Šta je dogovoreno sa MMF-om LIČNI STAV
Autor: Slobodan Lalović Teže (?) je pogoditi dobitnu kombinaciju na Bingo-u nego saznati šta je dogovoreno sa MMF-om. Izjave državnih zvaničnika, posebno pojedinih, više liče na glasine nego na informisanje građana o tome šta ih očekuje u narednom periodu. I dok predstavnici MMF-a izražavaju skepsu da se preuzete obaveze mogu realizovati sredstvima koja vlast pominje, mediji nas zasipaju maglom kroz koju se ipak mogu naslutiti obrisi nevolja koje nas očekuju. Možda će se u nekom predizbornom periodu i isplatiti nešto za šta nema pokrića, ali će to samo značiti da nas posle očekuje još sušniji period. Kada se kaže da će se u drugoj polovini naredne godine (predizborna godina, ako ne bude vanrednih izbora) penzije usklađivati sa rastom zarada u javnom sektoru, onda to vređa inteligenciju. To znači, ako to bude predizborna godina, da će se povećati i zarade u javnom sektoru na nekoliko meseci, pa onda i penzije, i eto nama izbora. Ili se neće povećati zarade, pa ni penzije, ali je rečeno, pa i to valjda nešto znači. Lepo zvuči, a ne košta. Jedino šta se ne događa to je primena penzionog zakona i usklađivanje penzija sa rastom troškova života. U tako haotičnoj situaciji gde se ne zna ko pije ali se zna ko plaća, jedino je sigurno da će život građana biti sve teži, što se oseća iz dana u dan. Odgovor na ove, sve veće probleme ne nalazi se u veštini manipulisanja, već spremnosti da se ekonomska politika vodi u korist izvoznog dela privrede, i onih preduzetnika koji nešto proizvode. Izgleda da ta promena nije moguća zbog interesa onih koji imaju dovoljno uticaja da spreče okretanje državnog broda u tom pravcu. Sve dok oni budu imali takvu snagu od neizbežnih i spasonosnih promena neće biti ništa, a godine će prolaziti u neprekidnim nejasnim dogovorima sa ovom ili onom međunarodnom finansijskom institucijom kako bi se sprečio još neki od kolapsa koji periodično prete. Istovremeno će se praviti predstava o zapošljavanju nekoliko hiljada ljudi trošenjem značajnih budžetskih sredstava, dok će stotinu hiljada ostajati bez posla. Neće se čuvati postojeća radna mesta, što je jeftinije, već će se ulagati u otvaranje novih što je skuplje, uz neuporedivo manji efekat. Sve je to praćeno višemesečnim neisplaćivanjem zarada, iako vlasnik ima sredstva ali ih koristi, na primer, za gradnju hotela i slična ulaganja. Tako, i tamo gde ne mora, dok radnici gladuju „gazde“ se na njihov račun troškare. Kako su investicije presušile, a prodati više nemamo šta, suočavamo se sa nuždom da živimo od svog rada, od kvaliteta onoga što proizvedemo i od sposobnosti da to prodamo. Traži se zapravo da se promenimo posle više od 60 godina, da se okonča anestezija u kojoj smo se tako dugo nalazili, i da sa izvesnom glavoboljom pogledamo oko sebe. A već posle prvog trežnjenja vidi se da smo dugo trošili više nego što smo pravili, i da je to što smo trošili još uvek bilo nedovoljno za pristojan život (sem u kratkim intervalima). Tzv. smanjenje javne potrošnje nije ideološko, već ekonomsko pitanje. Možemo mi imati i mnogo veću javnu potrošnju (u nominalnom iznosu) ako imamo mnogo veći društveni proizvod. Niko nama ne brani da trošimo koliko hoćemo, ako smo dovoljno zaradili da možemo trošiti, i da nam ostaje i za dalji razvoj. I plate, i penzije mogu biti duplo veće, ako više nego duplo zarađujemo kao zajednica, pa bi onda zaposleni u MMF-u ovde dolazili turistički da uživaju u našim etno selima, da obiđu Justinijanu prima (rodno mesto Justinijana imperatora koji je poslednji uspeo da objedini istočno i zapadno Rimsko carstvo), ili Studenicu gde se nalazi trpezarija iz vremena Svetog Save, i sl. Ali mi ne zarađujemo ni koliko je dovoljno za trošak koji pravimo, pa potencijalni turisti iz MMF-a dolaze kao „policajci“ da obiđu „prestupnike“ i da vide da li se oni kroz društveno koristan rad mogu popraviti. Oni nemaju rešenje, već upozoravaju da ćemo bankrotirati, a ako hoćemo da uzmemo neke pare od njih onda postavljaju uslove. Ako nećemo pare, onda nikom ništa. Nema uslova, nema para. Sve se svodi na pitanje možemo li, i umemo li da povećamo zaradu (proizvodnju), i ako možemo i umemo hoće li nam to dozvoliti oni kojima to ne odgovara, a koji se pitaju. Možda je rešenje u tome da prestanu da se pitaju oni kojima ne odgovara da rastu proizvodnja i izvoz, da se tehnološki modernizujemo, da se rad plaća, da mladi i stručni „nasrnu“ umesto da beže u inostranstvo, da bude konkurencija, da se uspeh postiže sposobnošću, a ne bliskošću sa određenim interesnim grupama, da se „naglavačke“ sistem obrne i postavi na noge. Radi se o promeni sistema vrednosti u kome mladi, vredni i sposobni dobijaju prednost. Sve dok se to ne dogodi zamlaćivaće nas ljudi iz prošlosti koji i ne znaju drugačije da rade, a saopštenja i politika koja se vodi biće sve nemuštija, i građani sve siromašniji. Ima nas suviše malo, sa suviše posla koji treba uraditi, da bi nas bilo suviše kako stalno govore, pa nas moraju neprekidno otpuštati. Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku http://www.danas.rs/dodaci/vikend/sta_je_dogovoreno_sa_mmfom.26.html?news_id=184688
