povratka iz Nemačke, rekao je profesoru
Koljeviću i meni (možda su u našem društvu bili Momčilo Krajišnik ili Biljana
Plavšić), da je dobio ponudu koju ne sme da odbije, i da mora da ide ka
nezavisnosti. Ovo može da zvuči kao Izetbegovićeva rehabilitacija, ali ovo više
nije politika, a istina je istina, svi joj dugujemo.
* Kako idu pripreme za proces i na čemu će se zasnivati vaša odbrana?
- Moja odbrana zasnivaće se na istini, na iznošenju najvećeg mogućeg obima
istine. Svestan sam da se „običajno pravo“ manje osvrće na utvrđivanje istine,
a više na borbu argumenata optužbe i odbrane, što je, po mom mišljenju,
svojevrstan „larpurlartizam“. Verovatno je naše nerazumevanje razlike između
pravosudnih sistema izvor mnogih problema za optužene. Na primer, u našem
sistemu postoji istraga suda, koji nepristrasno sakupi sve činjenice pre
podizanja optužnice. U zapadnom sistemu postoji tužilačka istraga, pa odbrana
treba da uradi svoj istražni deo, a ko to ne zna i propusti da uradi, nađe se u
teškoćama da predstavi svoj slučaj. Sudsko veće meri ono što na sto iznesu dve
strane. A, istina je, videće ceo svet, dijametralno suprotna od slike koja je
stvorena. I zato je ovaj proces deo Božije pravde, i on će celu krizu osvetliti
i razjasniti. Zbog toga ne sme da bude smandrljan.
OKRUŽEN SAM MIRNIM LJUDIMA
* KAKO provodite dane u haškom pritvoru?
- Među osobljem nisam sreo nervoznu ili netrpeljivu ličnost. Miran, zadovoljan
i civilizovan svet. Ima dosta prilike za sport, i to sam upražnjavao dok nisam
oštetio ligamente, a i rad mi ne ostavlja prostora. Ima dovoljno vremena za
šetnje, za kreativno bavljenje umetnostima, ali kad se sami branite, u jednom
trenutku morate odustati od svega toga. Dakle, vreme protiče u radu.
MOĆNE SILE SU HTELE OVAKO
* KAKO se, po vašem mišljenju, mogao izbeći rat?
- Da su muslimane vodili neki drugi, npr. Adil Zulfikarpašić, Fikret Abdić ili
Dizdarevići, pa čak i Alija Izetbegović bez pritisaka „mladomuslimanske
zavereničke grupe“, kako ih naziva Zulfikarpašić, verujem da bi ceo Balkan
danas izgledao drugačije, i bio daleko od ove bede. Naravno, da je to dopustio
poslednji američki ambasador u SFRJ Voren Cimerman i one sile kojima je taj rat
bio potreban.
SILAJDŽIĆ BI DA BUDE VEZIR
* BOŠNJAČKI ratni lider Haris Silajdžić još je u politici i čini se da mirnim
putem pokušava da dobije ono što nije mogao ratom?
- Ne bori se Haris Silajdžić za muslimansku sirotinju, jer ona ne bi vršila tih
100 odsto vlasti, već on i njegovi pajtaši, grupa koja je, i pored 15 milijardi
dolara pomoći, dovela Federaciju u ekonomsku bedu. On se bori za uspostavljanje
„pustog turskog“, a da on bude vezir.
STEKAO SAM STOTINU PRIJATELJA
* KAKO ste uspeli da započnete potpuno novi život, bez porodice, prijatelja?
- Desilo se da sam iz potpune nule, bez lične istorije, kao nova ličnost,
stvorio nekoliko stotina dobrih prijateljstava. To se u Beogradu, i pored svih
njegovih nevolja, još uvek može, i to me podseća na Beograd pre 1978, pre nego
što su postali vidljivi efekti Ustava iz 1974. A to je bio Beograd, grad bez
premca u svetu! Bilo bi lepo da Beograđani ponovo nađu mir i ne dozvole da se
pizma iz politike uvlači u njihove živote. Porodice i prijateljstva, to je put!
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=166621&title_add=Ne%20bi%20bilo%20rata%20da%20Alija%20nije%20mutio&kword_add=radovan%20karadzic
