http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Pitanje-nedeljivosti-bezbednosti-treba-reshiti-jednom-i-zasvagda.lt.html#
Šta Srbija dobija/gubi (ne)ulaskom u NATO - Aleksandar Vasiljevič Konuzin
Pitanje nedeljivosti bezbednosti treba rešiti jednom i zasvagda
Svaka saradnja može biti uspešna samo ukoliko se razvija na principima
ravnopravnosti, uzajamnog poštovanja i uzajamne koristi
Aleksandar Vasiljevič Konuzin
Tokom poslednjih nedelja, kao dodirom (ne)čarobnog štapića, u Srbiji se razvila
velika debata o članstvu u NATO. Sa čuđenjem primećujem da su u zemlji iz
nekakvih izvora formirane mnogobrojne ekspertske strukture koje promovišu
pozitivno rešenje ovog pitanja kao prioritetni zadatak spoljne politike.
Srbija sarađuje sa NATO-om, kao što to čini i Ruska Federacija u skladu sa
usaglašenim programima saradnje. Pod uticajem pozitivnih promena u svetu
transformiše se i alijansa. Sada se razrađuje njena nova strateška koncepcija
koja izlazi iz okvira čisto odbrambenih ciljeva. Pa ipak, nesporna je činjenica
da je NATO najpre vojna organizacija koja je pozvana da rešava svoje zadatke
pre svega putem ratovanja.
Članice NATO-a ljubazno pozivaju Srbiju da im se pridruži. Pri tome ne
akcentuju uslov koji je neprihvatljiv za svakog Srbina – prijem u vojni savez
„kastrirane“ Srbije. Bez Kosova. Slomljene Srbije, koja se odriče svoje
istorije i svetih grobnica junačkih predaka koji su formirali srpsku naciju.
Pozivaju je da ide u „budućnost“ u svojstvu nekog koga vode i ko ne vidi iza
sapi onih drugih kuda vodi put; a i ti drugi katkad više i ne pretenduju na
očuvanje deklarisanog suvereniteta.
Već sam imao mogućnost javno da primetim da je istorija odnosa Srbije i NATO-a
tragična. Agresija iz 1999. godine isto toliko je protivpravna (odsustvo odluke
SB UN o primeni sile) koliko i vojne operacije u Iraku 2003. godine, za koje je
T. Bler odgovarao pred istražnom komisijom.
Posle Drugog svetskog rata prvi put bombardovanju je (posle provokacija u
Račku) podvrgnuta jedna evropska država. Slovenska, pravoslavna. Nisu
jednostavno bombardovali Srbiju. Bombardovali su svaku srpsku porodicu.
I bombama, i politički, i moralno. Politički bombarderi i sada nadleću nad
zemljom.
Ponoviću ono što sam i ranije rekao: pitanje odnosa sa NATO-om treba da
rešavaju sami Srbi. Pri tom, uzimajući u obzir političku i istorijsku pozadinu,
važno je znati mišljenje svih stanovnika Srbije. I to treba učiniti u skladu sa
njenim Ustavom, zakonodavstvom, ustaljenom praksom.
Svaki Srbin treba da zna zbog kojih to interesa naroda i države zemlja treba da
postane članica ovog bloka. S tim u vezi, uzimajući u obzir prirodu NATO-a, pre
nego što se donese bilo kakva odluka poželjno je objasniti kakve odbrambene
zadatke Srbija može da reši u sastavu ovog vojnog saveza. Završetkom „hladnog
rata“ opasnost od vojnog sukoba krupnih razmera čini se nerealnom. Za rešavanje
svih sadašnjih problema Beograd dosledno ističe korišćenje isključivo
političko-diplomatskih instrumenata (za razliku od, uzgred budi rečeno, nekih
suseda). A šta ako u kontekstu današnje realnosti odjednom izbije žarište u
kome se sprovode akcije uz upotrebu sile? Na čijoj će strani biti eventualni
saveznici? Što se toga tiče, ja nemam sumnje.
Poznata je činjenica da je Balkan i dalje nestabilan region Evrope.
Potrebni su međunarodni napori radi jačanja bezbednosti. U kakvoj su korelaciji
ocene Srbije i NATO u ovoj sferi? I opet – glavni neurološki čvor – Kosovo.
NATO smatra da se situacija na toj teritoriji stabilizuje i smanjuje brojnost
Kfora. Srbija se ne slaže sa ocenom NATO-a i smatra da smanjenje Kfora umanjuje
nivo bezbednosti u pokrajini.
Kfor (borbena struktura) trenira Kosovske bezbednosne snage, predstavljajući ih
kao civilnu komponentu. Nenaivni Srbi vide u KBS nelegitimnu vojnu formaciju
koja pokušava da se transformiše u srž budućih vojnih snaga. Njihovo postojanje
neće doprineti stabilnosti u regionu. Kfor deklariše svoju statusno neutralnu
poziciju na Kosovu.
Srpski stanovnici pokrajine ne dele takvu ocenu koju sebi daju pripadnici snaga
NATO-a, uzimajući u obzir nedavne sukobe i incidente.
Kakvu će poziciju zauzeti Kfor u vezi sa „strategijom za severno Kosovo“?
Odgovor je očigledan svima.
Beograd polazi od toga da opštinski organi, koji su izabrani u maju 2008.
godine, predstavljaju legitimne strukture samoupravljanja.
Komandant južnog krila NATO-a izjavio je da srpske „paralelne institucije“
predstavljaju pretnju bezbednosti u regionu. Opet se tu nešto ne slaže.
Uostalom, postoji li bar jedna tačka ovog za Srbiju vitalnog pitanja u kojoj je
ona makar blizu NATO-a?
Situacija u regionu: nedavni izveštaj obaveštajnih službi SAD, vodeće članice
alijanse, o situaciji na Balkanu takođe ne donosi optimističku slogu u
sličnosti prilaza rešavanju postojećih problema u sferi bezbednosti. Ne ide.
Još i zameraju Srbiji što razvija političke i ekonomske odnose sa Rusijom.
Srbija će morati da se odrekne svojih prilaza da bi bila primljena u NATO. Niko
mi nije rekao da je ona spremna na to.
Svaka saradnja može biti uspešna samo ukoliko se razvija na principima
ravnopravnosti, uzajamnog poštovanja i uzajamne koristi. NATO je stvoren radi
zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemalja članica, ali pritom
alijansa je silom otkinula deo srpske teritorije. Postoji mišljenje da bi u
okviru ove organizacije Beograd mogao da ne dozvoli sprovođenje politike koja
bi bila štetna za interese Srba, i onih na Kosovu i u BiH. Ja sumnjam u to. Pre
će biti da bi se pojavio dodatni pritisak na Beograd u cilju nametanja onih
linija koje povlače vođe alijanse.
Razume se, postoje oblasti u kojima Srbija može da razvija saradnju sa NATO-om
u svom interesu, što ona i čini. Smatra se da za to postoje dodatne mogućnosti.
Međutim, to ne menja činjenicu da je za sada više nepodudaranja nego
podudaranja. Vlada zemlje to dobro shvata. Sasvim nedavno ministar V. Jeremić
je na konferenciji o bezbednosti u Minhenu ponovio da Srbija ne planira da
ulazi u bilo kakav vojni savez.
Nameće se pitanje – o čemu je onda reč? O ulasku u NATO kao cilju radi cilja
ili o smirivanju postojeće zabrinutosti? I zar nema drugih načina da se ona
otkloni?
Ima. To je inicijativa predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva o Sporazumu o
evropskoj bezbednosti. Njen smisao je stvaranje homogene sredine bezbednosti na
evroatlantskom području. Jedinstvene za sve. I za članice NATO-a i za one koje
to nisu. I za članice drugih organizacija (OEBS, EU, Organizacija sporazuma o
kolektivnoj bezbednosti i dr.) i za one koji nisu članice ovih struktura. Svi u
jednom. U jednom nedeljivom bezbednom prostranstvu. Svi deklarišu privrženost
ovom principu. Mi pozivamo da se njegovom poštovanju dodeli obavezujuća snaga.
I da se formira odgovarajući mehanizam implementacije. Pitanje nedeljivosti
bezbednosti treba rešiti jednom i zasvagda, izjavio je S. Lavrov na spomenutom
forumu u Minhenu. Posle toga moći ćemo da se u punoj meri usredsredimo na
pozitivni dnevni red.
Ideja je naišla na odaziv. Ona se razmatra. Sa njom se slažu, između ostalih i
Srbija.
Ali, kao dodirom (ne)čarobnog štapića, razvila se velika debata o članstvu u
NATO-u.
ambasador Ruske Federacije u Srbiji
Aleksandar Vasiljevič Konuzin
[objavljeno: 12/02/2010]
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
