http://www.pecat.co.rs/2010/02/srbi-i-papin-drang-nach-osten/
Srbi i papin drang nach osten
| februar 8, 2010 at 18:52
Piše Vladimir Dimitrijević
Nastojanja da se rimski papa dovede u Beograd nisu od skora. Rimski
poglavar pozivan je u posetu Srbiji još od osamdesetih godina prošlog
veka, ali su ti pokušaji mudrim delovanjem patrijarha Germana i,
kasnije, Pavla bili osujećeni. Zbog čega je papin eventualni dolazak u
Srbiju sporan?
Odnos Srba prema papi rimskom, proglašenom, na I vatikanskom koncilu,
nezabludivim ex cathedra po pitanjima vere, u praksi su najbolje
pokazala dva dična arhijereja – Petar II Petrović Njegoš i patrijarh
srpski Gavrilo. Kada je bio na oporavku u Italiji, Njegoš je odbio da
izađe iz kočija i pozdravi papu koga su nosili u nosiljci (kako je zakon
to nalagao) – nije želeo da bruka svoje pravoslavno vladičansko
dostojanstvo. Takođe, odbio je da u Vatikanu poljubi i okove Sv.
apostola Petra, rekavši da „Crnogorci ne ljube lance“. I to je bio
simboličan gest – ne iz nepoštovanja prema Sv. Petru, nego zbog
poricanja papinog tvrđenja da je on – „naslednik Petrov“ i „namesnik
Hristov“. Patrijarh Gavrilo je, dok je čekao povratak u Beograd
(komunističke vlasti ga još nisu želele), u teškim materijalnim uslovima
posleratnog izgnanstva, odbio materijalnu pomoć pape Pija XII,
Stepinčevog duhovnog oca, rekavši da posle papine podrške krvoloku
Paveliću, nikad mu ne bi otišao na noge, ma kakvu pomoć da dobije.
Patrijarh Gavrilo je napomenuo da cilj Srba nikada nije bio ugodan život
i izobilje, nego je to put ranih hrišćana – stradanje za Istinu i Pravdu.
Sveti Nikolaj Žički i Sv. Justin Ćelijski su odnos Srba prema papi
bogoslovski utemeljili – Sv. Nikolaj je rekao da bogoodstupnička Evropa
počiva na papi i Luteru (i da su ustaše za svoju revnost u zlu „pohvale
dobile iz pakla i Rima“), dok je otac Justin isticao da su tri najveća
pada u istoriji – pad Adamov (otpadanje od Boga), pad Judin (izdaja
Boga) i pad rimskog pape (proglašavanje sebe za boga).
PAPINE IMPERIJALNE ZASTAVE
Sve ovo znamo. Znamo za unijaćenje i katoličenje Konavala, Sinja,
Dalmacije, Slavonije, Srema, Žumberka, Zapadne Hercegovine. Znamo za
zločine „crno-žute“ K und K monarhije i NDH prema Srbima: i jedni i
drugi poticali su od vatikanofilije koja je značila srbofobiju. Znamo i
da Vatikan, u savezu sa Vašingtonom (o čemu piše En Lakroa Riz u svojoj
knjizi o spoljnjoj politici papskog trona od Prvog svetskog do hladnog
rata), zida Evropsku uniju (sadašnji predsednik EU je odani rimokatolik,
zar ne?). Kao što je Pije XII Amerikancima ponudio „hrišćansku
demokratiju“ Konrada Adenauera, negda nacističkog gradonačelnika Kelna,
a Vojtila s Reganom radio na osmišljavanju rusofobske „perestrojke“ (o
papinoj ulozi u tom procesu pisao je 1992. Gorbačov, u svom tekstu „Moj
prijatelj papa“), tako je i papa Benedikt XVI svoj rođendan 2008.
proslavio u društvu Džordža Buša Mlađeg. Uostalom, Benedikt XVI je od
mladosti blizak superglobalistima Bilderberg grupe.
Znamo da je, od 1999, kad je bio u Rumuniji, Karol Vojtila posetio i
Grčku, Bugarsku, Gruziju, Ukrajinu (uprkos protivljenju patrijarha
Alekseja II). Vatikan i Carigrad se, od doba Pavla VI i Atinagore,
redovno sreću, a molitveno opštenje (osim sapričešćivanja) postalo je
uobičajeno. Dakle, u okviru Drang nach Osten ostali su neposećeni samo
Moskva i Beograd. Ozbiljni i odlučni Benedikt XVI ne krije svoje
pretenzije: i 2000. godine, kad je, kao kardinal Racinger objavio
deklaraciju “Dominus Jezus”, i 2007, kad je odobrio odgovore na neka
eklisiološka pitanja, koje je objavila Kongregacija za propagandu vere,
Benedikt XVI je više nego jasan: Rimska crkva je Crkva u punom značenju
te reči, a svi ostali hrišćani, koji ne priznaju papu, pate od izvesnog
„nedostatka“.
Dakle, papi je cilj da pobode svoje imperijalne zastave u Srbiji i
Rusiji, još jednom demonstrirajući moć (koju, realno, ima).
SFRJ I PAPSKI TRON
Nastojanja da se rimski papa dovede u Beograd nisu od skora. Pokušaji
otupljivanja svesti o tome da između Srba i Vatikana ne stoji ružičnjak,
nego Jasenovac, počeli su nakon II vatikanskog koncila, kada je papa
Pavao VI, skupa s carigradskim patrijarhom Atinagorom, krenuo u
ekumenski zagrljaj koracima od sedam milja. Pavao VI je naložio svojima
da svakog januara drže „osmine za jedinstvo hrišćana“ (zajedničke
molitve rimokatolika, pravoslavnih i protestanata). Prva takva „osmina“
održana je u katedrali u Splitu 1966. Molitvu je predvodio biskup
splitsko-makarski Frane Franić, a pridružio joj se srpski sveštenik
Marko Plavša (uprkos izričitom protivljenju episkopa dalmatinskog –
kasnije žičkog! – Stefana Boce).
Te iste, 1966. godine, Tito se miri s Vatikanom (zaboravljaju mu suđenje
Stepincu, a on njima podršku ustašama), i dolazi do uspostavljanja
diplomatskih odnosa između SFRJ i papskog trona. To za posledicu ima
okrilaćenje „Crkve u Hrvata“; stiže se dotle da nadbiskup zagrebački
Franjo Kuharić 1979. zvanično uvodi svakogodišnju komemoraciju Stepincu
u zagrebačkoj katedrali, čemu režim ne postavlja prepreke (dok je 1978.
godine vlast Titoslavije zvanično ZABRANILA unošenje dela vladike
Nikolaja Velimirovića u zemlju, jer je to „neprijateljska propaganda“).
Od sedamdesetih godina 20. veka, pa sve do raspada SFRJ, stalno se
održavaju ekumenski susreti, bogoslovski dijalozi i zajedničke molitve
pravoslavnih i rimokatolika. Režim je sve naklonjeniji Vatikanu, zbog
čega papa štedro uzvraća – državni sekretar najmanje zemlje na svetu,
kardinal Silvestrini, prisustvuje sahrani Josipa Broza Tita u maju 1980,
a 1983. godine papski tron daje podršku multietničkoj socijalističkoj i
nesvrstanoj Jugoslaviji. Zato će predsedik Predsedništva SFRJ, Cvijetin
Mijatović, 1981. godine pozvati papu da poseti Beograd. Vlada Hrvatske
je te iste godine preporučila saveznoj vladi da dozvoli papinu posetu
jer ista „pod uvjetom da se pravilno shvati i dobro organizira, može
proizvesti dugoročne pozitivne političke efekte i posledice“. Papa Ivan
Pavao II 18. marta 1983. godine traži od biskupa u SFRJ da nastave
dijalog s pravoslavnima i čuvaju međuversku harmoniju, a posebno
pozdravlja jugoslovenske muslimane. Hrvatski biskupi pozivaju papu da im
dođe na Nacionalni euharistički kongres 1984. U toku januara i februara
te godine, papski nuncije Kekini i bečki nadbiskup Franc Kenig
pregovarali su s vlastima u Beogradu o poseti pape, ali pregovori su
propali – patrijarh German je pristao da se sretne s papom u Beogradu
tek pošto se s njim vidi u Jasenovcu, gde Ivan Pavao II treba da se
pokloni pravoslavnim žrtvama katoličke Endehazije.
Patrijarh Pavle mudro je stavljao do znanja papi da je on samo prvi među
jednakima, a ne „Hristov namesnik na zemlji“, kome su biskupi pokorni
kao „nasledniku Petrovom“
„LUDE DEVEDESETE“
A onda su došle „lude devedesete“. Vatikan više nije podržavao
multietničku Jugoslaviju. Štaviše!
Usred krvavog rata u bivšoj Jugoslaviji, iako je znao šta to znači, Papa
je ovlastio svog državnog sekretara da 26. novembra 1991. zemljama
Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji uputi Memorandum sa
zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske u avnojevskim granicama. U
Memorandumu se, između ostalog, kaže: „Sveta Stolica, pred ogorčenim
borbama koje se vode u Hrvatskoj, poziva zajednicu država da ponovo
razmotri potrebu poštovanja prava na nezavisnost naroda Hrvatske i
Slovenije i naroda koji bi željeli da ostvaruju to pravo“. Hrvatski
biskup Ratko Perić, u svom predavanju o „crkvenoj diplomaciji“ (Glas
koncila, 7/1994), kaže da je Papa 26. 11. „pozvao predstavnike država
KEBS-a i tom prilikom im uručio Memorandum u kojem je zatražio da te
zemlje priznaju Hrvatsku, a kad je uočio da se one kolebaju, onda je
učinio iskorak i 13. siječnja 1992. na temelju javno iznesenih uvjeta
priznao Republiku Hrvatsku i kasnije 20. kolovoza Republiku Bosnu i
Hercegovinu“. U svojoj knjizi Razbijanje jugoslovenske države 1989/1992
– zločin protiv mira, dr Milan Bulajić je zaključio: „Odluku o konačnom
razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – sveta Stolica,
Memorandumom država KEBS-a 26. novembra 1991; dogovoreno je na sastanku
pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom X. D. Genšerom 29. novembra u
Vatikanu – da se ostvari prije katoličkog Božića 25. decembra 1991.“ Tim
povodom, patrijarh Pavle je Papi uputio pismo bolnog protesta,
podsećajući ga da će takvom odlukom da „blagoslovi i osvešta i sredstva
koja su upotrebili nosioci mlade hrvatske demokracije, istorijski
naslednici nacističkog zločinca Pavelića, pri čemu su ne malo učešće
uzeli i mnogi klirici Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj“.
Papa je bio protiv bombardovanja NATO-a 1999, ali je bio za
bombardovanje Srba u Bosni 1995, kada je od Klintona tražio da „objavi
rat ratu“. Odnos Pape prema Srbima u Bosni najbolje je opisao vladika
Bački Irinej u svom intervjuu NIN-u (NIN, 20. jun 1997): „Čak je i papa
Jovan Pavle II, povodom ulaska Vojske Republike Srpske u Žepu i
Srebrenicu, govorio o „porazu civilizacije“ i „sramoti čovečanstva“, ali
nije ništa izjavio dok su redovne hrvatske jedinice iz raznih oružja
tukle beskrajnu kolonu srpskih izbeglica i njihove nejači iz Krajine
1995. godine“.
Neizmerno „voleći“ srbski narod, Papa je proglasio blaženim Alojzija
Stepinca, kardinala „Crkve u Hrvata“, člana ustaškog državnog sabora,
čoveka koji je oduševljeno pozdravio dolazak Pavelića i Endehazije,
tražeći da se u svim crkvama služi „Te Deum“ (blagodarenje Bogu).
Stepinac je od pape Pija XII (koga je Ivan Pavao II takođe proglasio
„blaženim“) dobio pravo da bude vojni vikar ustaške vojske SINE TITULO,
a rukovodio je prekrštavanjem oko 250 hiljada pravoslavnih Srba i
njihovim „povratkom“ u zagrljaj „Svete Stolice“. Ivan Pavao II, taj
srboljubac, Stepinca je nazvao „slugom Božjim“, „mučenikom vjere“, koji
je simbol „čvrstog lika Crkve u Hrvata“. Sve se ovo zbilo u jesen 1998.
U leto 2003, Papa je nastavio da šalje poljupce Srbima: proglasio je
blaženim Hansa Ivana Merca, jednog od ranih ideologa hrvatskih
križarskih bratstava, iz kojih će se regrutovati mnoge ustaše. Papa je,
svesno i izazovno došao da beatifikaciju izvrši u Banja Luci, i učinio
je to kod samostana Petrićevac, iz koga je poticao poznati fratar
Miroslav Filipović-Majstorović, „fra Sotona“, logornik u Jasenovcu i
monstrum koji je izvršio pokolj u banjalučkim selima Drakulići, Motike i
Šargovac, koljući srbsku decu u školi, pred učiteljicom.
Rimokatolička crkva na Kosovu je pokazala svoje pravo lice u
aktivnostima kosovskog biskupa Marka Sopija, koji je, između ostalog,
tvrdio da su tamošnje svetinje srbskog Srednjeg veka u stvari podigli
Šiptari rimokatolici, kasnije nasilno prevedeni u pravoslavlje. Sopi je
ustvrdio da su Srbi, posle ulaska NATO-snaga na Kosovo, morali da beže u
Srbiju zato što su se „ponašali veoma loše u poslednjih deset godina, a
naročito za vreme rata, pa je bilo sasvim prirodno da se boje za svoj
život“. Najzad, Vatikan je Kosovu dao status apostolske administrature
(kao nezavisnoj oblasti), a Sopi je postavljen za papinog administratora.
Međutim, uprkos svemu, pojedini Srbi su vapajno želili papin dolazak.
Vuk Drašković je, u svom intervjuu NIN-u 23. septembra 1994. izričito
tražio da papa „doleti“ u Beograd i tvrdio da je to jedini način da nam
„međunarodna zajednica“ ukine sankcije. Tada je tražio i da patrijarh
srpski Pavle „služi liturgiju“ sa šefom države Vatikan.
PAPA ZA 21. VEK
I za vreme Slobodana Miloševića bilo je, pre svega u JUL-u, onih koji su
smatrali da bi papina poseta bila politički korisna. A onda je, uoči
izbora 2000. godine, u Srbiju iznenada stigao zagrebački nadbiskup Josip
Bozanić. NIN od 24. avgusta te godine pisao je da je Bozanić poslat da,
u ime Vatikana, podrži antimiloševićevske snage u SPC. U to vreme je i
episkop šabačko-valjevski g. Lavrenije, sa 36 svojih sveštenika, posetio
papu Ivana Pavla II u Kastel Gandolfu.
Po dolasku DOS-a na vlast, opet je prizivan papa. Početkom maja 2001,
novine su objavile vest da Ivan Pavao II ipak stiže, i da će njegovu
posetu, s 10 miliona dolara, finansirati kompanija „Braća Karić“.
Početkom 2002, čelnik katoličkog ekumenskog „ofisa“, kardinal Valter
Kasper, u Beogradu je izjavio da bi papa rado došao u Beograd, zagrlio
patrijarha Pavla i „blagoslovio srpski narod“ – ali, prilike još nisu
zrele (to je u maju 2002. izjavila i Biskupska konferencija SRJ).
Vatikan je uložio novac i u medijsku pripremu papinog dolaska – novinari
„Politike“, NIN-a, TANJUG-a, „Glasa Podrinja“, „Pravoslavlja“ i „Danasa“
posetili su Rim i razgovarali s tamošnjim zvaničnicima.
Kardinal Kasper je tada pozvao Srbe da ne gledaju u prošlost, nego u
budućnost („Politika“, 7. jul 2002.), a don Celestin Miljore iz Državnog
ureda Vatikana je smatrao da će papa posetiti Srbiju „u bliskoj
budućnosti“ („Politika“, 8. jul 2002.)
U avgustu 2002, episkop Lavrentije je obišao papu Ivana Pavla II u
Torontu, a s njim su se sreli, krajem te godine i mitropolit Amfilohije
i episkop Irinej (Bulović).
Papu su u Beogradu želeli da vide mnogi NVO delatnici i
„drugosrbijanci“, od kojih je najgrlatiji vatikanofil, maskiran u
„teoretičara teologije“, Mirko Đorđević. Svetozar Marović, predsednik
Državne zajednice SCG, uoči otcepljenja Crne Gore (za koje su crnogorski
rimokatolici, na čelu sa don Brankom Sbutegom, zdušno bili), zvao je
papu u Beograd i poručivao SPC da je došlo vreme da se „reformiše“ u
skladu s „duhom vremena“ (što su neki izgleda ozbiljno shvatili, pa su,
prvi put u istoriji Bogoslovskog fakulteta SPC, nedavno, kao gostujućeg
profesora doveli iz Zagreba Jureta Zečevića, hrvatskog stručnjaka za
ekumenizam.)
Ono što je ključno za papin nedolazak u Srbiju bio je odlučan stav
blaženopočivšeg patrijarha srbskog g. Pavla: papa ne može doći u posetu
SPC dok se Sv. Arh. Sabor naše Crkve s tim ne saglasi, govorio je on.
Time je patrijarh srbski mudro stavljao do znanja da je on samo PRVI
MEĐU JEDNAKIMA, a ne „Hristov namesnik na zemlji“, kome su biskupi
pokorni kao „nasledniku Petrovom“. „Mistički“, nije slučajno da je
predsednik Srbije Boris Tadić, papu ponovo pozivao dok je patrijarh
Pavle umirao u Beogradu, novembra 2009.
Kao poglavar države Vatikan, bitnog saveznika EU, papa Benedikt XVI je
dobrodošao vlasti koja hrli u EU i NATO.
On ima pravo i da poseti svoje vernike u Srbiji (kojih je, u SR
Jugoslaviji, prema popisu iz 1991, bilo 5,1 odsto). Ali, kad je u
pitanju poseta Crkvi Svetog Save, tu bi stvar trebalo staviti na
„referendum“, na kome ne bi glasali samo živi, nego i pokojni Srbi, od
Jadovna do Jasenovca. Oni iz Prebilovaca, Gline i Gospića, muškarci,
žene i deca (naročito deca iz ustaških logora u Sisku i Jastrebarskom),
zaslužili su da glasaju na tom referendumu – svojom krvlju i suzama,
koji do neba, i danas, vapiju za pravdom. A na Sv. arhijerejskom saboru
koji će odlučivati o pozivu papi trebalo bi da glasaju i
sveštenomučenici – episkopi Dositej Zagrebački, Petar Sarajevski, Platon
Banjalučki i Sava Gornjokarlovački, koje su ustaše umučile kao
pravoslavne Srbe.
Rezultati takvog referenduma su nam, čini mi se, jasni. Jer, kako reče
Ivan. V. Lalić: „Glasovi mrtvih – to nisu mrtvi glasovi“. A narod je, po
Vladimiru Solovjovu, zajednica mrtvih, živih i nerođenih.
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
