I sami doživeli Golgotu
Današnji izgled vrha Golgote
Piše: Slavoljub Marković
Vaskrs, kome se radujemo i koji iščekujemo cele godine, jeste dan večne radosti
jer je tada Isus, bogočovek, pobedio smrt. Iskazao je time svoje božansko
poreklo i otvorio vrata večnog života i nebeskog sveta.
Vaskrsenje je, tako, temelj, osnova i kruna hrišćanske religije, po kojoj je
Isus stradao da bi iskupio i spasao ljudski rod. A stradanje je bilo strašno –
Golgota je ostala urezana u svest ljudi ne samo kao najčuvenije brdo na svetu,
već kao pojam za najteža ljudska stradanja. Podatak da je za pomazivanje
Hristovog tela bilo spravljeno oko sto litara mira, otvara dilemu kako je
uopšte bilo moguće da jedno prosečno ljudsko telo primi toliku količinu, ali i
potvrđuje u koliko je teškim mukama i ranama naš Spasitelj umro.
Isus je umro na krstu u "šesti čas dana" i zavese jerusalimskog hrama precepile
su se na pola, sunce se pomračilo i sva zvona su popucala. Zato u pravoslavnim
hramovima, koji su zadržali istočni hrišćanski obred, na Veliki petak ne zvone
zvona, već se bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.
A na koji način su okončali svoje živote vinovnici Hristove smrti? Po svemu
sudeći, u najtežim mukama... Inače, prilikom iskopavanja terena na mestu gde se
odlučivalo o Hristovoj sudbini, arheolozi su pre nekoliko godina otkopali
veliku sudnicu koja je potvrdila verodostojnost jevanđelskog izveštaja o
njegovom suđenju i stradanju na krstu.
U NAJVEĆIM PATNJAMA
Prema jevanđelistima, Juda je izdao Hrista za trideset srebrnjaka, što je bila
tadašnja vrednost jednog roba (procenjuje se da je to oko 6-7.000 današnjih
evra). Kada je shvatio šta je učinio, pokušao je da obustavi zaveru, u čemu
nije uspeo. U znak griže savesti bacio je srebrnjake po hramu i obesio se ("...
bacivši srebrnike u hramu, iziđe, i otide te se objesi").
Drvo na koje se Juda obesio savilo se i on je neko vreme bio živ. Bog je hteo
da ga sačuva, za pokajanje ili sramotu, zato ga je ostavio još neko vreme u
životu, podseća protođakon Ljubomir Ranković, koji je o sudbini vinovnika
Hristove smrti pisao pre nekoliko godina. Crkveno predanje svedoči da je Judino
telo bilo toliko oteklo da ni kroz najšira vrata nije moglo proći. Otok glave
bio je neopisiv; veđe iznad njegovih očiju toliko su postale velike da ni
svetlost nije mogao da vidi, a oči su toliko bile upale u dubinu duplji, da im
se ni mesto nije poznavalo... Mesto na kome je ispustio dušu ostalo je do danas
nenaseljeno. Od smrada niko ne može proći pored tog mesta, a da ne zatvori nos
i usta.
Neki teolozi, međutim, tvrde da je Judino izdajstvo bilo, zapravo, Božje oruđe
- da nije bilo Judinog poljupca, ne bi bilo ni Isusovog razapinjanja na krstu,
njegovog žrtvovanja, pa ni vaskrsenja. Neki istražvači, pak, tvrde da je Juda
vatreno zastupao ideju podizanja ustanka protiv rimske vlasti. Kako Isus nije
podržavao tako radikalan potez, Juda se u njega razočarao i poverovao da
njegovo stradanje može razgneviti narod i podići ga na ustanak...
HERODOVO ZLO
Jevrejski kralj Irod Antipa, koji je učestvovao u osudi Hrista, takođe je
završio u teškim mukama. Priča o Irodu je ispisana krvavim stranicama istorije,
ali i biblijskim predanjima. Naime, po jevanđelju Matejevom, kada su Magi
(poznati kao Tri kralja) javili Irodu da je rođen kraj Jevreja, odnosno Isus,
on je, ne znajući ime deteta, naredio da se ubiju sva muška deca stara dve
godine i manje. Međutim, po predanju, Marija i Josif su sa Isusom pobegli za
Egipat, pre nego što su ubice stigle. Naredio je da se ubije njegova prva žena,
jer je bio uveren da ga je prevarila, a nedugo zatim ubija i sinove iz tog
braka, optužujući ih za izdaju.
Sa protivnicima i neistomišljenicima surovo se obračunavao. Bio je preke
naravi, impulsivan, strastven, definisala ga je vojnička karijera (pre
vladarske imao je titulu generala), a u okrutnosti ga je utvrdila i bolest.
Prema lekarskim izveštajima, Irod je bolovao od hronične bolesti bubrega, sa
gangrenom, a prema najnovijim istraživanjima, progonila ga je depresija i
paranoja. Psihosomatski poremećaji bili su smrtonosni koktel koji se u spisima
pominje kao Herodovo zlo. Odatle ta neograničena i neobuzdana surovost i
brutalnost.
Irod je, težeći za carskom krunom u Judeji, pao u nemilost kod rimskog
imperatora Kaligule i nekoliko godina nakon vaskrsenja Hristovog, bio je
proteran u Lugdunum - današnji Lion, odakle je pobegao u Španiju. Umro je u
progonstvu u najljućim mukama, raznesen od crva.
PILATOVO BRDO
Čuveni Hristov sudija Pontije Pilat prognan je, pak, u južnu Francusku, gde je
završio život samoubistvom. "Žrtvi onoj na krstu ja sam vinovnik... Onaj što je
umro na Golgoti bio je veliki čovek i zaista poslan od Boga." Izgovorivši ove
reči na kraju, skočao je sa jedne visoke stene u provaliju.
Nedaleko od mesta gde se to dogodilo, kod grada Bijena, na levoj obali reke
Rone (južna Francuska), postoji, po svojoj formi, čudan spomenik, na koji i
danas meštani ukazuju da je Pilatov spomenik. Nedaleko od grada postoji brdo
poznato kao Pilatovo brdo, za koje se smatra da je mesto njegovog samoubistva.
Inače, među hrišćanima Egipta, koptima, u prvim vekovima hrišćanstva postojalo
je jako uverenje da se Pilat pokajao. Od 7. veka Koptska crkva ga ubraja u
svetitelje, jer se pokazao "hristoljubivim". Apokrifni spisi o takvom Pilatu
ipak nemaju istorijske vrednosti, već spadaju u legende. Rimljani, Jusuf i
Filon, opisali su Pilata kao surovog, povodljivog i taštog provincijskog
moćnika, pa su i njegovi boravci van palate bili puni straha za ličnu
bezbednost.
Sličan život i sličnu sudbinu imali su i brojni drugi lokalni namesnici raznih
rimskih provincija i oblasti kojih je bilo na desetine.
PROKLETSTVO KROZ ISTORIJU
Što se tiče sudbine Jerusalima i jevrejskog naroda, ona je, na žalost,
zaključio je protođakon Ljubomir Ranković, manje-više poznata. Jerusalim je,
neposredno posle Hristovog stradanja, 70. godine, zauzeo rimski vojskovođa
Vespazijan Tit. Do temelja je razorio grad i znameniti jerusalimski hram.
Ruševine je posuo solju, a na gradska vrata postavio sliku svinje - nečiste
životinje kod Jevreja. Obistinilo se Hristovo proročanstvo da od Jerusalima
neće ostati ni kamen na kamenu. Istorija stradanja jevrejskog naroda poznata
je. Postali su simbol mučeništva. Izgubili su svoju državu, raseljeni po svetu
i progonjeni od svih. Naročito je veliko stradanje bilo tokom Drugog svetskog
rata. Prokletstvo koje su sami sebi izrekli "Krv njegova na nas i na decu
našu", prati ih kroz celu istoriju.
Najzad, samu kaznu i Hristovo stradanje na Golgoti obeležila su i mnoga čuda.
Tako jevanđelist Matej kaže: "I, gle, zavesa hrama razdrije se na dvoje, od
gornjeg kraja do donjega; i zemlja se potrese, i kamenje se raspade..."
Jevanđelist Luka takođe je zapisao da "tama bi po svoj zemlji, do časa
devetoga. I pomrča se Sunce, i zavjesa hramovna razdrije se na pola".
Da se u doba kada je Isus imao 33 godine zaista dogodio zemljotres i pomračenje
Sunca, zabeležili su i razni pisci. Po Flegonu, savremeniku cara Hadrijana,
Sunce se u podne tako pomračilo da su se videle zvezde. "Desio se i tako jak
zemljotres, da su u Nikeji, u Vitiniji, gotovo sve kuće bile porušene".
Baš kao što je i sam Isus kazao svojim sledbenima: "U svetu ćete imati mnogo
nevolja, ali ne bojte se..."
http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=54&articleId=274
_______________________________________________
SIM mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
